Priča o Miramaru, dvorcu s parkom nedaleko od Trsta, priča je o tragičnim sudbinama i tužnim vremenima. Miramar je dvorac austrijskog nadvojvode Maksimilijana, brata cara Franje Josifa, i njegova sudbina odgovara sudbini njegovog graditelja.

Kada je imao 18 godina, Maksimilijan je dobio čin austrijske carske mornarice i poslat je u najveću luku - Trst. U prvo vreme živeo je u iznajmljenoj vili, pa je odlučio da sebi sagradi dom po ugledu na zamak Frederika Saksonsog u Portugalu i pod istim imenom - Miramar. S izradom nacrta počelo se kada je imenovan za zapovednika mornarice, a radovi su počeli dve godine kasnije i trajali su četiri godine, to jest do 1860. godine, kada se nadvojvoda konačno uselio u svoju palatu. Završni radovi unutrašnje dekoracije urađeni su tek kada je Maksimilijan postao meksički car.

Tu počinje i njegov privatni sunovrat. Njegova supruga, belgijska princeza Šarlota, oštro se protivila selidbi u Meksiko, ali je Maksimilijan, rođeni avanturista, nije poslušao. Njena tragedija bili su ozbiljni nervni slomovi, koje je doživljavala i za vreme njegovog života i posle njegove smrti. Maksimilijan je ubijen u atentatu u svojoj novoj carevini, a nedugo posle toga Meksiko se oslobodio svih kolonijalnih stega.

Maksimilijanova namera bila je da od dvorca napravi mirno porodično gnezdo gde bi živeo i koje bi koristio kao rezidenciju za prijeme. Puno motiva iz dekoracije inspirisano je meksičkim simbolima i vojnim dekorom, a kao motiv dominira astečki orao. U parku, koji je remek-delo pejzažne arhitekture, mogu se naći biljke iz celog sveta, kao omaž Maksimilijanovim čestim putovanjima po raznim krajevima. Sama građevina je najsjajniji predstavnik austrijskog klasicizma, a park je u dominantnom francuskom stilu, savršene geometrije, što je bilo u suprotnosti s dominantnim estetskim standardima tog doba i engleskim nepravilnim poludivljim parkovima koji su tada bili u modi.

Nedaleko od dvorca nalazi se i njegova umanjena replika, Kasteleto (Castelletto), gde je Maksimilijan živeo dok radovi na Miramaru nisu bili gotovi. Za razliku od raskošnog Miramara, Kasteleto je bio jednostavno uređen u kombinaciji nemačkog i turskog stila. Danas je celi kompleks otvoren za javnost, a u parku se jednom godišnje izvodi muzički spektakl Sisi. Posle Maksimilijanove smrti dvorac je menjao brojne stanare. Do Prvog svetskog rata tu su odsedali članovi carske porodice Habzburg, ali niko od njih dovoljno dugo.

Kad je izbio rat, kompletan nameštaj iz kompleksa prebačen je u Beč, da bi tek posle rata bilateralnim ugovorom između Austrije i Italije bio vraćen u dvorac. Dvorac je između dva rata bio rezidencija vojvode od Aoste, koji je u međuvremenu postao vicekralj Etiopije. U toku rata dvorac je pretvoren u nacističku oficirsku školu, što ga je spaslo bombardovanja, jer je po prvobitnom planu trebalo da bude štab združene komande nemačke i italijanske vojske. Krajem rata dvorac je postao štab okupacionih snaga, prvo novozelandskih, zatim britanskih i na kraju američkih. Za vreme američke uprave Miramar je kompletno restauriran, a kada se vojska povukla, otvoren je za posetioce. I danas je Miramar dosta posećen, a turisti tu dolaze da vide potpuno očuvana umetnička dela iz XIX veka.


Izvor: Krstarica

...