"Niški Australijanac" Desimir Vučković imao popust kod "Jata" zbog čestih putovanja u Srbiju
Dvadeset dana u avionu

Desimir Veličković, iz niškog prigradskog naselja Donji Komren, već 35 godina živi u Melburnu, a ovih dana je sa suprugom Bosiljkom po sedamnaesti put došao u zavičaj. Svojevremeno je kod "Jata" imao specijalni popust zbog čestih letova iz Melburna za Beograd, a od kada "Jat" više ne leti do Australije, koristi linije raznih kompanija. Izračunao je da je do sada u avionima proveo preko 500 sati ili oko 20 dana, da je na ta putovanja potrošio i puno para, ali da mu nije žao.

- Dešavalo se da dođem s posla, počnem da pakujem kofere i kažem porodici - odoh ja u moj Niš, prošlo je već godinu dana kako nisam bio. Potrošio sam na ta putovanja dosta para, možda u vrednosti nekoliko kuća, ali to je bio i moj način lečenja neprekidne nostalgije za zavičajem - kaže Desimir.
      

PADAJU NA SARME

- Australijsko meso nije kao ovo naše ovde jer stoka je tamo na otvorenom po ceo dan, uz razlike u temperaturi i po trideset i više stepeni između noći i dana. Imam običaj da kažem da im je meso "zgrčeno" i potrebno je veliko majstorstvo da se napravi roštilj ili drugi specijaliteti da liče na ove naše sa skare. Imaju odlična piva i vina, a ja tamo omičem pivo, a ovde grejanu rakiju. S nogu ih inače obaraju moje kobasice i ražanj i Bosiljkine sarme - priča ovih dana Desimir, dok obilazi rodbinu i stare prijatelje u Nišu. Na mestu gde je nekada bila njegova mesara, sada je diskont, ali restoran "Stara Srbija" u komšiluku je i dalje onaj stari i na starom mestu.
      
   
   

U Nišu je radio ka mesar u radnji u centru grada, u blizini restorana "Stara Srbija". Radio i lepo zarađivao, a onda mu je, kako kaže, marta 1971. godine nešto "ćurnulo" da krene u Australiju, sa svojim mesarskim nožem i devet prst iju, jer jedan je inače "prepolovio" na početku mesarske karijere. Kasnije su za njim krenuli i drugi, pa u Melburnu sada živi sedam familija Veličković iz Niša. Desimir sa suprugom Bosiljkom ima kćeri Olgicu i Slavicu i sina Slavišu zvanog Šeki. Deda je prvi put postao u 36 godini, kasnije još tri puta, a već je i dvostruki pradeda. Od 1997. godine je penzioner.

- Nije bilo lako u početku, ne zbog posla, nego zbog ćudljive klime, nepoznavanja jezika, nove sredine. Ali snašao sam se dobro, kasnije i svi moji, hvala bogu. U Melburnu sam radio mesarski, ali i sve druge poslove. Podučavao naše kako se pripremaju roštilj i ražanj, kako prave kavurme, krvavice, švargle, krezle i brizle i mojoj kući se i danas meze ti specijaliteti koje ja spravljam. A tu su i Bosine sarme, gulaši, srpski pasulj, pite na sto načina i druge poslastice iz zavičaja. Imam običaj da kažem da od svih salata najviše volim meso i slaninu, ali se nikada nisam ugojio niti patio od pritiska i holesterola jer i sada neprekidno zujim i nešto radim - kaže Desimir.

Više puta je zbunjivao australijske carinike koji su mu u prtljagu po povratku iz Niša nalazili crepulje, rakiju i drugu robu "Mejd in Serbia". Ali, uvek je i uspevao da ih šarmira da ga puste bez carine. Jednom je u Singapuru na aerodromu sreo svog gazdu koji se sa suprugom vraćao sa letovanja u Indoneziji, zapričao se i poneku i popio sa njim i zakasnio na avion. Bilo mu je sve jasno kada je sa aerodromskog razglasa na srpskom čuo da JAT čeka na putnika sa njegovim imenom i prezimenom.

- Uveli su me u avion koji je zbog mene kasnio sa poletanjem. Kapetan me je dobro izribao, putnici koji su čekali takođe. A onda, kod sledeće pauze u Bombaju, preko ozvučenja pilot je poručio da svi mogu da izađu iz aviona osim Veličkovića iz Niša! Da opet negde ne zalutam!

Desimirova kuća u kvartu Lajlor u Melburnu puna je zemljaka, ne samo Srba nego i Bosanaca, Makedonaca, Crnogoraca, Hrvata i drugih. A u bašti na okućnici ima i ljutih papričica obavezno. Sa svima se lepo druži, a mnogi dolaze i da probaju njegove specijalitete od mesa koje i danas pravi, za familiju i prijatelje. Pomogao je i mnogima koji su tek stigli, dok se tamo ne snađu. Često odlazi i da ponešto pomogne i uradi u porti pravoslavne crkve u Bransviku, kod prote Miroslava Popovića.


Izvor: Glas Javnosti \ M. Doderović

 

Stvarno, zaista idilicna prica o tome kako se NASH covek snasao u dalekoj Australiji.
Pozdrav za Aneu, sto se toliko potrudila da nam ovo napise...

copy / paste