Dzoni Stulic posle godina cutanja ~ Hrvatska me opljackala

PORTRET: Branimir - Džoni Štulić
Samotnjak
Autor: Dragan Galić | 07.11.2009. - 05:00

Posle četvrt veka samovoljne emigracije i desetak godina bez ličnih dokumenta Branimiru - Džoniju Štuliću u poslednjih desetak dana obećana su dva pasoša. Posle srpskog dokumenta, koji bi trebalo da mu bude izdat po hitnoj proceduri, hrvatski predsednik ponudio mu je hrvatske putne isprave. Šuška se da će mu isto predložiti i Makedonci. Tako je Džoni ponovo postao „naš”, svi ga svojataju, a on je, kako kaže, i dalje samo svoj i ničiji.

Štulić je pre osamnaest godina otišao u Holandiju. Oženjen je Žozefinom Frudmajer, koja radi kao službenica u gradskoj bolnici. U braku su od 1989. godine. Žive povučeno u mestašcu Haueten, petnaestak kilometara od Utrehta. Džoni je danas kompozitor, istoričar i fudbaler. Već godinama nema stalni posao. Kaže da jedino živi kada igra fudbal. Bavi se pisanjem i prevođenjem grčkih klasika. O nacionalnoj pripadnosti uopšte ne razmišlja. Na često postavljano pitanje, da li namerava da se vrati odgovara da nema pasoš, ni novac i da nema gde da se vrati. Do sada nije pokazivao interesovanje za neki od pasoša koji su mu nuđeni: „Imao sam pasoš zemlje u kojoj sam rođen. Ja nemam iskustvo da sam odaberem, to je kao kad se ženiš. A kad se ženiš, to više nije samo ljubav. To su i strasti i interes. A ja ne želim pogrešiti.”
Branimir - Džoni Štulić je rođen 12. aprila 1953. godine u Skoplju. Njegov otac Ivan Štulić, poreklom iz Nina kod Zadra, bio je oficir JNA. Kada je Branimir imao godinu dana, njegova majka Slavica rodila je i drugo dete, Branku. Kao petogodišnji dečak doselio se u Jastrebarsko nadomak Zagreba gde je njegov otac dobio premeštaj. U osnovnoj školi bio je odličan učenik. Završio je Šestu gimnaziju na Gornjem gradu. Akustičnu gitaru počeo je da svira u prvom razredu gimnazije. Fanatično se posvetio gitari, akordima, tekstovima i komponovanju. Nakon gimnazije Štulić je prvo odslužio vojsku u koju je otišao u proleće 1973. godine, a vratio se 15 meseci kasnije. Upisao je Filozofski fakultet u Zagrebu. Više puta je menjao odsek: fonetika, istorija, sociologija. U to vreme svi su znali za Čupka, kako su ga tada zvali, a on se uglavnom družio s ljudima koje je zanimao anarhizam. Fakultet nije završio, kako kaže, jer je zalutao negde između prve i četvrte godine. Dogurao je do šestog semestra, ali nagomilavši veliki broj nepoloženih ispita odlučio je da napusti fakultet.
O Štulićevoj karijeri sve se zna. Jedan je od retkih jugoslovenskih rokera čije su se ploče prodavale u stotinama hiljada primeraka. Zvanično, prema podacima njegove izdavačke kuće u Hrvatskoj, do rata njegove pesme su prodate u milionskom tiražu. Počeo je sedamdesetih godina prošlog veka kada je osnovao svoju prvu grupu Balkan sevdah bend. Svirao je sve, od autorskih pesama, preko sevdalinki i narodnjaka, do „Bitlsa”. Glavni hit bila je pesma Balkan koju je Štulić napisao po povratku iz vojske, 1974. godine, a izvorno je vukla na melanholičnu bosansku sevdalinku. U to vreme prijatelji su ga savetovali da se okani pevanja i posveti svirci i komponovanju. Tri godine posle formirao je novi bend po imenu „Azra”. Tada je Štulić samom sebi dao nadimak Džoni. Odlučio je da u grupi peva Jura Stublić. Svirao je gitaru i hteo je da odustane od pevanja. Ubrzo ga napušta čitava ekipa, koja formira sastav „Film”. Džoni postaje član „Parnog valjka”. Ni ta kombinacija nije dugo potrajala. Vrativši se ideji „Azre” izdaje prvi singl sa pesmama „Balkan” i „A šta da radim”. Nastavio je sa svojom idejom „partizanskog proboja”, pa je grupa tokom leta svirala po trgovima na moru kaleći se u direktnim kontaktima sa publikom. Prvi album „Azre” izašao je 1980. godine i smatra se jednim od najjačih debija u istoriji jugoslovenskog roka. Od tada je sve istorija.
Mnoge pesme je posvetio svojim devojkama. Pesma „Gracija” nastala je samo za jedan dan, a inspiracija mu je bila tadašnja devojka Gracija Pedić. Austrijanki Suzi F. iz Beča, s kojom je bio u kratkoj ali strasnoj vezi, posvetio je pesme „Suzy F” i „Hladan kao led”. Nekima je i svirao čak i pod prozorom. Svojoj devojci koja ga je vozila na prve koncerte Branki Bakarić, starijoj ćerci poznatog političara Vladimira Bakarića, napisao je pesmu „Odlazak u noć”. Pozorišnoj rediteljki Snježani Banović-Dolezil, koja mu je bila devojka tri godine, posvetio je pesmu „Volim te kad pričaš”. Početkom 80-ih panično se bojao da će se zatvoriti granice, da će nas okupirati Rusi i da će ostati zarobljen u Jugoslaviji. Nameravao je da ode za Ameriku i ostvari svetsku slavu, ali su mu odbili zahtev za vizu. Odlazi u Evropu da tamo okuša muzičku sreću. U Holandiji pravi nove pesme i stare prevodi na engleski jezik. Nije našao izdavača i album objavljuje u Jugoslaviji. Posle tri godine vraća se u zemlju. Nastupa pod svojim imenom, a prati ga „Sevdah šatl bend”. Veći deo 1991. godine Štulić provodi u Beogradu. Na pitanje novinara šta očekuje od devedesetih, kratko je govorio: „Vatromet!”
Mnogi ljudi koji su sarađivali sa Džonijem, uglavnom ga opisuju kao hirovitog, svojeglavog, tvrdoglavog, tiranina, svađalicu i egomanijaka. Oni koji ga lično poznaju kažu da je lakše voleti Džonija nego razumeti Štulića. Zbog toga je uvek sam. On na sve kaže: „Uvek sam tražio mnogo. Tražio bolje od sebe, a ja najbolji.”

Izvor: Blic