Duševni bolesnici i osoblje koje o njima brine potpuno zapostavljeni

Pakao za bolesnike i zaposlene

Bila sam u petom mesecu trudnoće kada me je s leđa, iznenada, napala pacijentkinja, duševni bolesnik. Udarala me je, a nisam mogla da se branim, samo sam štitila rukama stomak. Tukla me je dok mi koleginica nije pritekla u pomoć - kaže za „Blic“ Lidija Barać, medicinska sestra u Specijalnoj neuropsihijatrijskoj bolnici u Kovinu, i dodaje da medicinsko osoblje nema ko da štiti.

Zaposleni u psihijatrijskim ustanovama u Srbiji slažu se u jednom - ova grana medicine kod nas dodirnula je dno. Nedovoljan broj zaposlenih, nedostatak bitnih kadrova, poput obezbeđenja, mala paleta lekova, uslovi u bolnicama katastrofalni, plata ispod republičkog proseka za bukvalno jedan od najtežih poslova u zdravstvu, samo su neki od problema.

Otuda su zdravstveni radnici u psihijatriji najavili štrajk za 16. mart ukoliko na sastanku Ministarstva zdravlja i Republičkog fonda 9. marta ne bude doneta odluka o vraćanju psihijatrijskog dodatka od 30 odsto. Taj dodatak koji su ranije imali, pa je ukinut, smatraju da će na neki način biti i nadoknada za sve što proživljavaju. Ali i stimulans za zdravstvene radnike da se zaposle u ovoj teškoj branši.

Zaposleni u psihijatriji, a posebno medicinske sestre i tehničari, u specifičnim su ustanovama i među bolesnicima za koje kažu da nikada ne znaju šta će uraditi ili šta ih čeka kada dođu na posao.

- Kada bolesnik ima halucinacije, nikada ne znate da li vas vidi u belom mantilu ili kao nekog totalno drugog, nekoga koga mrzi. Po podne i noću sami smo s pacijentima, a gorući problem je to što nas nema dovoljno. Mi nemamo nikakvo obezbeđenje po bolnicama. Prepušteni smo sami sebi. Meni se dešavalo da moram jednostavno da upadnem među dva pacijenta koja se biju stolicama. Nama kažu da sami sebe ugrožavamo, ali šta da radiš, moraš, nijedna od nas sestara ne može da stoji i gleda takve stvari. - priča Lidija Barać.

Tehničar iz „Laze Lazarevića“ koji nije želeo da mu se pominje ime pokazuje nam ogromni ožiljak po sredini tela. Nož koji mu je zario pacijent zaustavio se bukvalno na milimetar od srca. Pre toga ga je ubo devet puta.

Njegov kolega Dragan Sinđelić, tehničar u prijemnoj službi, ističe da je osnovni problem u psihijatriji to što nema obezbeđenja.

- Pa jednog kolegu na prijemu udario je pacijent nogom u glavu, inače čovek koji se bavi borilačkim veštinama. Kolega je potom udario u ivicu kreveta i zadobio potres mozga... Servirki su polomili ruku. Ali nisu samo u pitanju pacijenti već i rodbina koja je nečim nezadovoljna pa nasrće na nas. Deo rodbine jeste za hospitalizaciju, drugi nije i onda smo mi krivi - priča Sinđelić.

Naš sagovornik navodi da u bolnicama ima lekova, ali da je reč o oskudnom izboru. Otuda su lekari prinuđeni da prepisuju ono što imaju. Dodaje da zbog nedostatka zaposlenih uopšte nema nekih formi lečenja koje se koriste u psihijatriji, poput radnih grupa...

Problem je i prisilna hospitalizacija, koja nije regulisana. Policija doveze pacijenta, skine mu lisice i bukvalno ga ostavi sestrama i tehničarima. Oni, međutim, često iznova moraju da ga vežu kako bi primio terapiju. Kada to radi jedna ili dve sestre, često budu izujedane i počupane. Sreća je, kažu, kada dođe sa pacijentom „dobar policajac koji hoće da pomogne“.

Duševnim bolesnicima vrlo često rodbina dolazi u prvo vreme po hospitalizaciji, a onda nestane. Ne pojave se godinama, nikad više...


Izvor: Blic \ Željka Jevtić

Reporteri Glasa sa pacijentima i osobljem u Institutu "Dr Laza Lazarević"

Dobijamo batine, al' smo živi

Osumnjičeni za trostruko ubistvo u "Lazi Lazareviću" leži na odeljenju "K" iste bolnice, u Višegradskoj 26. Sam u sobi. Promrmljao je jedno "dobro sam" i potražio "skrovište" ispod ćebeta

Na zidu stambene zgrade pored Instituta za neuropsihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević", u Padinskoj skeli, neko je sprejom ispisao putokaz "Za Diznilend". Strelica pokazuje ka ulazu na Institut, ali ono što se dešava u na tih 300 kvadratnih metara daleko je od veselog mestašceta na koje bi deca želela da dođu.

Zaposleni tvrde da rade u neljudskim uslovima. Nije lako ni stanarima okolnih zgrada, koji su nedavno preko Mesne zajednice poslali zahtev Institutu da hitno smanji broj "izlazaka" pacijenata iz bolničkog kruga. Veš sa konopca redovno "nestaje". Pacijenti na obližnjoj autobuskoj okretnici prose za dinar-dva, a komšiluk obavezno zaključava vrata. I danju i noću... Svaka generacija škole "Olga Petrov" ima bar jednu dogodovštinu, u kojoj je glavni akter neki odbegli pacijent bolnice. Tako je jednom tehničar jurio za pacijentom, izvlačio ga iz busa, ovaj se otimao, vikao, batrgao, pa su ljudi mislili da su uloge zamenjene, da je tehničar "odlepio".

- Došao čovek na kontrolu, pa nije hteo da ostane, počeo da beži. Pojurio sam za njim, a on 120 kilograma. Šta ću, moram, ja bih bio kriv da mi je pobegao, mada nemam pravo da ga "jurim" van bolničkog kruga - priča tehničar.
      

KAPELA - NAJTUŽNIJE MESTO

Institut ima i kapelu, koju zovu "Soba 13". Od 1. januara do 22. decembra 2004. godine na Institutu "Dr Laza Lazarević" umrlo je 80 pacijenata. "LJudi, na psihijatriji se ne umire... Moja dva pokojna pacijenta su poslata na patološku obdukciju, što je obaveza svakog psihijatra, ali mi do današnjeg dana nije poslat obdukcioni izveštaj. Sama sam uzela fotokopije na Institutu za patologiju Medicinskog fakulteta. Direktor se valjda nadao pogrešci, pa nalaze zadržava... "-piše u izveštaju doktorke sa Instituta, napisanom krajem 2004.
      
   
   

U kontakt sa pacijentima, po kolektivnom ugovoru, ne smeju da dolaze ni portiri. Ni u krugu, ni van njega! A portira koji je, braneći se, pacijentu uzvratio udarac, doktorka je tužila pa je slučaj završio na sudu. Krug obezbeđuje po jedan portir u smeni, a osim glavne, postoje još dve kapije, koje su zamandaljene. Ali, ogradu nije problem preskočiti jer noću nije osvetljena. Muškarci su smešteni na "E" i "B" odeljenja, žene na "A" i "C", a na odeljenju "D" je gerijatrija. U smeni uglavnom rade tehničar i sestra. Većinu pacijenata u "Lazu" "doprati" policija, ili ih dovedu roditelji. A ima ih iz cele Srbije. I sa Kosmeta. Na Institutu uglavnom završavaju najteži slučajevi, oni koje niko drugi neće. Retki od njih su svesni da im treba pomoć. Sledeća adresa bar osmine "klijenata" otpuštenih iz bolnice je Prihvatilište za zbrinjavanje beskućnika u Kumodraškoj. Ima pacijenata koje mesecima niko ne obiđe, a mnogo je i "slobodnjaka", koji neće kući. Kažu, saživeli se sa bolnicom i ne žele da je napuste, jer su izgubili kontakt sa porodicom.

- Pacijent je jednom razbio staklo na prozoru, uzeo po komad u obe ruke, a parče stavio u usta. Žvaće on ono staklo, krv lipti na sve strane. Pa ti sad budi hrabar, priđi mu, ubedi ga... - pričaju zaposleni šta im sve spada u opis posla.
- Jednom smo vadili upaljač iz usta, došlo mu... Kad ne zna više šta će od sebe! Pa, šta da pričamo dalje, kad pacijenti redovno unose hladno oružje, noževe, žilete, makaze... A mi nismo zatvor, pa da ih pretresamo... Preživimo mi sve, ali ponekad dobijemo batine! Jedan kolega je posle "epizode" pacijenta imao frakturu lobanje, bilo je i polomljenih noseva, ruku...

A onomad, kad je padala kiša, pacijentkinja je počela da se valja u blatu ispred kapije i nije prestala dok joj se samo oči nisu nazirale - pričaju sagovornici, pa se prisećaju i kako je, pre desetak godina njihov kolega jedva preživeo ubod nožem, ali i otpuštenog tehničara, koji je "priznao" da ga je pacijent zarazio hepatitisom Be. To je sve veći problem u ovoj bolnici - kvalitetni ljudi odlaze, a novi ne dolaze. A bar tri puta nedeljno dese se "veći problemi", kad pacijenti dobiju napade. Manji su svakodnevni. Ima i onih osumnjičenih za krivična dela, zovu ih "sudski".

Osumnjičeni za trostruko ubistvo u "Lazi Lazareviću", leži na odeljenju "K" iste bolnice, u Višegradskoj 26. Sam u sobi. Kaiševi podno nogu, na krevetu. Koriste se za smirivanje pacijenata, kažu, kao krajnje sredstvo, a je to ipak često. Šćućurio se onoliki čovek na krevetu, pokriven tako da mu se samo oči vide. Promrmljao je jedno "dobro sam" i potražio "skrovište" ispod ćebeta.

U sobu za odmor u Višegradskoj svaki čas neko naiđe, traže tehničara, pacijentima se ide u toalet... U Padinskoj Skeli ima soba u kojima su prozori na visini od četiri metra, nebu pod oblake, pa se pacijenti, pod najvećim dozama lekova, penju na radijatore ne bi li udahnuli svežeg vazduha. Medicinska sestra ne bi ulazile u širu priču za novine o svemu što se u bolnici dešava. Ne želi da zbog toga posle više od 20 godina izgubi posao. Inspekcije su svakodnevne... Ali, otkako radi u bolnici, nikada se ništa nije promenilo, pa neće ni sada, veruje ona. Dešava se da "u pomoć", kad na odeljenju imaju vanrednu situaciju, pozovu portira. Kaže, za poneko oglušivanje na apele sa odeljenja, izgovor ume da bude potplaćenost. A opet, tu je i kolektivni ugovor... Lepa je ideja da pacijente lečite muzikom i fizičkim aktivnostima, kaže, ali to je nerealno! Kada su nedavno, u kratkom razmaku, pronađena tri zadavljena čoveka, u smeni su bila dva zaposlena. Na 58 pacijenata! I tvrde da nisu spavali na poslu. Kolegi je bilo loše jer mu je skočio nivo šećera u krvi. Šta mislite zašto, pitaju zaposleni?! Zato će i štrajkovati za koji dan.
J

Izvor: Glas Javnosti \ asna Vučić,foto: Zoran Sinko