Duša pati, telo oboljeva



U korenu mnogih bolesti su psihički uzroci, a naše je telo osetljiv instrument psihe preko koga se odvijaju brojne duševne reakcije. Reč je o simultanoj reakciji na neke spoljašnje ili unutrašnje nadražaje i moglo bi se reći da je čitava medicina psihosomatska, jer u svakoj bolesti deluju somatski i psihički činioci

Čak su i laici svesni ove činjenice, i nema te osobe koja nije na svojoj koži iskusila koloplet istovremenih telesnih i psihičkih reakcija u situacijama koje ih makar na trenutak izbace iz ravnoteže. Tipičan je primer stresa na koji organizam reaguje proširenjem zenica, skokom krvnog pritiska, promenama u radu srca, kolebanjem nivoa šećera u krvi... I emocije se u trenutku uzburkaju, javlja se strah, ljutnja, bes ili bespomoćnost, pažnja je poremećena, tok mišljenja je ubrzan ili usporen, a često dolazi i do sužavanja polja svesti.
Ova tipična psihosomatska reakcija nije slučajna i nije svojstvena samo savremenom čoveku. Od pamtiveka su lekari uočavali vezu između poljuljanog psihičkog stanja i oboljevanja, ali su odgovori na pitanje zašto se i kako to dešava počeli da stižu tek minulih decenija, s razvojem psihijatrije, medicinske psihologije, psihofiziologije, psihobiologije, neurologije, endokrinologije i drugih grana medicine koje združene uspevaju da odgonetnu kako deluje mehanizam kojim se emocionalni sadržaji transformišu u fiziološke.

Savremeni koncepti sugerišu da patologija, odnosno oboljevanje, započinje kada ovaj mehanizam postane kanal za pražnjenje nagomilane anksioznosti koja se ne može razrešiti kroz motorno, verbalno ili socijalno ponašanje. Zbog toga dolazi do visokog, patološkog naprezanja telesnog sistema. Ako je taj proces dugotrajan, funkcionalni poremećaji postaju strukturni, što čini osnovu psihosomatskih bolesti.

Kako tumači prof. dr Vladeta Jerotić u svojoj knjizi "Čovek i njegov identitet", harmoničnost čovekovog psihofizičkog bića remeti se nekim disharmoničnim činiocima koji dolaze ne samo zbog prirode trošnosti i smrtnosti čovekove, već mnogo više zbog njegovog pogrešnog načina mišljenja, osećanja i doživljaja sebe i svoje okoline.

Po njegovim rečima, dva otkrića u medicini presudno su pomogla da bolje razumemo kako se psihički činioci upliću u telesno reagovanje i kako se, sa druge strane, telesno reagovanje vraća u svome dejstvu na psihu, stvarajući zatvoren krug u kojem je bolesnik zarobljen.

Jedno se tiče dešifrovanja funkcionisanja vegetativnog nervnog sistema. Drugo potiče iz oblasti istraživanja ljudske psihe.

Vegetativni nervni sistem održava skladno funkcionisanje svih unutrašnjih organa, brine za naš život i njegovo očuvanje. Funkcioniše autonomno, nezavisno od naše volje, a stotine miliona najfinijih vlakana vegetativnog sistema prožimaju sve krvne sudove, kontrolišu razvoj, ali i razgradnju svake ćelije u telu.

Kada je o psihoanalizi reč, ona je pronikla u najdublje bezdane ljudske duše, otkrivši u njoj brojne nesvesne, nerazrešene konflikte i potisnuta osećanja nabijena snažnom energijom koja dopire u telo, u njegove najosetljivije organe - vegetativni i endokrini sistem. Kako navodi prof. dr Vladeta Jerotić, bolesti nastaju pod uticajem psihičkih sila čiji je konflikti odvijaju na dugačkoj liniji: svesno-predsvesno-nesvesno.

U ovom vrzinom kolu uznemirene psihe i telesnih reakcija prepoznaju se tri, ravnopravne po brojnosti grupe bolesnih stanja.

U prvoj su grupi bolesnici koji nisu ni psihički, ni fizički bolesni, pa svojim neodređenim i nejasno definisanim tegobama spadaju u pacijente koje lekari nazivaju "funkcionalno bolesnim". Njihove uobičajene smetnje su glavobolja, bolovi u stomaku, zatvor ili proliv, ili kolebanje krvog pritiska.

U drugoj grupi su bolesnici sa organskim smetnjama čiji simptomi veoma zavise od emocionalnih činilaca. Tipični primeri su pacijenti sa čirom na želudcu, obolelom štitastom žlezdom, dijabetesom tip 2, reumatizmom i raznim crevnim hroničnim oboljenjima.

U trećoj su grupi oni čije su bolesti tesno povezane sa vegetativnim nervnim sistemom. Reč je o astmi, migreni, primarnoj hipertenziji... U nastanku ovih bolesti psihički činioci imaju najveći udeo.

Da li će neka funkcionalna smetnja prerasti u bolest zavisi, kako navodi prof. dr Vladeta Jerotić, od brojnih okolnosti, pri čemu su dve najznačajnije. S jedne strane, to je dužina trajanja psihičke konfliktne situacije, a sa druge - opšta struktura i otpornost ličnosti, kao i posebno stanje osobe u trenutku kada su unutrašnji, češće nesvesni nego svesni, sukobi počeli da se manifestuju. Drugim rečima, ako prepoznamo konflikt, problem koji nas tišti i remeti psihičku ravnotežu i ako počnemo konstruktivno da ga rešavamo - manje su šanse da ćemo se razboleti. Ako, pak, problem potisnemo i još dublje ga zatrpamo u polje nesvesnog, energija nezadovoljstva i dalje postoji i pre ili kasnije izrodiće se u ozbiljne zdravstvene probleme. Zbog toga je, po mišljenju profesora Jerotića, manje bitno pitanje primarnog uticaja duše na telo, ili tela na dušu. Bitnije je odgonetnuti šta telo hoće da nam kaže kada je bolesno.

Vilhelm Rajh, recimo, tumačeći svoju teoriju staze libida smatra i da je karcionom psihogenerička bolest, bolje reći posledica blokade seksualne energije i njenog preusmeravanja na ćelije u nekom delu organizma koje tako dobijaju impulse za nesvrsishodno i nekontrolisano umnožavanje.

Intrigantna je i hipoteza da svaki organ našeg tela reaguje na tačno određen psihički nadražaj, pa se tako uspostavlja neka vrsta simbola organa koji odgovara određenoj emociji. Primera radi, strah je simbolizovan preko srca i pluća (kada smo uplašeni srce počinje jače i brže da kuca, a dah postaje plići), žalost preko jetre, bes i ljutnja preko žučne bešike, tvrdičluk preko creva, gramzivost preko želuca...

Kao u ogledalu, drugo lice psihosomatskih smetnji i oboljenja su somatopsihički poremećaji - psihičke manifestacije telesnih oboljenja. Pubertetske akne ili hronične dermatoze, na primer, izazivaju psihičke reakcije kao što su razdražljivost, nervoza ili čak depresija. Naša psiha negativnim osećanjima reaguje i na sva druga somatska oboljenja koja nisu psihogeno uslovljena.

Kako rasplesti ovo klupko emocija i bolesti? Savet prof. dr Vladete Jerotića naveden u knjizi "Čovek i njegov identitet" je:

- Telo ne sme da zagospodari nama do te mere da nam svojim reagovanjima, kao posledici nerešenih konflikata, ometa sposobnost življenja, rada i voljenja. Istovremeno, ne smemo siliti naše telo podižući nerazrušive brane između njega i psihe, jer će cena za takve brane biti gubitak onog najintegralnijeg dela čoveka, celine njegovog duševnog života. Pomozimo telu da može harmonično da funkcioniše, da bi nam to isto telo moglo da pomogne kada nam je najteže i kada nam ne ostaje nikakav drugi, zdraviji odgovor. Stari Rimljani imali su poslovicu: u zdravom telu zdrav duh. Obratno je - sa zdravim duhom zdravo je i telo.

Stres razara zdravlje

Najnovija psihoneuroimunološka ispitivanja ukazuju na važnu ulogu stresa, odnosno stresora (izazivača stresnih reakcija) u razvijanju infektivnih bolesti i u procesu zaceljivanja rana. U toku stresa se, naime, pojačano luče endogeni opijati kao što je beta-endorfin koji utiče na slabljenje čitavog imunološkog sitema.

Nedvosmisleno je potvrđeno da stres svojim dejstvom preko neuroendokrinog i imunog sistema može da dovede do ozbiljnog narušavanja zdravlja, počev od kardiovaskularnih bolesti do opšte slabosti i funkcionalnog iscrpljivanja organizma. To se dešava zbog delovanja proinflamatornih citokinima, a njihova produkcija je pod direktnim uticajem negativnih emocija i stresnih iskustava.

Fiziološke reakcije na stres su specifične, jedinstvene za svaku osobu. Zavise od vrste stresora, značaja koji mu osoba pridaje i naučenih načina odbrane od stresa. Naučno je potvrđeno da se u sučeljavanju sa stresorom nad kojim se ne može uspostaviti kontrola, u organizmu u većoj meri aktivira lučenje endogenih opijata nego u slučajevima kada je izazivač stresa moguće kontrolisati. Brojna savremena istraživanja dokazala su i uticaj faktora životnog stila i psihosocijalnih faktora na pojavu i dalji tok bolesti.

Ohrabrujuća je činjenica da su istraživanja u okviru psihosomatske medicine doprinela razvoju drugih, sa ovom oblašću povezanih disciplina kao što su psihoneuroendokrinologija, psihoimunologija, bihejvioralna medicina, zdravstvena psihologija i istraživanja kvaliteta života. Time je stvoren okvir za pravilno dijagnostikovanje i procedure lečenja u domenu kliničke medicine koji definiše i novi način dijaloga duše i tela, u kojem značajno mesto zauzima i alterantivna medicina.

Izvor: Viva