Na razmeđi između Ukrajine, kojoj pripada, Rusije, čiju carsku i sovjetsku prošlost baštini, i Tatarskog kanata, čija imena nose mnoga sela, planine i reke smestila se Jalta. Između ostataka islama i rascvalog pravoslavlja, leži jedno od najlepših letovališta Crnog mora i Mediterana uopšte. Mesto gde možete ujutru da posećujete dvorce, popodne se kupate, a večeri provodite do mile volje u veoma povoljnim kafeima i restoranima. Dvorcima? Obiđimo četiri najznačajnija dvorca najelitnijeg ruskog, sovjetskog i ukrajinskog letovališta!




Jalta! Mesto gde su Staljin, Ruzvelt i Čerčil 1945. zapečatili sudbinu posleratne Evrope. Mesto gde su se odmarali pesnici i carevi. Grofovskih i carskih dvoraca na pretek. Klima je topla, svuda su čempresi i palme, eukaliptusi i ostala egzotika. Brda se strmo spuštaju u more. Za razliku od Odese, gde more i vegetacija podsećaju na Bugarsku, ovo ovde više liči na Crnu Goru, Grčku ili Tursku. Miris četinara. Mondenski centar gradića i marina krcata brodićima. Kip Lenjina okružen palmama. Stan za 30 američkih dolara, uz sve pogodnosti. Plaže su od šljunka, nisu peščane. Piće 37 dinara, i u najekskluzivnijem letovalištu zemlje! Možete da birate, hoćete li jahati konje na planinama čudnih oblika i imena, hoćete li žičarom na planinu Ai-Petri... Ne, ipak idemo da obiđemo, za početak, dvorce. O samoj Jalti - nekom drugom prilikom!

Livadija

Naravno, Krim je mesto gde je moguće gledati ruske pravoslavne crkve okružene palmama i gde je ulično drveće potpuno mediteransko: tu su eukaliptusi, akacije i sve ono što se viđa i po španskim letovalištima, uostalom. Pomešano sa ruskom ćirilicom. Ništa drugačija nije ni Livadija, selo pored Jalte, spojeno sa Jaltom mnogobrojnim sredstvima javnog saobraćaja, a ponajviše "maršrutkama" (malim kombijima-taksijima koji su, uostalom, u Turskoj poznati kao "dolmuši"). Jedna karta za "maršrutku" do Livadije koštaće vas oko 12 dinara, a ulaznica u kompleks tek nešto više od jednog eura. Obavezno uzmite i kartu koja vam omogućava fotografisanje unutar objekata!

Kako se približavate kompleksu Livadijskog dvorca, jasno vam je da se bližite nečemu što je bilo carsko prebivalište: dominira zelenilo i "carski mir". Inače, i samo mesto Livadija je dobilo ime po nazivu koje su grčki naseljenici dali zelenom prostranstvu na kome su se naselili: na grčkom "livadija" znači ništa drugo do srpsko "livada"! Toliko o grčkim i vizantijskim uticajima na naš jezik. Da bi se došlo do dvorca, potrebno je preći preko jednog veoma lepog i ekstenzivnog parka, u kome dominiraju travnjaci, taman onoliko koliko je dovoljno da se opravda ime samog lokaliteta.

Dvorac Livadija je čudesno beo i elegantan, okružen palmama, tako da će vam se i bez istorijske podloge svideti. A sa njom još i više! Istorija Livadije počinje kada je tokom svoje diplomatske misije u Italiji grof Lav Potocki, postavši uzgred i veliki obožavatelj antičkih umetnina, kupio posed Livadija u neposrednoj blizini tada prestižne Jalte. Zbilo se to 1834. godine, i grof Potocki je smesta počeo da pretvara posed u antički muzej: originalne antičke statue iz Pompeje, stubovi i slične stvari popularne u doba romantizma bile su harmonično poslagane u fascinantnom parku prepunom divnih fontana. Car Nikolaj II, poslednji od svih careva moćne Rusije (isti onaj koga su ubili na Uralu i koji je posle toga posvećen), nije mogao da odoli šarmu ovog mesta, te je posle smrti romantičnog Potockog, 1860. kupio imanje za Mariju Aleksandrovnu, njegovu voljenu (tada) ženu.

Pošto je carica bolovala od tuberkuloze, preporučeno joj je da se leči - živeći u vazdušnoj banji. Kako je Krim jedna od najpoznatijih vazdušnih banja u celoj Evropi, i pun je negativnih jona (odgovornih za dobro fizičko stanje i raspoloženje), carica se doselila na Krim. Oduševljena Livadijom, pozvala je arhitektu Monigetija, koji je podigao Krestovozdvižensku crkvu i malu palatu, u stilu Bahčisarajske palate (palata krimskotatarskih kanova u Bahčisaraju), danas "odostrag" u odnosu na glavni dvorac.

Zanimljivo je da je o ruskoj politici prema Balkanu odlučeno u Livadiji, 1876. godine, i o tome svedoči stub iz bugarskog grada Ruščuka, donesen posle oslobođenja Bugara. Car Nikolaj II uveo je struju i telefon u palatu, kupio je čak 25 automobila i izgradio, i dalje operativnu garažu. "Seoski stil" dače Potockog je zaboravljen, a napravljena je, uz pomoć arhitekte Krasnova, grandiozna bela palata u "carskom stilu": Veliki Livadijski dvorac, otvoren tokom 1911. godine, kompletno je sagrađen za samo 17 meseci. Nazvan je "Belim dvorcem", zato što je beli krečnjak iz Inkermana iskorišćen za fasadu, i tako je dao prepoznatljiv izgled dvorcu, koji se "belasa" u zelenilu izdaleka! Ispred dvorca su drvoredi palmi, a nedaleko od carskog prebivališta obala se survava u more, koje se može videti sa platoa ispred dvorca. Na njemu je moguće "poigrati" se još nečim: slikati se sa "damama i gospodom" u carskim i plemićkim odeždama...

Na ulazu u dvor stoji komemorativna tabla koja nas obaveštava da je od 4. do 11. februara 1945. godine ovde održana Jaltinska konferencija, na kojoj su Čerčil, Ruzvelt i domaćin Staljin odlučivali o sudbini sveta. Unutar dvorca donji sprat je posvećen Konferenciji: tu su sobe u kojima se pregovaralo, stolovi na kojima su potpisivana saopštenja, zastavice, mesta na kojima su sedeli predsednici država i vlada tri najveće sile. Tu je i kanabe na kome je bilateralno dogovoreno da SSSR napadne Japan i time pomogne borbu SAD na Pacifiku. Napredovanje Sovjeta bilo je toliko brzo da su Amerikanci bacili dve atomske bombe na Japan, ne bi li naterali da se Carstvo izlazećeg sunca preda SAD-u, pre nego što trupe SSSR-a sa severa prodru na Hokaido! Kolateralna šteta molbe upućene Staljinu...

Drugi sprat posvećen je carskoj porodici, i pomalo je dirljivo videti učionice princeza i princa i njihove table za učenje, kada znate da su ih sve streljali. Savršeno je očuvan, a sve što nije očuvano, precizno je restaurirano, kao i sve u bivšem SSSR-u, uostalom. Za razliku od bivše SFRJ, gde je uvek bilo lakše porušiti do kraja i napraviti bezličnu robnu kuću na temelju palate... Vredi obavezno posetiti i Italijanski portik, ili dvorište, koje ne samo što je veoma lepo, već je i mesto na kome je načinjena ona legendarna fotografija sa Jaltinske konferencije, na kojoj tri glavešine sede na klupi, okruženi svitama... Jeza vas podiđe od tolike istorije, ali prijatna! U svakom slučaju, zaista je sve carski i neponovljivo!

Masandra

Masandra se nalazi na suprotnoj strani od Livadije i do nje se može stići takođe maršrutkom ili trolejbusom, s tom razlikom što je ovde, posle stanice "na magistrali" sa koje "puca pogled" na Crno more, potrebno poprilično pešačiti kroz zelenilo da bi se do dvorca i stiglo. Ali vredi. Usput vam prodavci suvenira prodaju, između ostalog, i crveni luk, za koji kažu da nema opor miris i ukus, i reklamiraju ga kao nacionalni specijalitet pod nazivom "jedite bez suza"! U svakom slučaju, istorija dvorca, ispisana na jednoj od tabli, kaže nam da je građenje ovog narandžastog "lepotana" počelo ukazom grofa S. M. Voroncova, 1881. godine, a da je projektant bio izvesni Bušar, koji je, shodno svojim francuskim korenima, dvorac projektovao tako da neodoljivo podseća na dvorce Loare.

Već 1889. godine Masandra je data na upravljanje caru Aleksandru III, koji se za samu izgradnju obratio profesorima Peterburškog univerziteta, koji su učinili da dvorac ima sve pogodnosti, i završili ga 1902. godine. Masandra duguje svoju slavu - vinu. Vinovu lozu i tradiciju gajenja vina je u Masandru doneo grof Voroncov, ali je i ovde "štafetu" preuzeo car Aleksandar III, tako što je pozvao kneza Golicina, čiji je rad na polju enologije već dobio mnoge nagrade, da unapredi lokalnu proizvodnju vina. Zato danas imamo sjajan vinski podrum u dvorcu, koji se sastoji od sedam tunela dugih 150 metara, a najbolja vina su "Beli muskat od crvenog kamena" i "Beli muskat Livadija".

Dvorištem oko dvorca dominiraju takođe narandžasti, žuti i crveni tonovi, tako da se i fontane "ponašaju" u skladu sa tim: i mozaici su načinjeni od pločica pomenutih boja. Niz fontana ukrašen je lavljim glavama, a tek sa zadnje strane "puca" najlepši pogled na Masandru. Sa prednje strane je, doduše, kasa za kupovinu ulaznica, i niz sjajnih statua, od kojih vredi izdvojiti čudovišta-čuvare, žene-lavove i Panove koji sviraju frule. Na nekima piše da su premazani nekim toksičnim sredstvom za konzervaciju, tako da ih nije uputno pipati; nismo hteli da proveravamo, ali smo zato više ili manje uspešno uspeli da prekrijemo natpise "Toksično!", koji su nam "kvarili kadrove".

Unutrašnjost dvorca je tek nešto manje "carski impresivna" od Livadijskog dvorca: vredi izdvojiti trpezariju i nameštaj, koji je svakako pravljen "po meri" za ovakvu carsku vikendicu, to jest letnju rezidenciju. Car nikada nije potpuno opremio palatu nameštajem, i koristio ju je samo za letnje šetnje i odmor posle lova u blizini. Vrlo je važno još jednom reći da su lekovita svojstva vazduha Jalte i celog Krima otkrivena mnogo pre strasti za kupanjem i sunčanjem, tako da su bogataši i plemići iz svih krajeva Rusije svakoga leta dolazili upravo ovde da bi popravili svoju zdravstvenu sliku, pa tako i Baćuška car, naravno! Nama, koji volimo i kupanje, preostalo je samo da posle dvosatnog obilaska dvorca, krenemo - trolejbusom do Alušte, obližnjeg megapopularnog i nešto povoljnijeg odmarališta, na kupku i sunčanje! Ta "mantra": dvorac ujutru, a kupanje popodne, ponavlja se na celom Krimu konstantno, i gotovo svi turisti kombinuju "kulturni turizam" sa onim... uobičajenim, hedonističkim!
Gaspra - Lastavičje gnezdo

Najupečatljiviji dvorac koji možete da vidite na Jalti, tačnije u selu Gaspra, u neposrednoj okolini, jeste dvorac Lastavičje gnezdo (ruski: Lastočkino gnjezdo, ukrajinski: Lastivčine gnjizdo). Do ovog neverovatnog arhitektonskog poduhvata došlo je kada je na rtu Aj-Todor, to jest na jednom njegovom nepristupačnom delu, poznatom kao Aurorine stepenice (Avrorina skala), bakinski veleposednik naftnih polja, po imenu V. Šnejgelj (iz grada Bakua u današnjem Azerbejdžanu, da pojasnimo), poželeo da načini minijaturni neogotički dvorac, koji kao da se "prilepio" za stenu na kojoj se nalazi. Otud dolazi i ime Lastavičje gnezdo, jer setite se samo kako su lastavičja gnezda prilepljena na plafone, zidove i oluke zgrada...

Arhitekta je bio "pravi" za taj posao i došao je iz Engleske: L. V. Šervud. Šervud je obavio posao za samo dve godine, i već tokom 1912. godine "zamkić" je bio gotov. Iako se može smatrati pomalo kič-pokušajem neogotičke ere, zamak Lastavičje gnezdo je zadobio sveopšte simpatije, pa čak i naklonost kulturne javnosti i postao je prepoznatljivi simbol južnog Krima! Danas se u njemu nalazi mali, ali pomalo skup restoran, sa sjajnim pogledom.

Vredi napomenuti da se do Gaspre može stići isključivo maršrutkom ili brodom, i da je put nešto duži, ali pitoreskan, i vijuga pored mora, nad spektakularnim pejzažem. Kada se jednom iskrcate na stanici Lastavičje gnezdo, potrebno je da imate jake noge, budući da je put do zamka veoma naporan, strm i vodi gore-dole po vijugavim stepenicama. Srećna okolnost je da se zamak sa skoro svakog mesta odlično vidi, tako da su mogućnosti za fotografisanje beskonačne! Na putu vas očekuju prodavci ukusnog i veoma zdravog vina koje služi i kao lek, ali i "improvizovani" vitezovi, željni slikanja sa vama za malu nadoknadu. Ovde ulaznice nisu potrebne, jer je restoran otvoren za sve posete. Vredno je napomenuti da je baš na ovom mestu Agata Kristi napisala svoj roman "Dest malih crnaca", a da je kasnije na istom mestu snimljen i sovjetski film po toj knjizi. Iako mi je tada bilo čudno zašto se radnja dešava u Ukrajini, kasnije sam shvatio da je upravo ta verzija bila i najtačnija, za razliku od tolikih britanskih! Ispod Lastavičjeg gnezda nalazi se sjajna šljunkovita plaža koja pripada obližnjem sanatorijumu, i uz plaćanje ulaznice od oko petnaestak dinara moguće je okupati se sa sjajnim pogledom! Odmah ispod samog rta nalazi se luka iz koje polaze mali brodovi za Jaltu ili dalje, pa se možete, uz predivan zalazak sunca, i vratiti u početnu "poziciju" u jaltansku luku. Imajte u vidu da su brodovi na Krimu skuplji od maršrutki, ali je i prizor koji se može videti mnogo lepši!

Alupka

Možda i najlepši dvorac u okolini odlučili smo da posetimo brodom, jer je prilično daleko, a smatrali smo da bi nam svež vazduh i te kako prijao, za promenu od zagušljive maršrutke pune putnika. Obala je zaista spektakularna kada se gleda sa broda! Kao nož šiljata planina Ai-Petri (ili još tačnije: Aj-Petri) uzdiže se na svega nekoliko kilometara od obale, na visinu od jednog kilometra i kao nekakav zid sprečava hladan vazduh sa severa da duva na obalu, na taj način stvarajući ovu prekrasnu klimu i predeo pun palmi i fikusa po ulicama...

Iako je Jalta drastično severnije od, recimo, Nesebra, prilično je toplije i nema vetra, a i rastinje je "tropskije". Ali, nemojmo se zanositi - ni ovo nije toliko severno: Jalta se nalazi u visini Zadra ili Đenove. Opet jedno lepo pristaniše i opet plaža ispod nje. Ovde se treba popeti prilično visoko da bi se stiglo do impresivnog dvorca, i to opet peške, ali kada se stigne do vrha, tu je zaista nešto što se teško zaboravlja: dvorac u podnožju planina okružen cvećem! Mnogima je Alupkinski dvorac najlepši, a i ja bih se mogao složiti sa konstatacijom. Zanimljivo je da je i ovo bilo mesto starogrčkih kolonista, i da ime "Alepu", koje je selo prvobitno imalo, znači "lisica".

No, da se vratimo na dvorac. Grof Mihail Voroncov je proveo svoje detinjstvo i mladost u Londonu, gde je njegov otac bio ambasador, i gde je dobio sjajno obrazovanje. Kasnije je postao heroj bitaka protiv Napoleona, unapredio vinarstvo i postavio sjajan put na južnom Krimu, uzgred uspostavljajući parobrodsku komunikaciju na Crnom moru. No, za njega je baš Alupka bila centar svih "poseda", i pošto se u životu ovaj Rus nagledao škotskih i mogulskih dvoraca po Imperiji, to ga je nagnalo da napravi dvorac u škotsko-indijskom stilu! Začudo, izgleda sjajno: sa škotskim baronijalnim "počecima" zidova i mogulskim kupolama kao završecima. Na jednoj od porti piše, na arapskom jeziku, "Nema drugog boga do Alaha, i Muhamed je njegov prorok!" Kao da ste u Alhambri! Čudno? Pa, ne. Ovo je bilo doba romantizma, i takve "mešavine" su bile sasvim normalne, posebno imajući u vidu da su Rusi stalno želeli da odaju počast potčinjenim muslimanskim Tatarima na Krimu i da pokažu da je njihovo Carstvo tolerantna zemlja.

Severna fasada je pravljena u tjudorskom stilu, a kule se savršeno integrišu u planinske vrhove. Dvorac je sagradio Edvard Blur iz Britanije, a savršeni park, sa jezercima, vodopadima i zelenilom, eminentni pejzažni arhitekta, možda i najbolji u svom zanatu u tom vremenu, Karl Kebah. Unutrašnjost dvorca je posebno upečatljiva, a vredelo bi posebno obići sobu sa kaminom i Zimski vrt, koji u stvari predstavlja staklenu botaničku baštu u engleskom stilu. Grof Voroncov je voleo da donosi biljke čak iz Indije i Australije, a ovdašnja klima nije pogodovala baš svemu što je romantičarski grof voleo. Inače, grofova bista pokazuje da je bio izuzetno lep čovek, ali je imao jednu životnu grešku: verovao je svom prijatelju Puškinu, koji je bio još veći lepotan. Barem su tako žene tvrdile. Inače, Puškin je obeležio ceo ovaj kraj svojim zavođenjima i pesmama.

Da se vratim na grešku M. Voroncova: ostavio je svom drugaru Puškinu da mu čuva ženu kada nije tu. Sve se izdešavalo tako da je Puškin počeo da objavljuje mnogobrojne pesme posvećene nekoj ženi sa istim inicijalima kao "čedna" supruga jadnog grofa, i to baš u vreme dok je trebalo da je "čuva". Na to se Voroncov brže-bolje vratio kući i izbacio Puškina iz svog doma. Kada se izađe u vrt prema moru, može se videti teget-plavo Crno more, i stene koje se obrušavaju u njega, što je fascinantan prizor. Tu su i lavovi čuvari, koji uzimaju "različite položaje" kako se spuštate ka moru: neki su u ležećem položaju, neki uspravljeni, neki poluuspravljeni, a jedan spokojno spava. Budući da je Vinston Čerčil, zajedno sa britanskom delegacijom bio smešten u Alupkinskom dvorcu (Ruzvelt je bio u Livadiji), svakodnevno je šetao po dvorištu i stekao je iskrene simpatije prema laviću koji spava. Za njega je rekao nešto poput: "Vidi ga, lenština, da mu daš viski i cigaru, isti ja." Nisam siguran da je ovo drugu Staljinu bilo duhovito, ali ser Vinstonu nikako nije dopustio da otkupi lavića i da ga odnese u Ujedinjeno Kraljevstvo. Ostao je tu, na našu sreću.

Sada možemo u potpunosti da uživamo u ovom prelepom parčetu zemlje, u Srbiji, nažalost, još nedovoljno poznatom. No, Srbijanci se "sete" neke zemlje tek kada postane jedna od retkih koja ne traži vize za njih. Ove godine je Makedonija ponovo atraktivna, sa svojim Ohridom... A možda će neke od sledećih godina neka od naših agencija "otkriti" Ukrajinu i prelepi Krim: makar Jaltu. Nema veze, otkrijte je vi sami, baš kao što smo to i mi učinili!

Izvor: B92