Pored toga što putem gena nasleđujemo brojne osobine i karakteristike organizma, postoje i drugi negenetički načini prenosa osobina i ponašanja. Reč je o transgeneracijskom prenosu. Kao što od porodice nasleđujemo gene, u isto vreme nasleđujemo i određene načine ponašanja, setove uverenja, vrednosti i stavova. Porodočni obrazci ponašanja predstavljaju modele koje učimo, usvajamo i inkorporiramo u sopstvenu ličnosti i vlastiti repertoar ponašanja. Kasnije kada postanemo odrasli mi upražnjavamo mnoge od tih obrazaca ponašanja i stavova ne misleći o tome. Pošto naša deca uče od nas kao što smo i mi učili od naših roditelja i rođaka, dobar deo tih obrazaca se prenosi sa kolena na koleno. Dakle, reč je o transgeneracijskom prenosu, prenosu obrazaca ponašanja, stavova i vrednosti sa generacije na generaciju.

Šta se to prenosi transgeneracijskim prenosom? Prenosi se način vaspitanja dece (kako da odgajamo decu), kakve partnere biramo, šta podrazumeva uloga žene, muškarca, deteta, kako se treba odnositi prema članovima porodice, kako se nositi sa ljutnom, strahom, bolom, kako se odnositi sa porodičnim i drugim interpersonalnim problemima, da li se treba razvoditi ili ne, da li treba biti autoritaran ili ne, kako prevazilaziti frustracije i još mnogo toga. Odgovore na sva ova važna pitanja i izazove nude nam naši roditelji i drugi bliži srodnici. Njihov primer i načini njihovog ponašanja su naši modeli i uzori, čak i kada ne mislimo kao oni. Posmatrajući njih kako rešavaju važna životna pitanja, mi učimo ugledanjem na njih i njihove postupke. Nekada se sa tim postupcima, obrazcima ponašanja slažemo i svesno ih prihvatamo kao poželjne, a nekada se ne slažemo i želimo da mi ne radimo nešto što su radili naši roditelji.

Praksa pokazuje da često i sami ponovimo mnoštvo od ovih obrazaca ponašanja i stavova koje smo usvoji u porodici učeći po modelu. Često uhvatimo sebe kako radimo nešto što je radio naš otac ili majka a što je nama jako smetalo i čega smo se stideli. Ako je to tako, pa zašto to činimo? Da li smo zaboravili kako smo se osećali kada smo bili isto tako tretirani od strane roditelja? Da li smo u međuvremenu odustali od svojih stavova i neslaganja sa onim što su činili naši roditelji? Da li smo se promenili? Odgovor na sva ova pitanje je isti – NE.

Mi često nastavljamo ponašanje koje smo usvojili od naših roditelja ili drugih bliskih članova porodice jer se nismo promenili, nismo ništa novo naučili. Jedino to novo nas može razlikovati od onoga što je staro i nama poznato (od onoga što smo usvojili od članova porodice). Kako da postupamo drugačije kada ni sami ne znamo kako? Nismo u međuvremenu imali druge modele ponašanja. Manjkavosti naših roditelja nenamerno prenete su na nas i sada ih mi isto tako nenamerno prenosimo dalje.

Kako sprečiti transgeneracijski prenos kada su u pitanju negativni aspekti ponašanja i samoporažavajući stavovi? Nije dovoljno da kažete da nećete biti kao svoji roditelji da zaista i ne budete. Morate nešto novo naučiti. Ako hoćete da se ponašate na zreliji, korisniji način, morate prvo osvestiti koji su to vaši disfunkcionalni obrazci ponašanja, od koga ste ih naučili i šta je alternativa, zamena za njih. Psihoterapija je odlično mesto gde to možete naučiti u sigurnom setingu.

Na psihoterapiji klijenti uče ono što nisu naučili kod kuće, od svojih roditelja, u svojoj primarnoj porodici. Promena nije samo odučavanje od starog i nepoželjnog ponašanja već pre svega učenje novog, nepoznatog , korisnog, adpativnog ponašanja. Tokom psihoterapijskog procesa mi učimo klijente kako da prepoznaju svoje disfunkcionalne obrazce ponašanja i verovanja koji ih ometaju da ostvare kvalitetnu vezu ili brak, učimo ih kako da izlaze na kraj sa frustracijama, strahom, ljutnjom, bolom, kako da aktivno i konstruktivno rešavaju probleme, kako da nauče socijalne veštine koje im nedostaju u njihovom repertoaru i još mnogo toga.

Psihoterapije je jedan vid resocijalizacije, jedan vid učenja. Psihoterapija je učenje za život. Jedino učenjem novih, samopomažućih oblika ponašanja mogu se prevazići nasleđeni štetni obrazci. Svaka promena koju ostvarite kod sebe je ujedno i promena koju ćete preneti dalje. Sve što radite (ili ne radite) za sebe radite za svoju decu. Sve što ste vi naučili, naučićete svoju decu. Gledano iz tog ugla, psihoterapija i proces menjanja imaju veoma značajnu ulogu, ne samo za pojedinca već i njegovu okolinu.

Vladimir Mišić
dipl. psiholog
Izvor