IN < - Dvorci Vojvodine - >LO
<< < (12/15) > >> :: Odgovori!
Dvorac je u prvim decenijama XIX veka izgradio baron Jovanović. Baronovo imanje u Sočici je kupio 1832. godine Čiko Selaš. Doktor Nestor Mesarović i njegova deca su kupili imanje 1857. godine, a potom posed je kupio Bela Majtenji. Objekat je klasicistički komponovana prizemna građevina izdužene pravougaone osnove. Na glavnoj fasadi je istaknut centralni rizalit atikom na čijem je vrhu ukrasna vaza. Fasada je simetrična, a zidno platno naglašavaju horizontalne fuge. Pretpostavke su da je centralni portik na dvorišnoj fasadi kasnije dograđen, jer je karakterističan za glavnu fasadu. Na prozorima prednje i zadnje fasade zaštitne rešetke, a posebno girlande, karakteristike su kasno baroknog perioda koji predhodi klasicizmu prve polovine XIX veka.
Danas se u dvorcu nalazi mesna administracija. Dvorac je poslednjih godina obnovljen i predstavlja spomenik kulture od velikog značaja.
Dvorac nije otvoren za posetioce!
Oba dvorca u Velikom Središtu su spomenici kulture od velikog značaja. Rodonačelnik porodice, Golub Lazarević se doselio iz Srbije u Banat 1803. godine, a plemstvo i predikt od "Malog i Velikog Središta" dobio je 1841. godine. Odmah po dobijnju plemstva i poseda Golub Lazarević je podigao dva dvorca i park. Od 1898. godine do Drugog Svetskog Rata jedini vlasnici imanja su bili Lazarevići. Veliki i stariji dvorac je izgrađen šezdesetih godina ХIХ veka, a mali je izgrađen početkom ХХ veka. Veliki stariji dvorac je klasicistički prizemni objekat simetrične prednje fasade sa dominirajućim portikom u sredini. Četiri masivna zidana stuba nose portik sa središnjim stepeništem. Sa dvorišne strane nema pristupnog stepeništa. U neposrednoj blizini na istoj parceli i parku izgrađen je i mali dvorac. Mali dvorac je noviji i građen je sa odlikama tada vladajućeg eklektičkog stila sa neogotskim elementima. Početkom ХХ veka u stilskom opredeljenju vlasnika i arhitekataje bila dosta česta pojava, ovakve stilske karakteristike. Manji dvorac ima stepenasto završenu atiku i kule na uglovima. Park u okolini dvoraca je izuzetno prostran sa visokom šumom u kojoj se nalaze i neki retki primerci drveća. Danas je u velikom dvorcu osnovna škola "Branko Radičević", a zgrada malog dvorca napuštena i nema namenu. Konzervatorski radovi su urađeni tokom 1986-7 godine, ali samo na starijem velikom dvorcu. Dvorci su spomenici kulture od velikog značaja, a nalaze se u parku prirode.
Legenda:
Veliko Središte nikada nije bilo bogat kraj. Pa ipak, to nije sprečilo braću Lazarević da naprave dva zamka koja spadaju među najlepše u Vojvodini. Prvi zamak je, stariji od braće Lazarević podigao između 1860. i 1870. u klasicističkom stilu. Drugi zamak, koji je rađen u neogotici mlađi brat je podigao negde oko 1900. godine. U ovom sirotinjskom kraju ovi zamkovi su izgledali kao da su nastali iz čarobne Aladinove lampe. Sa visokim kapijama, bedemima i čuvarima, stanovnici sela su zamkove posmatrali kao nešto nestvarno i nedodirljivo. Ogromni parkovi sa drvećem retke vrste i duboka hladovina postojali su samo za odabrane. Braći Lazarević sve ovo nije bilo dovoljno. Želeli su ileti da se sankaju, pa pošto nije bilo snega, naručivali su staklo iz Pančeva da bi se sankali po njemu. Prešli su meru ali kazna nije usledila odmah. Prvo je stiglo upozorenje - žena mlađeg brata je propala kroz staklenu stazu i skoro se preklala. No, ni to nije pomoglo. Lazarevići su nastavili da sneg zamenjuju staklom i da prizivaju vejavicu u julu. Poslednjeg leta pre nego što će napustiti zamak doneta im je staza od specijalnog mat stakla. U momentu kad su se prvi put spustili sankama, naglo je zahladnelo i to toliko jako da je ogromna staza od velike hladnoće prsnula u milijarde sićušnih delova. Od toga trenutka braća su obolela od staklene bolesti. Obzirom da su prekoračili osnovno osećanje mere, počeli su da komadiće stakla nalaze svugde - u krevetu hrani, odeći... Staklo je postajalo za njih najomraženiji materijal do kraja života. I danas se čini da su ova dva dvorca puna srče. I još nešto. U ovim zamkovima i njihovim parkovima je poremećen prirodni sled godišnjih doba. Taj nekadašnji prostor braće Lazarević podseća na one davne staklene kugle našega detinjstva u kojima su večite vejavice kada ih protresemo. I zbilja, može vam se dogoditi da u julu iz unutrašnjosti zamkova u Velikom Središtu kroz prozor gledate topli lenji seoski dan, a da na vas kroz razvaline krova veje sneg... (legenda preuzeta iz knjige "Snovi zatravljenih kula" Milana Belegišanina)
Dvorac nije otvoren za posetioce!
Dvorac je sagrađen polovinom XIX veka za nepoznatog vlasnika u neposrednoj blizini železničke stanice. Početkom XX veka zgradu je otkupio Tabori Đula, gde je živeo sa svojim prelepim kćerima. Taborijevi su se bavili ugostiteljstvom, vinogradarstvom, voćarstvom i proizvodnjom i trgovinom žitaricama. U neposrednoj blizini dvorca je bila gostiona porodice Tabori, koja je do nedavno radila pod drugim imenom i u vlasništvu drugog gazde. Porodica Tabori, je zadržala dvorac do 1944. godine kada im je država zaplenila posed. Dvorac poslednjih godina nije imao namenu i bio je u veoma lošem stanju. Danas dvorac je u vlasništvu J.P. "Vrbas Gas" koje je temeljno renoviralo objekat za svoje potrebe.
Legenda:
Postoji legenda koja govori da je u Vrbasu živeo baron koji je bio izuzetno moćan. Pri izgradnji pruge od Subotice do Novog Sada on je poslao jedno pismo u Beč, kako bi mu tadašnje vlasti Austrougarske Monarhije omogućile da kroz njegovo mesto prođe železnica. I danas, kada pogledate kartu Vojvodine, videćete da je železnička pruga kroz Panonsku ravnicu izuzetno prava. Samo kod prilaza Vrbasu, graditelji su napravili jednu veliku krivinu kako bi pruga prošla kroz mesto, a zatim se ponovo ispravlja i nastavlja istim pravcem. Od tada, zbog potreba barona, Vrbas je međunarodna stanica u koju svaki voz staje.
Dvorac nije otvoren za posetioce!
Zgrada dvora je sagrađena između 1892. i 1895. godine po projektu našeg arhitekte Vladimira Nikolića, na mestu gde se nekada nalazio "Pašin konak". "Pašin konak" je bio prva rezidencija poglavara srpske crkve nakon prebacivanja arhiepiskopije iz Peći u Sremske Karlovce. Mitropolit Stefan Stratimirović je 1817. godine osnovao fond za prikupljanje sedstava za izgradnju dvora, a koji je izgrađen za vreme mitropolita Georgija Brankovića. Izgradnja dvora "u stilu talijanskih palata" poverena je preduzimačima Peklo Beli i Karlu Lereru. Dvorsku kapelu je oslikao Uroš Predić. Osnova dvora je u obliku ćiriličnog slova Š, a na strdišnjem krilu se nalazi ulaz sa kolskim prilazom. Iznad ulaza, na spratu se nalazi dvorska kapela, koja je pokrivena poluloptastom kupolom sa lanternom na vrhu. Glavna fasada ima isturene bočne rizalite naglašene u visini prvog sprata stupcima-pilastrima koji se u visini atike završavaju trougaonim timpanonima, a središnji rizalit je naglašen sa tri prozora koji su veći od ostalih, terasom i ulazom ispred koga je stepenište sa bočno postavljenim kamenim skulpturama dva lava. Na istoj fasadi je niz sa sedamnaest prozorskih otvora sa polukružnim završecima. Prozorski otvori glavnoj fasadi daju ritam i ujednačenost, a plitki pilastri sa jonskim konzolama i balustrada ispod prozorske mase, ovoj fasadi daju vedrinu. Na centralnom rizalitu je naglašen krov na čijem je vrhu osmatračnica. Palata patijaršije je ne samo administrativno sedište Srpske pravoslavne crkve, nego i riznica u kojoj su smeštene dragocenosti, umetnički materijal, ikone, portreti mitropolita i najznačajnijih crkvenih velikodostojnika, različiti predmenti primenjene umetnosti i biblioteka retkih i vrednih rukopisa i stare štampane knjige. U sklopu dvora je za javnost otvorena riznica sa stalnom postavkom predmeta iz XVIII i XIX veka iz razorenih i ugroženih crkava u Bosni i Hrvatskoj. Kompleks je ograđen visokom ogradom, kombinovan zidom i rešetkama od kovanog gvožđa.
Danas je zgrada stalna rezidencija vladike sremskog i letnja rezidencija srpskog patrijaha, i muzej Srpske Pravoslavne Crkve. Zgrada i park se besprekorno održavaju. Dvor je spomenik kulture od izuzetnog značaja.
Dvor je otvoren za posetioce!
Futoško vlastelinstvo u vlasništvu porodice Čarnojević od 1744. do 1770. godine je bilo jedno od najvećih u Bačkoj. Vlastelinstvo je otkupio i na njemu napravio dvorac, po projektu Franciscusa de Paola Manetha, 1777. godine, grof Andreas Hadik. Grof Andreas Hadik je bio austrijski feldmaršal i predsednik dvorskog ratnog saveta u Beču. U vlasništvo grofovske porodice Kotek dvorac dolazi 1805. godine i u njihovom vlasništvu ostaje sve do 1922. godine. U njemu su nekoliko dana pre Sarajevskog atentata boravili nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija Kotek. Posle prvog svetskog rata agrarnom reformom, posed Rudolfa III Koteka je umanjen, a on umire bez naslednika, te posed preuzimaju njegove sestre Henrijeta i Gabrijela, koje ubrzo prodaju imanje. Posed kupuje grof Franc Šenborn, a u vreme Drugog Svetskog Rata nalazi se u vlasništvu grofa Aleksandra Palavičinija do 1944. godine, kada je dvorac pretvoren u bolnicu za ranjenike sa sremskog fronta. Dvorac u Fuogu do danas nije bitno menjao svoj izgled jedne od najstarijih plemićkih rezidencija u Vojvodini. Kasnije izmene koje su se vršile na objektu odnosile su se na uređivanje entrijera i izvesne izmene u dekorativnom programu fasada, koje u bitnoj meri nisu izmenile njegovu prvobitnu baroknu arhitektonsku koncepciju, reprezentativne zgrade građene za uglednog vlasnika. Dvorac je kompaktne pravougaone osnove, koncipiran kao slobodni obekat čiji izgled reprezentuje status bogatog vlasnika sa plemićkom titulom. Ritam prozorskih otvora je ravnomeran u prizemlju i spratu, glatko malterisane fasade i bogati potkrovni venac, ovoj zgradi daju reprezentativnost i jednostavnost. Dozidani bočni aneksi staklene bašte su verovatno iz polovine 19. veka, kada je dvorac obnavljala porodica Kotek. Iz istog perioda je verovatno i velika terasa na glavnoj fasadi koja je oslonjena na stubove od kovanog gvožđa. U unutrašnjosti, raspored prostorija i raskošno stepenište sa ogradom od kovanog gvožđa, a naročito salon na spratu su u funkciji reprezentativnosti objekta. Tunel ispod magistralnog puta ispred dvorca je povezivao dvorac i crkvu. Izgrađen je početkom XX veka kada je izgrađena i katolička crkva „Srce Marijino“. U podrumu dvorca nalaze se ostatci zatvora, a najpoznatiji zatvorenik je bio feldmršal August Fon Makenzen, glavni komandant Austro-Ugarskih trupa u I svetskom ratu. Nakon prvog neuspelog napada na Srbiju August Fon Makenzen je rekao svojim vojnicima: “..Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog, hrabrog i oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe slavne nemačke armije.” Odmah po osvajanju Beograda naredio je da se svi srpski branioci sahrane. U njihovu čast, podigao je spomenik nad grobnicom na Topčideru gde su sahranjeni. Na spomeniku piše: "Ovde počivaju Srpski junaci", na nemačkom i srpskom jeziku. O srpskim vojnicima je nakon rata rekao: "Borili smo se protiv vojnika iz bajke, koji su se branili besprimernom hrabrošću. Onoga trenutka, kada smo Srbiju osvojili, nas je to bolelo više nego njene saveznice". Dvorac je proglašen za spomenik kulture 2001. godine. Danas se u dvorcu nalazi srednja poljoprivredna škola, a zgrada je u dobrom stanju. Kako je dvorac zidan kao rezidencija, on nije u potpunosti funkcionalan za nastavu. U projektu je izgradnja nove školske zgrade, nakon čega bi dvorac bio pretvoren u poljoprivredni muzej. Za dopunu teksta veliko hvala Leonu Tabori.
Johan Štraus (25. oktobar 1825 - 3. jun 1899 Beč), je čuveni austrijski kompozitor, dirigent i violinista. Sin Johana Štrausa (starijeg), bio je proslavljeni "kralj valcera" i jedan od glavnih predstavnika klasične bečke operete. Studirao je kompoziciju. Debitovao je 1844 sa svojim orkestrom u bečkom predgrađu Heitzingu. Od 1847 priređivao je koncertne turneje po evropskim zemljama, a 1872 i po SAD. Komponovao je 168 valcera, 117 polki i niz četvorki, marševa, mazurki, galopa i 16 opereta. U ondašnjem dvorcu Kotekovih Johan Štraus mlađi je 1867 komponovao svoj najčuveniji valcer "Na lepom plavom dunavu". Veliku populrnost stekla je i opereta "Jabuka", čija se radnja odigrava u južnoj Ugarskoj, u srpskim krajevima kako stoji u libretu, i koja opisuje narodne običaje Srba i prati dvojicu plemića, Mirka i Vasu iz Gradinca.
Legenda:
Tokom Austrijsko-pruskog rata, Andreas Hadik je sa bataljonom od svega 300 vojnika probio prusko okruženje i maršom od više stotina kilometara dospeo do pruske prestonice Berlina. Pošto je zaposeo grad, zatražio je veliki otkup da ga nebi spalio, koji mu je i isplaćen. Carica Marija Terezija, čiji je miljenik Hadik nesumljivo bio, pred polazak, ne verujući u uspeh ovog gotovo suludog plana rekla "Donesite mi nešto iz Berlina". Setivši se ovih reči, Hadik je naložio čuvenim berlinskim majstorima da mu urade sto pari najfinijih rukavica za caricu. Majstori su svoj posao uradili preko noći, a Hadik je, potom, povukao opsadu grada, prema kome su hitale divizije pruske vojske. Vrativši se u Beč, trijumfalno je predao carici poklon. Međutim, Marija Terezija nije mogla da iskoristi ni jedan par, jer su sve rukavice bile pravljene samo za desnu ruku. Bila je to mala, ali slatka osveta berlinskih zanatlija. Ali ovaj propust nije uticao na njegovu dalju karijeru, već je ubrzo postao feldmaršal i predsednik dvorskog ratnog saveta, najvišeg vojnog tela u Monarhiji.
Dvorac nije otvoren za posetioce!