" ПРИЧА СТАРЦА ЈАНИЋИЈА
Св. владика Николај




Било је то недавно, у једној северној касаби. Под белом летњом месечином, сабрали се људи на разговор у башти старца Јанићија. После многих речи о разним дневним и лаким стварима, усудише се два младића да поставе свом домаћину једно важно питање.

Старац Јанићије дуго оклеваше и ћуташе. Најзад, кад сви радознало навалише на њ, он поче да прича:

— Питате ме, децо, како сам ја постао побожан, или, правилније, како сам поверовао у Христа. Ви сте млади, и одувек ме знате као човека побожна и богомољна, но ја памтим себе и друкчијег. У моме младићском добу ја сам мало са висине, готово са презрењем, гледао на своју мајку, која је била велика богомољка.

У то време ја сам читао многе стране књиге, нарочито француске.

Кад год би ме мајка позвала у цркву, на молитву или на причест, ја сам одбијао са презривим осмехом. И док се она, старица, молила Богу у цркви, ја сам седео дома и читао разблудне француске романе. Са сузама у очима, мајка ме је благо прекоревала, завршавајући обично своје прекоре речима: "Кајаћеш се, синко, те твоје књиге неће те одвести срећи"! О, мудра мајко моја, како си ми истину пророковала! Што сам више читао, све сам више осећао неку жеђ за нечим неодређеним. И црна туга свијала се као змија око мога срца. Једнога дана,рече ми забринута мајка: "Хајде, прочитај и мени нешто из тих књига, да чујем и видим, чиме ти то храниш душу своју!" — „Не смем, мајко", одговорих ја стидљиво, "није ово за тебе. Ти си, овај... стара жена". Мајка уздахну дубоко, поћута, па рече: "Све што ти мени не смеш да прочиташ, синко, то није од добра... Устани, да идемо мало у поље, да се мало прошеташ и освежиш чистим ваздухом. Ах, мени тужној!"

И ја невољно пођем за мајком. Имали смо једну њиву, прилично удаљену од вароши. Жега је била велика, и ја почнем осећати жеђ. Нисам марио за разговор са мајком. Једва сам чекао да се одвојим од ње, и да продужим читање књиге, коју сам носио у џепу.

А у том часу, у џепу ми је била књига "Бонапарта и жене". Тога дана притисла ме беше туга мимо све друге дане, а уз то још и несносна жеђ. Мисли о самоубиству непрестано су ми се ројиле у памети. Најзад рекох мајци, готово грубо, нека она иде да гледа њиву, а ја ћу да легнем у хлад, да бих мало олакшао муке од жеђи.

Тек што се јадна моја мајка удаљила од мене, ја извучем књигу из џепа, легнем у хлад, и почнем нервозно читати. Но, убрзо ме савлада сан и ја заспах. И у сну, господо, видех оно што је цео мој живот окренуло и учинило ме побожним.

Сањам и видим себе у сну као залуталог у некој суровој пустињи без човека, без дрвета и, што је главно, без трага воде. А жеђ ме ужасно стегла, тако да сам почео из свега гласа да вичем за помоћ и да ридам, сав обрван неизмерним страхом. Ехо мога гласа враћао се к мени као церекање.
 "То је неки зли дух који ми се смеје", таква мисао сину ми у глави, и то ме још више ужасну. Ја престанем да вичем, но оно церекање се продужи све јасније... У том се почеше некакве сенке купити око мене, и ја чух неки велики жагор.

Повиках:
"О људи, дајте ми само једну кап воде!"
На то дође, као одговор неки језовити глас из најближе моје близине: "Сада ћеш пити са реке, али не воду него пламен!" Ја клонух и изгубих свест... Уто ме неко ухвати за руку и усправи. "Ти си жедан, момче, хајде да те напојим". И у једном тренутку, ми се обресмо пред читавим стројем многобројних чесама, из којих је истицала вода у јаким млазевима.

Прва чесма, пред коју стадосмо, од једноставног црног камена, беше висока као обелиск. На њој беше написано: Чесма фараонска.
 "Ако можеш, пиј!", рече ми непознати вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се одмах тргох. Вода је заударала на стрвину, на неку грозну животињску стрвину.

Онда ме вођ брзо ухвати за руку и одведе пред другу чесму. Она беше широка као нека кула и сазидана изванредно лепо од дивних цигала. На чесми беше написано: Чесма содомска.
"Ако можеш, пиј", рече ми вођ. Ја се опет жудно нагнух да пијем, али се брзотргох назад. Јер, то не беше вода него нека гадна црна смола, чији ме мирис безмало онесвести.

Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред трећу чесму. Ова беше озидана од белог мермера, и имађаше много стубова унаоколо. На њој беше написано: Чесма јелинска.
"Ако можеш,...", рече ми вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се брзо тргнух назад. Јер, то не беше вода, него нека течност бела као млеко, одвратна по укусу. Ја узех мало од те течности у уста, али све брзо повратих.

Онда ме вођ узе за руку и доведе пред четврту песму. Ова беше од гвожђа изливена. На њој писаше: Чесма римска.
 "Ако можеш, пиј!", опет ће вођ. Ја похитах, али се опет брзо тргох назад. Јер, то не беше вода, него нека црвена течност.
 "Крв! ".

Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред пету чесму која се зваше: Чесма Иродова. Па пред шесту, која се зваше: Чесма Неронова. Па пред седму, која се зваше: Чесма лицемера. Па пред осму, која се зваше: Чесма књижевника... Па пред девету, која се зваше: Чесма гордости. Па пред једанаесту, која се зваше: Чесма прељубе. Па пред дванаесту, која се зваше: Чесма свађе. Па на тринаесту, која се зваше: Чесма непослушности... Па на петнаесту, која се зваше: чесма Дарвинова. И тако даље редом, од чесме до чесме, једне са називом неких порука и грехова, а друге са називом неких великих грешника, које сам ја у то време сматрао великим људима, један предуги низ чесама! Све су оне споља биле врло лепе и привлачне, но течност која је из њих истицала, била је ужасна, или по мирису или по укусу. И ја ни са једне нисам могао пити и своју жеђ утолити. Чини ми се, чак, да је свака та чесма повећавала моју смртоносну жеђ. Уз пут сам приметио да је око сваке чесме била пешчана пустиња. Вода је свуда шибала у млазевима, но одмах је понирала у песак без трага. Чудило ме да, поред толике воде, нигде није било ни травке, нигде дрвета, нигде зелениша, нигде живота! Покушавао сам више пута да свог непознатог вођу о томе упитам, и о другом којечем, но кад год бих ја дигао поглед, да му видим лице, он га је окретао у страну. И тако му ја никако не могох сагледати лица.

Најзад клонух, изнемогао, на руке вођине, те се не сећам, како и куда ме је он даље водио. Када дођох к себи, спазих пред собом једну скромну чесму, израђену од дрвета у виду крста. Из ње се точила обилна вода, чиста као кристал. На чесми је писало: Чесма Воде Живе. Унаоколо је било красно дрвеће, цветне пољане и зелене ливаде. На све стране виделе су се многе красне птице, које су умилно певале.
 "Ако хоћеш, пиј!", рече ми вођ. Ја се нагнух да пијем, и пих, пих тако дуго, да ме вођ трже за руку и рече: "За сада доста!"

Ја се усправих и осетих нови живот у себи. Никада у веку нисам пио тако слатке воде. Хтедох се опет нагнути да још пијем, али ми вођ не допусти, на моју велику жалост. И рече ми: "Света Милост доста ти је данас дала. Други пут ће бити више". И трже ме од живодајне и слатке чесме. "Како ћу ја други пут наћи ову чесму без вође?", упитах. "Ево ти вође", рече ми мој сапутник и показа ми једну књигу, на којој је као сунчаним зрацима било исписано: Свето Писмо.

Уто се мој вођ поче од мене удаљавати. Ја га стадох молити да ме не напушта. На то ми он рече: "Па ти си мене први напустио! када се поправиш и удостојиш, опет ћу ти доћи!"

Ја сав задрхтах. И једва промуцах: "Ко си ти, реци ми, молим ти се!" — "Ја сам твој анђео чувар, слуга Свете Милости" — "Анђео чувар! О томе ми је некада моја драга мајка говорила!" Потрчах за њим и викнух: "Молим ти се, покажи ми бар лице своје!"

Но, он побеже, одговарајући ми јасно и оштро, реч по реч:
 "Ниси сад достојан да видиш моје лице. Сувише си пио са оних Проклетих Вода. Не могу да подносим мирис твој. Ако се очистиш, и удостојиш, ја ћу ти опет доћи и ти ћеш видети моје лице".

Ја јаукнух од бола.
У то се и пробудих.
Моја мајка седела је крај мене и — плакала.

Заплаках се и ја горко, и прегорко.
 Па кад дођох до даха, ја завиках иза гласа:
"О мајко, слатка мајко! Сад разумем: због твојих суза ја сам видео оно што сам видео. Мајко драга, опрости! И хвала ти, света мајко моја, великомученице, што си ме данас поново родила сузама својим".

При томе, старац Јанићије заплака, и изазва сузе у очима свих присутних.

"Отада и због тога, децо моја, ја сам постао онакав каквог ме ви знате", заврши своју причу старац Јанићије."

Sa:

http://www.sabornik.com/index.php?lang=sr&ldd=bibliotexts&tid=1023

" ...Прича о малом Лазару



У неком малом месту живео је дечак који се звао Лазар. Лазар је свакога дана јутром долазио у цркву, увек тачно у исто време у 7 сати.

Пре него би се врата и отворила, он је био ту и чекао. Чим би се врата отворила он би трчао до олтара и био тамо први. Склопио би руке молитвено, али није дуго остајао. Исто тако трчећи одлазио би у школу, која је почињала нешто касније.

Дечак је тако радио годинама. Свештеник је то приметио и одлучио питати Лазара зашто се тако кратко моли и како моли.

"Добро јутро Исусе, дошао сам Те видети". То је била његова молитва.

"И то је све?"- питао је даље свештеник .

"Све", рекао је кратко Лазар журно одлазећи у школу.

Дечак је и даље на исти начин долазио у цркву, стајао пред Исусом кратко и потом журно одлазио.

А онда га једног дана није било, па другог... и тако данима. Свештеник се забринуо за њега и одлучио да оде у Лазареву школу и потражи га. Тамо су му рекли да је Лазара на улици ударио камион и да је у болници. Повреда је била озбиљна. Лазар је пребачен на ургентно одељење. Свештеник се одмах упутио тамо.

Већ на вратима болнице дежурна сестра је знала кога тражи. Извинила се, али је мислила да му мора рећи једну необичност у вези са тим дечаком. Иако озбиљно повређен и трпи јаке болове, Лазар је весео и увесељава цело оделење, где иначе леже такви тешки случајеви. Када је свештеник тамо стигао, био је зачуђен, колико радости има у тој соби упркос болу кога су сви морали осећати. Лазар се радосно насмејао и поздравио збуњеног свештеника. На крају га је свештеник питао, како може бити радостан и поред бола због повреда које је задобио у саобраћајној несрећи.

"Чему се Лазаре радујеш?" питао је.

"Исусу" одговорио је Лазар.

"Како, па ти више не долазиш у цркву, не молиш се пред Исусом?" питао је даље свештеник.

"Да",- одговорио је смешећи се дечак, "али Исус сваког јутра дође мени и каже:

Добро јутро Лазаре, дошао сам те видети."

Свештенику је , када је то чуо све било јасно, и ништа није више питао. Радовао се са Лазаром."

"...ВРЕМЕ И ЗНАЦИ ДРУГОГ ДОЛАСКА ХРИСТОВОГ
Св. Јустин Ћелијски




Као што је време почело своје постојање Христом, тако ће га и завршити Њиме: последњи дан биће у исто време и дан другог доласка Христовог. У тај необични дан престаће да постоји време. Тада ће се збити чудна реч Светог Откривења: "Времена неће бити више".[1] На неки тајанствени начин време ће утонути у вечност. Али, док нам је у Светом Писму јасно откривено шта ће се све догодити у последњи дан, није нам откривен сам тренутак у који ће наступити гај дан. То је остало сакривено у неиспитаним дубинама Божанског ћутања, и сачињава недокучиву тајну Божију. Она jе сакривена и од Анђела и од људи, и живи у неприступачној оветлости Божјег свезнања. На непосредно питање светих Апостола о томе, Спаситељ је одговорио: 0 дану томе и часу нико незна, ни Анђели небески, до Отац мој сам.[2] Ову им тајну није казао ни онда када им је у времену између Свог Васкрсења и Вазнесења откривао тајне Богочовечанског домостроја спасења, и говорио им о Царству Божјем:[3] А када су Га питали: Господе, хоћеш ли сада успоставити царство Израиљево? Он им је одговорио: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти.[4] Ни великом Апостолу народа, коме је ,,по откривењу казана тајна" Еванђеља Христовог, и то казана самим Господом Исусом,[5] није откривена тајна о томе кога ће тренутка наступити последњи дан, даи другог доласка Христовог. Он пише Солунским хришћанима: За час и времена, браћо, није потребно да вам се пише, јер сами добро знате да ће дан Господњи доћи као лупеж по ноћи.[6]

Благовест је Светог Откривења: Господ ће по други пут доћи; а када - то не знамо. По промислитељском човекољубљу Божјем то је сакривено од нас, да бисмо даноноћно стражили над собом помоћу светих врлина очекујући Спаситељев долазак. На то указује Спасово упозорење Његовим следбеницима: Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш;[7] стражите, јер не знате дана ни часа у које ће Син Човечији доћи.[8]

Таква промислитељска изненадност другог доласка Спасовог корисна је за праве хришћане, али не за оне који су душу своју раслабили, помрачили пороцима, загадили страстима, и на тај начин постали плен "окамењене неосетљивости".[9] Безбрижност и окамењена неосетљивост људи пред други долазак Господа Христа биће слична безбрижности и окамењеној неосетљивости људи у време Нојево, јер, по речи Спаситељевој, као што је било у време Нојево, тако ће бити и долазак Сина Човечијег; као што пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не осетише док не дође потоп и однесе све, - тако ће бити и долазак Сина Човечијега.[10] Зато, будите готови, саветује Спаситељ. јер у који час не мислите доћи ће Син Човечији.[11] Живећи тим саветом Спасовим, Апостоли га са много ревности предају хришћанима: Браћо, приближи се долазак Господњи,[12] приближи се крај свему;[13] последњи је час.[14]

Но, иако нас је Господ, спасења нашег ради, оставио у неизвеоности о часу Свога другог доласка, није нас оставио у неизвесности о знацима који ће претходити Његовом другом доласку и о сигналима који ће нагавестити близину Његовог доласка. Ти су знаци: проповедање Еванђеља свима народима, свој твари; обраћање Израиља Христу; појава Антихриста; велики потреси међу људима и у природи: ратови, револуције, глади, помори, земљотреси, велики знаци на небу.

Проповед Eванђеља свима народима, и све што она буде изазвала међу њима, биће сигнал другог доласка Спаситељевог, по речи Његовој: Проповедаће се ово Еванђеље о Царству по свему свету, за сведочанство свима народима. И онда ће доћи крај.[15] То значи: Еванђеље ће постати познато свима народима,[16] али не значи да ће га сви народи и усвојити. На то указују речи: за оведочанство свима народима. А оне значе: за сведочанство свима народима о љубави Божјој према њима, о искупитељском подвигу Јединородног Сина Божјег, о Цркви и о васцелом чудесном Богочовечанском домостроју спасења у њој, и у опште о свима вечним истинама Божјим у њој. Стога нико неће имати оправдања за неверовање у Христа Бога; нико се неће моћи изговарати: нисам знао за Христа, за силу и моћ Његовот Еванћеља и за вечне истине Божје. То сведочанство свима народима о Бванђељу даће могућности да у Цркву Христову, по речи Апостола народа уђе "пуноћа народа - το πληρωμα των εθνων",[17] тојест "сви предвиђени Богом незнабошци".[18] С друге пак стране, многи ће, кад сазнаду за Еванђеље, бесомучно устати против њега, и тиме показати колико су људи заљубљени у зло, колико су постали робови греха и лажи, колико су постали оруђе сатанског зла против вечног Божјег добра.[19] И у тој општој борби за и против Еванђеља, наступиће тренутак када ће се, по речи Апостола, сав Израиљ спасти[20] испуниће се пророштво старозаветног Еванђелиста: Доћи ће од Сиона Избавитељ и одвратиће безбожност од Јакова.[21] Ово обраћање Израиља Христу, по претсказању пророка Малахије, извршиће пророк Илија Тесвићанин,[22] који ће заједно с Енохом доћи с неба у дане Антихриста, и борити се против њега за правду Еванђеља Христова."[23]

Насупрот ширењу Еванђеља Христова, подвижници зла ће ширити и распростирати зло у свима могућим облицима. Да би омели успех Еванђеља, они ће мобилисати све лажи, сва зла, ова насиља, све ужасе, и натуткати их на хришћане, еда би саблазнили, ако је могуће, и изабране. Плиткоумни поклоници зла напредоваће у злу; у капи меда даваће отров зла; маскираће зло најпривлачнијим маскама; умножиће безакоња до ужаса; ронећи у дубине христоборачких душа, помамљено зло изазиваће потресе у њима, минирати их, и оне ће експлодирати безочном хулом на све што је Христово; "ад всесмјехливиј" - свеисмевајући ад исмејаће све што је Божје; тајна зла опчиниће многе, залудеће их; својим лажним сјајем и привременим успехом зло ће саблазнити многе.

Сво то махнито пировање зла Апостол назива тајном безакоња - το μυστηριον της ανομιας; - која ради у синовима противљења[24] ради против свега Христовог и Божјег, и чини да људи одступају од Господа Христа.[25] Против тајне Божје, тајне Христове, - а то је Црква -, иставља се тајна Сатане, тајна зла. Вешто маскирајући себе, зло ће у последње дане дејствовати успешно кроз лажне христосе и лажне пророке.[26] Описујући то време, Спаситељ говори: Многи ће доћи у име моје говорећи ја Сам Христос. И многе ће преварити.[27] И изићи ће многи лажни пророци, и превариће многе.[28] А свети апостол Павле, у својој пророчкој визији, као објашњавајући ове Спаситељеве речи, вели: Дух Свети разговетно говори да ће у последња времена одступити од вере слушајући лажне духове и науке ђаволске.[29] Разоривши лажју чак и савест своју, они ће живети по својим жељама ругајући се свему Христовом.[30] Залуђени злом, они здраве науке неће слушати, него ће по овојим жељама накупити учитеље који ће им ласкати, и одвратиће уши од истине, и окреиуће се ка гаталицама.[31]

Посматрајући последња времена са своје богочовечанске небеоке осматрачнице, и обиље зла у њима, апстол Павле пише Тимотеју: Знај да ће у последње дане настати времена тешка. Јер ће људи постати самољубиви, среброљубиви, хвалише, горди, хулници, непокорни родитељима, неблагодарни, неправедни, нељубавни, непримирљиви, клеветници, неуздржници, бесни, недоброљубиви, издајници, нагли, надувени, који више маре за сласти него за Бога, који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли.[32] Зло ће се силно размножити, минираће народе и царства, и устаће народ на народ, и царство на царство; настаће глади и помори и земљотреси и страхоте и буне,[33] и невоља велика каква није била од постања света нити ће бити,[34] и због умножених безакоња охладнеће љубав многих, и многи ће се саблазнити,[35] мрзост опустошења биће на месту светом,[36] и - Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?[37]


Догматика Православне цркве, III, 747 - 751. Београд 1978 "

"...Strazite i pazite da Vas ne prevare..." !!!

"...КАКО ЂАВО ОБМАЊУЈЕ ЧОВЕКА
Из књиге старца Клеопе, Пут Неба - стр.145-153




Велики пустињак из околине Александрије ава Иларион, молио се Богу неколико година да му открије лукавство ђавола, како то они успевају да одведу људе од доброг пута, те их чине робовима греха, и одводе их у пакао. И једне ноћи, позове га Анђео да изађе на оближњи пропланак, да узме са собом крст, и да се ничега не боји.

Угледао је како се насред пропланка појављује престо, и како долази сатана и седа на њега. Пљеснуо је дланом од длан, и ваздух и сва околина се испунила ђаволима. Тада им рече: Сакупио сам вас овде да ми кажете најбољу мајсторију, којом обмањујете људе и заглупљујете их, и доводите у моје царство, у вечну муку. Ко буде најбољи, даћу му да три минута управља паклом, и поставићу га генералом над осталима.

И изађе један из мноштва ђавола и рече: "Жив био, твоја мрачности! Ево како ја обмањујем људе! Кажем човеку овако: Море човече, иди ти и у цркву, и пости, и моли се, и чини чак и милостињу, и друга добра дела. Али ни са ђаволом немој кварити односе! Иди и у ресторан, иди и у крчму, на игранке, проводе, на игре на срећу, да би се и с овим светом провеселио! Пошто ми немамо власт да натерамо човека на зло, ја му убацујем такве помисли, да чини зло, и многи, који су глупи, слушају те наше мисли. Иду и у цркву, али после иду у кафане, код пријатеља, попију, чак им и музика свира; и онда им је џаба што су ујутро били у цркви, када су се увече вратили са наше службе." "И јеси ли многе тако oбмануо" - упита га сатана? "Многе" рече! Обмануо си глупље од себе, али ниси учинио ништа нарочито - рече сатана. Зашто - упита овај? Ти кажеш човеку; и у цркву, да иде и у крчму, да иде и на забаве, да иде и на света места, да чини и добро и зло, али и Господ Христос му каже у Еванђељу: "Нико не може два господара служити (уп.Мт.6,24)," тј. мени и Богу. Ти си га подстакао да греши, јер можда није знао, али после долази Анђео Божји и каже му: "Човече, не можеш ходити двема стазама, или с ђаволом, или с Богом. Држи се Бога, јер се нећеш спасити." "И јесу ли те после напустили многи" - упита сатана овог ђавола? Па, јесу – рече. Ето видиш, рекао сам ти ја да си обмануо глупље од себе. Због тога знај да ниси добро радио. Водите га и ударите му десет батина, и пошаљите га на дно пакла, јер је глуп.

Тада изађе друти ђаво и рече: "Жив био, твоја мрачности!" Ако те ја не задовољим, други те неће задовољити! "Да те видим, јуначе" - рече сатана. Ја кажем: "Море човече, нема Бога, нема ђавола, нема Анђела, нема пакла, нема раја, нема вечне муке, нема вечне славе, све је овде, на овом свету! Ако имаш шта да једеш и шта да пијеш и имаш жена и новца много, ако имаш поштовање од људи, кућу и многа богатства, овде је рај. А ако немаш, овде је пакао. Све ти је на овом свету, после смрти нема ничега." И јеси ли обмануо многе? "Многе" - рече! "И ти си обмануо глупље од себе" - рече сатана. Обмануо си оне који не познају Свето Писмо. А тамо пише да има Бога, да има ђавола, да има Анђела, има пакла, има раја, има вечне муке, има вечне славе, има казне за грех, има на небу награде за добро дело. Свето Писмо је пуно таквих учења, и који га читају, не верују теби. Чак и више од тога. Бог је човеку дао савест. И чим погреши, нешто, га изнутра гризе и каже: Зашто си тако учинио? Може нико да га не кори. Може нико да не види тај грех, али савест човекова ради у њему, гризе га као црв у дрвету: Зашто си то учинио и зашто си разгневио Бога таквим гресима? Дакле, узалуд му ти казујеш да нема Бога, јер му савест казује, а и Свето писмо говори - да Га има. И ти си глуп, и не доносиш велики допринос царству пакла."

И доби овај ђаво батина као и први. Сатана позва следећег. Али нико више није смео да изађе, јер се бојао батина и поруге.

Ипак, после неког времена изађе један грбави, са четири реда рогова, једна му нога пачија, једна коњска, и реп дугачак неколико метара. Жив био, твоја мрачности - рече. Како се зовеш - упита сатана? Куси се зовем. Видим те старог и грбавог, чини ми се да ти знаш разне мајсторије да обмањујеш душе, и да их доводиш у моје царство. Куси рече: Ни твоја мрачност не зна што знам ја! Да те видим. Ја сам оматорио у борби са људским душама толико хиљада година, и мојом мајсторијом многе душе одводим у пакао. Као што у зиму падају пахуље снега, тако ја спуштам у пакао душе сваког дана. Ја не кажем као онај први ђаво, јер човек зна да не може служити два господара, и Анђео га лако приводи Господу. Али не кажем ни као, други глупан, да нема Бога, нема ђавола, нема Анђела, нема пакла, нема раја. Не! Јер Свето Писмо каже да има и Бога и ђавола и Анђела и пакла. Ја кажем: Море човече, има Бога, има ђавола, има Анђела, има вечне муке за грех и вечне славе за добро дело, али имаш још времена! Зар си глуп? Баш од данас да започнеш добро дело? Ако је дете, кажем му: Море дете, ти од сада имаш да живиш! Долази младост, треба да се ожениш, треба да се проводиш на свету! А ако је младић, кажем му: Након што се будеш оженио и засновао домаћинство, после тога ћеш отпочети добро дело. Сада једи, пиј, проводи се, чин сва зла, та млад си. Оростиће Бог, јер Он познаје човекову немоћ. Покајање остави за сутра, прекосутра, остави за догодине, касније. Хоћеш да дајеш милостињу, не жури! Покајеш се пред смрт. Хоћеш да постиш, немој, истрошићеш здравље. Пости кад остариш, пост је за старе. Хоћеш да се молиш. Не сада, изгубићеш много сати молећи се Богу. Па сада имаш посла. Треба да гајиш децу, да стичеш кућу, да спремаш мирaз. И забуним га животним бригама, и стално му казујем: Остави за други пут. Ако му Анђео каже: Подај подушје за мртве, ја кажем. Сада имаш да одеваш децу, да правиш свадбу, после ћеш. Анђео хаже: Море човече исповедај се и остави грех, остави разврат, остави пијанство, дуван, псовке. А ја му шапнем: Ех, зар још од сада? Касније, пред смрт, исповедићеш се свештенику, разрешиће те и готово. С тим ме сви слушају – рече ђаво - и стално одлажу добро дело од данас до сугра. А грех је у човеку, као кад би узео велики ексер и чекићом почео да га укиваш у дрво. Ако удариш пар пута, лако се може извадити. Ако га укуцаш до половине, теже је, а ако га сасвим укуцаш, треба да расцепиш дрво. Тако се и грех укива у људску природу навиком. И ако човек не остави данас грех, када је свеж, што више стари, тим га се теже може одвићи. И тако многе ја одводим у пакао с једним јединим саветом: Добри људи, има још времена за добро дело, не будите глупи да га отпочнете баш од данас или баш од овог часа! И успео сам и успевам. Иди и види у паклу колике сам гурнуо и гурам овим саветом.

Тад му сатана рече: Браво! Најбољи је савет да учиш човека да одлаже покајање и добра дела, од данас до сутра. Зато ти дајем своју круну и штап да владаш паклом три минута, и сви да научите од њега то лукавство, да бисте довели што више душа у моје царство, да би се с нама мучиле у векове векова. - Након тога сатана пљесну рукама и све нестаде. А ава Иларион остаде зачуђен оним што је видео. Тада му Анђео Господњи рече да оде у своју келију и запише што је видео, да би каснији нараштаји знали како је ђаво лукав, и како вара људе да одлажу покајање од данас до сутра, од младости до старости, до смртне постеље, и тако их одводи у пакао.