Putovanje Duša je, po sopstvenoj prirodi, savršena ĉistota, savršena mirnoća, savršena tišina; I kao što izvor izbija upravo iz ţila same zemlje, tako se i duša hrani iz krvi Boţje, ekstaze svih stvari. Ovu dušu nemoguće je povrediti, ne moţe se oštetiti, ni ukaljati. No ipak, sve pridruţene joj stvari zaista je neko vreme muĉe; i to je patnja. I sam jezik ovome moţe posvedoĉiti; jer, sve reĉi koje znaĉe nesrećan, pre svega znaĉe uznemiren, u nelagodi, zabrinut. Koren ideje o tugi je ova ideja o uzburkavanju. Mnoge je godine ĉovek u svojoj potrazi za srećom išao pogrešnim putem. Da utoli ţeĊ, svaki put je sve veću koliĉinu soli dodavao u vodu ţivotnu; da prekrije mravlje gomile svoje mašte podigao je planine gde tumaraju divlje i smrtonosne zveri. Da izleĉi svrab, oderao je pacijenta; da istera utvaru, prizvao je demona. Glavni problem u filosofiji je, kako je do ovoga uopšte došlo. Rišiji, njih sedmoro što je sedelo na Kailaša planini, razmotrili su ovo i tako odgovorili, da je duša postal samosvesna; i uzviknuvši, Ja sam To!,postade dva baš u ĉinu potvrĊivanja da je Jedno. Ovu teoriju naći će moţda kao ne mnogo daleku od istine ko god se vrati do one kule nad bedemima duše i pogleda grad. No, ostavimo doktorima diskusiju o uzroku bolesti; jer, pacijentima je dovoljno da znaju lek i da ga uzimaju. Abana i Parpar, reke Damaska, nisu vredne jedno-stavnosti Jordana. Prorok govoraše; naša je stvar ne poslušati: a tako slatke i toliko vrle u lekovitosti su ove vode da jednom samo probati ih ispunjava dušu sigurnim
elektronsko izdanje-digitariaoaza-ordotempliorientis-šabac 2007. predukusom svoga isceljenja.

Ne sumnjaj, brate! Razum zaista moţe naširoko da razraĊuje kompleksne misli; nisu li to puki simptomi bolesti? Koristi samo sirov zdrav razum, nasleĊe prostijih i srećnijih predaka, koje su ti preneli putem štapića tog. Lek za nezdravost je zdravlje; za nespokoj, spokoj; za svaĊu, mir. Tako, da bi se nauĉila veština jahanja, gledanje u knjigu ne pomaţe, već penjanje na konja; kao što je najbolji naĉin da se nauĉi plivanje ući u vodu i zamahnuti; tako je staloţeno osećanje, a ne grozniĉavi um, ono koje kaţe: da bi dostigao spokoj, praktikuj spokoj. Postoje ljudi toliko jake volje, toliko u stanju da koncentrišu um, da mogu da zanemare one utiske koje ne ţele da prime, pa im nije teško da se povuku iz svog okruţenja, ĉak I kada je ono tako upadljivo i ispunjeno mnoštvom kojeĉega kao što je to u nekom velikom gradu. MeĊutim, za većinu ljudi bolje je zapoĉeti u olakšanim okolnostima, penjati se uz planinu po lepom vremenu pre nego što se navali na nju po sneţnoj oluji. Pa ipak, revnostan aspirant će odgovoriti: ĉinio sam sve se da isceljenje bude potpuno. Pod uslovom da se bolest ne povrati kad delovanje leka prestane. Ah! To beše teško; toliko duboko ukorenjena je boljka da i posle mnogo godina od prestanka njenih simptoma, ona ugrabi trenutak slabosti da ponovo plane. Malariĉna groznica je ta što tiho vreba, što se krije u samoj supstanci krvi, što naĉini od samog izvora ţivota svog sauĉesnika u samrtnom priĉešću. Da li je neki pauk pronašao putir priĉesti? Da li se neka krastaĉa našla u krstionici?

Ne: lek zasigurno leĉi; ali, retko kada izleĉ i jednom za svagda, bespovratno. Ipak, stvar je jednostavna; jednom kad se simptomi valjano stišaju, nikad se više ne vraćaju
istom snagom; stoga, ako je pacijent dovoljno pametan da ispruţi ruku za još jednu dozu leka, groznica nestaje. Šta je, dakle, ono suštinsko? Izleĉiti pacijenta jednom; dati mu veru u efikasnost leka, ne bi li, u sluĉaju da se razboli, a nijednog doktora nema u blizini, mogao sam da se izleĉi. Ako tad Misao bude ono što muĉi dušu, samo se jedno moţe uĉiniti. Prestati s razmišljanjem. Nije li to najteţi zadatak kojeg ĉovek moţe da se lati. Dajte mi oslonac za moju polugu, reĉe Arhimed, i ja ću pomeriti zemlju. Ali kako, kad je ĉovek unutar, i sam kao deo, samog tog sistema kretanja koji ţeli da zaustavi? Njutnov Prvi zakon pada kao dţţelatova sekira baš na zatiljak našeg poduhvata. Dobro po nas što ovo nije tako istinito, koliko je oĉigledno! Jer, ĉinjenica koja nas spasava je, da razrešenje svemu tome jeste mirovanje. Kretanje postoji samo u reciproĉnim pa-rovima; zbir njihovih vektora je nula. Kljuĉ Univerzuma je kljuĉ jedne lude; svi ga vide kao Gordijev ĉvor; samo snaţno povuci, i on će se razmrsiti. Upravo u ovoj prividnosti leţi sva nevolja; mraĉan je ponor, a oblaci se ljutito skupljaju u ĉudovišnim oblicima; laţni mesec iza njih svetluca, bezdan za bezdanom se otvara na svaku stranu. Tama i grozota; jarosni zvuci dušmanskih stvorenja! Jedan zraĉak zvezdane svetlosti, i pogledaj zlatni most! Uzan i prav, bridak poput oštrice brijaĉa I sjajan kao oštrica maĉa, valjan jedan most ukoliko ne nagneš se ni levo ni desno, PreĊI ga dobro! Ali sve je ovo u snu. Probudi se! Spoznaćeš da sve ovo zajedno, ponor, mesec, most, zmaj i ostalo, behu samo fantazme sna, no ipak, zapamti ovo, preći most u snu jedini je put ka probuĊenju. Ne znam da li mnogi ljudi imaju iskustva poput mog, po pitanju voljnog snevanja, ili taĉnije, prevlasti ţeljenog ili neţeljenog u snu. Na primer, na ledenom grebenu sam sa Oskarom Ekenštajnom. On sklizne na jednu stranu. Ja se bacam na drugu. Polagano usecamo tragove uz greben. Moja sekira puca, ili mi se istrgne iz ruke. Lagano se podiţemo uz greben uz pomoć uţeta; uţe se polagano iskrzava. Orao Bradan se obrušava; ja izmislim pištolj i prospem mu mozak. I tako dalje, kroz hiljadu avantura ĉinim sebe gospodarem svakog dogaĊaja koji se pojavi. Ali sada sam ostario i sit sam uzbuĊenja. Sad na prvi znak opasnosti poletim i odjedrim veliĉanstveno dole do gleĉera.

Ako sam i zašao u ovu digresiju, to je zato da bih stavio ovaj trougao povrh onoga od zadatka ‘’Prestati s razmišljanjem.’’ Jednostavno zvuĉi, a jednostavno i jeste - kada ovladate umećem. U meĊuvremenu, taj je zadatak sklon da vas odvede zaista daleko od jednostavnosti. Sam sam ispisao nekih milion reĉi ne bih li prestao sa razmišljanjem! Prekrio sam kilometre platna kilogramima boje ne bih li prestao s razmišljanjem. Tako ispada da me treba bar smatrati nemalim autoritetom na svim krivim putevima; i tako moţda, procesom iskljuĉivosti, na pravom putu! Naţalost, to nije lako kao ovo:.... Postoji devet i šezdeset naĉina za sastavljanje plemenskih zakona. I svaki od njih je pravilan. A pravilno za A je ĉesto pogrešno za B. Ali, na sreću, što se jednostavnijim odrţava cilj, jednostavnije se do njega i stiţe. Na jednom drugom mestu u mojim spisima moţe se pronaći jedan priliĉno briţljiv i precizan opis tog procesa. Ovaj esej sluţi samo da preporuĉi jedno moćno pogonsko pomagalo - pleća Herkulesova za kolski toĉak poĉetnika, ĉije snebivanje krišom govori o tome da nije u stanju da sledi data uputstva u teškim okolnostima svakodnevnog ţivota, ili za entuzijastu koji poput Kirkpatrika mudro odluĉuje da ‘’se postara’’ (‘’mak siccar’’, prim. prev.¹). Zaista, brige ovog sveta, varljivost bogatstva, poţuda u telu i oĉima, ţivotni ponos, i svi drugi neprijatelji sveĉevi, uistinu zagušuju reĉ, i ona postaje jalova, I I Pustinja Kao što neki manastir nameće laţni i mrtvosni mir svojom nezdravom i veštaĉkom monotonijom, tako je pustinja lek same prirode za sve mislene jade. Duša tamo prolazi kroz trostruko tkanje. Prvo, novina okruţenja, ĉija neobiĉnost i upadljiva jednostavnost oĉarava Dušu. Ona ima predosećaj svog isceljenja; oseća atmosferu doma. Sigurna je u svoju svrhu. No potom, um, ĉim se njegova frivolnost zasiti novinom, poĉinje da se dosaĊuje, postaje zajedljiv, ĉak i strastveno revoltiran. Novajlija udara po zatvorskim rešetkama; nepoznanik sa pustinjom beţi u London ili u Pariz sa Ċavolom za petama. Mudri nastojnik manastira ne ţeli da zauzdava bogoslova koji ne moţe da zauzda samog sebe; ali u pustinji, begunac, ako sumnja u sopstvene moći, još više moţda, ako na njih ne podozreva! - mudro bi uĉinio povratak tamo nemogućim. Ali kako da to uĉini? Verujte meni, koji sam to pokušao, to najduţe putovanje, ni najgore muke nisu ništa strašno, tek jedan strelomet radosti, kad veliki uţas ostaje za tobom, a utoĉište Pariza ĉeka pred tobom!

Jer, zaista, velika je to strahota, samoća, kad duša više ne moţe da se kupa u veĉno promenljivom umu, da se smeje kad njegovi suncem obasjani talasići zapljuskuju joj koţu, nego, zatvorena u zamku od nekoliko misli, koraĉa svojim tesnim zatvorom, habajući kamen vremena, hraneći se sopstvenim izmetom. Nema zvezde u tmini te noći, nema pene na tom ustajalom i ukvarenom moru. Ĉak i blistavo zdravlje koje pustinja donosi telu, je kao da koplje stoji u dušinom grlu. Strastvena je bolest to, delati, misliti: to nagriza dušu poput raka. To je škorpion koji sebe ubada u agoniji, pod uslovom da otrov neće da uveća bolan doţivljaj okruţujuće vatre; nikakav suvišak bola ne otklanja je poništavanjem. Ali protiv ovih paroksizama postoji osmostruki sedativ. Buncanja u ludilu gube se u tišinom ispunjenom prostoru; more se ne obazire na batrganje utopljenika. Ovo su osam genija pustinje. Oni su osam elemenata Fohija. Muško Ţensko Lingam (Ţivot) Joni (Prostor. Zvezde) Sunce Mesec Vatra Voda Vazduh (Drvo) Zemlja
U pustinji svi ovi su jedno; svi su ogoljeni. Ĉisti su i neuznemireni; ne rastavljaju se ili rastvaraju bilo kakvim mešanjem ili vezama; svaki ostaje odvojen i ono što jeste, usaglašavajući se zaista sa svojim bliţnjim, ali nikako se ne mešajući. Demarkacione linije sirove su i grube; ipak, nepojmljivo, iz toga proistiĉe blagost. Oni su neutoljivi, ovih osam elemenata, a zajedno utoljuju neizmerno. Um koji buni protiv njih biva samleven njihovim istrajnim bezbriţnim pritiskom. To je kao kad neko baci neku kristalnu ĉesticu – recimo, mikroskopske soli – u vodu; progutana je tiho i brzo, i više je nema; voda je uvek neuznemirena; njeno delovanje je poput delovanja Sudbine, beskrajno neodoljivo, a opet beskrajno mirno. Znaĉi, um se maša razmišljanja o ovome ili onome; u tišinu se vraća putem osam velikih ĉinjenica. Pustinjski vetar ne moţe da naiĊe na bilo koju prepreku koja bi ga omela; sunce nepobedivo sija nad peĉenim seoskim tlom; pesak nevidljivo guta oazu, sem onda kad se ĉovek svojim zemljanim radovima bori protiv toga. Pa ipak, izvor neoĉekivano probija iz peska, i nikakav samum ne moţe ga ugušiti, niti ga moţe ispariti; niti moţe neizmerna neplodnost pustinje da pobedi ţivot. Gde god da pogledaš, svaka pešĉana dina ima svoje naseljenike – ne koloniste, već uroĊenike ove pustoši negostoljubivog naliĉja. I sam mesec, bezbriţno kruţeći oko zemlje, menja se u pojavi, kao da ţeli da kaţe: „Tako i vi oko sunca idete. Jesam li ja mlad ili pun? Ni ne pomišljajte to; to je samo taĉka gledišta sa koje se vi naĊoste da me sagledavate. Ja sam samo jedno ogledalo sunĉevo, tamno ili svetlo već prema uglu vašeg pogleda. Da li se ogledalo menja? Nije li ono uvek samo spokojno srebro? Nisam li uvek samo jednim licem okrenut suncu? Vi se samo rugate sebi ako zovete me ’Promenljivi’.“ Takvim mislima, ili njima srodnim, moţda, ćeš ti stati na kraj pobuni uma protiv pustinje.

Jer ţivot sam, ovde u oazi, je stvar ureĊena ovim elementima. Noć je za spavanje; nema veštaĉke hrane – literature. Nema izbora raznovrsnog mesa; ĉovek je uvek gladan. Pustinjski sos je glad, jedinstven kao neki sos Engleza. Posle jela, ĉovek mora da prošeta; postoji samo jedno mesto u koje se moţe
poći. Postoji samo jedna lekcija koju treba nauĉiti, mir; samo jedan komentar na tu lekciju, zahvalnost. Ljubav sama postaje jednostavna kao sve ostalo u ţivotu. Jedan letimiĉan pogled u Cafe Maure, tiha saglasnost sa uţitkom, prijatno povlaĉenje u neku udubinu od dina pod zvezdama gde je selo izbrisano kao da ga nikada nije ni bilo, kao što su u tom srećnom trenutku i sva prestupi grešnika, i svi ţivotni jadi, Krepošću Svetoga; ili negde drugde, u neki zatamnjeni kutak nekog vrta oaze pokraj potoka, gde se kroz neţno gibajuće palme spuštaju prvi meseĉevi zraci sa istoka, a ţivot treperi u pospanom jednozvuĉju; sve, sve u tišini, bez izmene imena ili zaveta, no ĉistom voljom postignut ĉin. Ništa više. Nema pometnje, nema zbunjenosti, nema oĉaja, nema muĉenja samog sebe, jedva da ima i sećanja. Ovo je takoĊe isprva strašno; ĉovek toliko puno oĉekuje od ljubavi; tri knjige laţi, neki lavirint pre no vrt. Nije isprva lako uvideti da je to jednako ljubav kao što je ogrlica od crevnog kamena deo ĉovekovog vrata. Svi ti zaĉini kojima smo navikli da zaĉinjavamo jelo za naše iskvarene ukuse, Maxim´s, St. Margaret´s, automobilske trke, Sud za razvod braka, sve su to nezdrava zadovoljstva. Ona nisu ljubav. A ljubav nisu ni emocije u zanosu, ĉuvstva, ludosti. Ljubav nije ni ulaz na scenu, a nije ni dovratak u ljubavnom kutku; ljubav je telesna ekstaza rastvaranja, probadanje telesne smrti, gde Ego za jedan trenutak koji je ĉitav eon gubi fatalnu svest o sebi; i, postajući jedno sa svešću drugom, navešćuje sebi tu veliku svetu tajnu smrti, kada se „duh vraća Bogu koji ga je dao.“
Usto, ova tajna ima udela i u ţivotnom ureĊenju. Putem tišine ĉovek dolazi do kapije Grada Boţjeg. Kako se um postepeno stišava tragaĉevom hrabrošću i izdrţljivošću, kao i snagom svesnosti (koja je mir što se ne moţe uzdrmati) ovih Osam Elemenata Pustinjskih, tako se Ego na kraju zatiĉe sam, svuĉene maske, svestan samo sebe i niĉeg drugog. Ovo je vrhovna tegob duše; ona spoznaje sebe kao sebe samu, kao nešto što je odvojeno od onoga što ona nije, od Boga. U ovom grĉu ukazuju se dva puta; ako strah i ponos opstanu u duši, ona se zatvara, kao veštac u dvorcu, škrgutajući zubima u agoniji. „Ja sam ja,“ ona viĉe, „ja sebe izgubiti neću,“ i u tom stanju prokletom, polako biva raskomadana kandţama okolnosti u kojima se zatekla, i krajnje urušena, jer sve njene borbe, tokom vekova i vekova, jesu prnje koje treba baciti u komadima na Ċubrište izvan grada. Ali, duša koja je uvidela blagoslovenost te rezignacije koja šĉepava univerzum i proţdire ga, koja je izvan nade i straha, vere i sumnje, mrţnje i ljubavi, rastaĉe samu sebe, na naĉin koji se ne moţe iskazati, u obilato blaţenstvo Boţje. Ona povikuje uz Šelija, dok „lanci olovni oko njena vatrenog uzleta“ istopljeni padaju sa njenih udova: „Dahćem, tonem, drhtim, izdišem,“ i u tom poslednjem izdahu postaje jedno sa prvotnim i konaĉnim dahom, Svetim Duhom Boţjim. Takav mora da bude vrhunac bilo kakvog povlaĉenja u pustinju od strane bilo kog aspiranta Misterija koji u sebi nosi iskru te vatre. On biva doveden u stanje fiziĉkog mirovanja (pravilnosti, jednostavnosti, skladnosti pokreta) neprekidnim primerom i prinudom Elemenata. Primoran je na introspekciju usled oskudnosti spoljašnjih utisaka, a kroz ovo uskoro otkriva osećaj koji stoji iza misli, opaţanja iza tih osećaja, zakone na kojima leţi ĉak i to opaţanje, i konaĉno, tu svest koja je zakonodavac. Pre ili kasnije, već prema svojoj energiji i posvećenosti svoje volje, on će morati da strgne taj veliki veo i ugleda sebe u blistavim zidovima prostora, i nesumnjivo će izustiti u strahovitom zanosu: „Ovo je ja!“ Tada neka bira!
Od ovog trenutka poništenja Sopstva u Panu, on je izleĉen od bolesti „samopoznanja“. Moţe da se vrati meĊu svoje bliţnje, da se kreće meĊu njima kao kralj, da sija meĊu njima kao zvezda. Njemu će nesvesno prilaziti u potrazi za svetlom; dolaziće mu radi isceljenja svojih rana. On će podići sveto Koplje, i dotaći njime bok kraljev, koji beše ranjen nimalo slabijim oruţjem; i kralj biće isceljen. On će umoĉiti vrh Koplja u Sveti Gral, i ono ponovo zasjaće ţivotom i zanosom, podajući svoj dar tajanstvenog osveţenja svoj druţini vitezova. Tada, razderu li ga hridine ţivota, i njegovi snegovi hladnoćom probiju, neće li znati ĉemu da se okrene? Nije li dosegao tajnu? Nije li ušao u Svetilište Najvišeg? Nije li izabran i naoruţan protiv svih stvari? Nije li on gospodar nad Sudbinom i nad DogaĊajem? Šta moţe da dodirne njega, koji je postao nedodirljiv, izgubivši se u Bogu? Ili, savladati njega, koji je postao nesavladiv, savladavši samog sebe i predavši se Bogu? Upisivati znakove tuge u njegovu dušu, bilo bi kao upisivati što u pesak. Ugasiti svetlo što je u njemu, isto kao pokušati da se zatamni Sunce. Tako sam pisao u vrtovima palmi u Tozeru, pokraj vode njegova izvora; tako sam pisao dok se sunce veliĉanstveno spuštalo niz nebo, a vetar došaptavao da dolazi niotkuda i da nigde ne ide, baš kako se naginjao, od veĉnosti do veĉnosti.

Amen




Alister Krouli
Tozer 17. mart 1914.