DUKE ELLINGTON

Djuk Elington je jedini džez muzičar koji je, u očima široke javnosti, bio umetnik. Naravno, Luj Armstrong je uživao medjunarodnu slavu, mnogi šefovi sving orkestara stekli su veliku popularnost a svojevremeno su i bap-muzičari - pogotovo Dizi Gilespi - bili u izvesnom smislu javne ličnosti. Ali Armstronga i vodje velikih Orkestara iz doba svinga publika je u prvom redu prepoznavala kao popularne muzičare ili čak kao zabavljače, a Gilespijeva reputacija, kao i drugih bi - bapera, počivala je više na kozjim bradicama, čudnim kapama i grotesknom ponašanju nego na poštovanju njihove muzike, koja je publici iz redova čitalaca magazina Time morala biti sasvim neshvatljiva. S druge strane, Elingtona su bili spremni da priznaju za pravog umetnika čak i oni ljudi koji nisu ništa znali o muzici. On se našao medu kandidatima za Pulicerovu nagradu (premda je nije dobio), a svoj sedamdeseti rodjendan proslavio je u Beloj kući. Luj Armstrong nikada ne bi bio predložen za Pulicerovu nagradu a Čarli Parker nikada ne bi bio pozvan u Belu kuću, čak i da je dočekao stoti rodjendan. Poštovanje koje je Elington uživao ima neke veze, nesumnjivo, s okolnošču da je on bio kompozitor - a to je, zna se, posao kojim se bave samo istinski umetnici - ali je dobrim delom to poštavanje rezultat i činjenice da je Djuk Elington bio krajnje osoben čovek.

Edvard Kenedi Elington rodjen je 29. aprila 1899. godine u Vašingtonu. Poput većine drugih tamnoputih vodja velikih orkestara i Elington potiče iz porodice koja je pripadala srednjoj crnačkoj klasi. Njegov otac bio je najpre poslužitelj i često je radio na prijemima u Beloj kuci, a kasnije je, postao štamparski radnik, u jednoj ustanovi pri mornarici. Bavio se naravno, polukvalifikovanim poslovima, ali ipak podosta iznad onih kakve su crnci obično dobijali; Elingtonovi su, dakle, u osnovi mogli da žive kao pripadnici srednje gradjanske klase. Izgleda da je otac porodice bio samopouzdan i ležeran čovek i da je verovao u dobru i bogatu trpezu. Dejzi Elington, religiozna žena čvrstih moralnih uverenja, bila je stroža: njeno ponašanje opisivali su čak i kao pomalo izveštačeno. Djuk je, manje-više, podizan i odgajan kao jedinče (njegova sestra Rut rodila se kad mu je bilo već šestnaest godina) i nikada mu nije nedostajalo pažnje, niti se ikada našao u oskudici. Odrastao je u srećnoj i sigurnoj porodici i odmalena je pokazivao i darovitost i svojstva rodjenog vode. U svojoj knjizi o Djuku Elingtonu Bari Julanov na jednom mestu kazuje izvanrednu priču. Kao sasvim mali dečak, silazeći izjutra na doručak, Djuk bi zastao u podnožju stepenica i odraslima naredio "da stanu potamo", a zatim bi, polako i odmereno, najavio: "Evo velikog, kolosalnog, sjajnog Djuka Elingtona." Poklonio bi se i zahtevao aplauz. Da bi dete odigralo ovakvu scenu, mora biti čvrsto uvereno da je voljeno; to uverenje je Elingtona nepokolebljivo pratilo čitavog života. U većini situacija umeo je da vodi igru, a u zrelijim godinama postao je i gotovo besraman hedonist: uživao je u jelu, uživao je u piću i uživao je u ženskom društvu. Odevao se ekstravagantno, uvek kicoški i ablaporno. Njegova potreba da na upadljiv način pokazuje divljenje prema pripadnicama slabijeg pola bila je isto toliko jaka i neodoljiva koliko i njegova ljubav prema jelu i skupoj odeći. Raspolagao je bogatim izborom kitnjastih, čak dvorskih komplimenata koje je upućivao mladom ženskom svetu, a dobar deo njegovih kompozicija posvećen je ovoj ili onoj dami - njenom prisustvu ili sećanju na nju.

I pored sveg samopouzdanja, Elington je održavao odstojanje izmedju sebe i drugih. Držao se po strani od većine članova svog orkestra, pa čak i na distanci od rodjenog sina, Mersera, koji se zbog toga u detinjstvu osecao pomalo zapostavljenim. Ako se izuzme sestra Rut, izgleda da u Elingtonovom životu nije bilo ženske osobe s kojom bi se našao u odista čvrstoj i trajnijoj vezi. Veoma je snažno bilo i njegovo osećanje da je njegov unutrašnji život krajnje lična stvar i da ne treba puštati baš svakoga da u taj svet zaviri. U kratkom predgovoru knjizi Stenlija Densa Svet Djuka Elingtona (The World of Duke Ellington), napisao je: "Stenli je dobro obavešten o mom radu i radu mojih saradnika... Uveren sam medjutim, da čitaocu nije otkrio više no što je trebalo! Stenli i njegova supruga Helen spadaju u one ljude koje je dobro imati uza se i za koje vam nije krivo ako znaju vaše tajne." Ne treba napominjati, naravno, da nije baš uobičajeno reći u predgovoru nekoj knjizi da ona neće bogzna šta otkriti.

Donekle iznenadjuje što je Elington celog života bio duboko religiozan čovek. Tvrdio je da je Sveto pismo pročitao četiri puta od korica do korica, a u poznijim godinama njegova verska osećanja su postala tako snazna da je glavnu paznju posvecmao religioznoj muzici. Pod stare dane je, takodje, počeo da se ponaša donekle asketski: ostavio je piće i strogo je vodio računa o dijeti. Ukratko, Djuk Elington je bio čovek više nego svestan samoga sebe i svojih vrednosti, a posedovao je i ono nepomućeno pouzdanje i poverenje u vlastiti sud, koje je za umetnika od tolike važnosti: čvrstu veru da je nešto ispravno i valjano jedino ako on sam oseti da je tako. Od iste važnosti je bila i njegova sposobnost da izlazi na kraj s ljudima oko sebe. Mnogi članovi njegovog orkestra bili su razmažene "primadone", a svet šou biznisa u kojem je orkestar bivstvovao bio je pun oštrozubih ajkula, ličnosti zavisnih od ove ili one droge i, najzad, proverenih i nesumnjivih, ludaka. Elington je uspevao, ploveći takvim vodama, da očuva samopouzdanje; nikome nije dopuštao da ga gnjavi i maltretira, nikada nije bio zbunjen ili u nedoumici, nikada nije izgubio strpljenje i takt, a pri svemu tome jedino oružje kojim se služio bio je smrtonosni cinizam, koji njegova publika najčešće nije opažala. U prilici kada mu je Pulicerova nagrada tako reći oteta ispred nosa i kad je s pravom mogao žučno da reaguje, novinarima je rekao: "Verovatno dobri Bog ne želi da ovako mlad postanem slavan." Tada mu je bilo više od šezdeset godina. Elingtona, dakle, moramo videti kao čoveka koji pažljivo kontroliše vlastita osećanja i okolnosti u kojima živi; sličan stav je, istovremeno, i osnova njegove umetnosti. U Elingtonovoj muzici nema žestokih strasti svojstvenih jednom Armstrongu, nema belih usijanja kao kod jednog Bešea. Dobar deo Elingtonovog kompozitorskog rada posvećen je istraživanju i ekspoloataciji odredjenih raspoloženja. Ričardu Bojeru, koji je pisao za New Yorker, u jednoj prilici je rekao: "Za džez muzičara je od velike važnosti sećanje na nešto čega više nema - na starce u vreloj noći koji, po mesečini, pevaju u kakvom dvorištu ili na nešto što je nekada davno neko rekao". Djuk Elington nije stvarao, kao toliki drugi džez muzičari, povodeci se za uzavrelim osećanjima u datom trenutku već je, sledeći Vordsvortov savet, pretraživao osećanja koja, u trenucima mira i spokoja, nanovo naviru.

Sve osobenosti Elingtonovog karaktera bile su uočljive već u njegovoj najranijoj mladosti. Nadimak »Djuk« (vojvoda) stekao je još kao dečak, zato što je voleo fino da se odeva, a njegov instinkt vodje takodje je počeo rano da se ispoljava. Kao i mnogi drugi američki dečaci toga vremena, Elington je morao da uči klavir i on je to i činio, sporadično i bez volje. Više se zanimao za slikarstvo. Ali negde u tinejdžerskom uzrastu počeo je da uvidja kako sviranje klavira obezbedjuje izvesne društvene prednosti, a može da bude i zgodan način da se dode do zarade. Počeo je, dakle, ozbiljnije da shvata lekcije iz klavira, koje je uzimao i privatno i u školi. Takodje je počeo da se muva po salama za bilijar i barovima, gde se moglo naići na starije klaviriste. U to vreme, razume se, u modi je bio regtajm i klaviristi koji su privlačili Elingtonovu pažnju izvodili su ili regtajm ili pak na regtajm oslonjenu popularnu muziku. Džez je, u biti, još bio njuorlienska pojava i o njoj mladež kojoj je pripadao Elington nije znala ništa. Na Elingtona je naročito snažno uticao Džejms Pi Džonson, čiju je muziku upoznao preko valjaka za mehanički klavir; uz pomoć valjka je i naučio da svira čuveni Džonsonov Carolina Shnut.

Elington je, ne navršivši još dvadesetu, već svirao za novac tu i tamo povremeno i s vlastitim grupama, a češće pod vodjstvom drugih. Kad je otkrio da se veliki orkestri koji sviraju laku muziku (society bands) reklamiraju putem oglasa u telefonskom imeniku, objavio je oglas mnogo veći i upadljiviji od ostalih i dobio, naravno, dosta posla. Tadašnje Elingtonove grupe - a medju članovima su se nalazili i neki od muzičara koji će kasnije godinama s njim saradjivati, kao bubnjar Soni Grir, saksofonist Oto Hardvik i trubač Artur Vetsol - obično su obuhvatale klavir, bubnjeve, jedan ili dva duvačka instrumenta i, redje, bas ili bendžo. To još nisu, ni na koji način, bile džez grupe; bili su to sastavi koji su izvodili komercijalnu muziku - regtajm i šlagere - uz koju se moglo plesati i pijuckati.

Djuk Elington je srednju školu završio u devetnaestoj godini i to vrlo uspešno, tako da mu je ponudeno školovanje na likovnoj akademiji pod pokroviteljstvom NAACP (National Association for the Advancement of Colored People); on je, medjutim, za svoje zanimanje izabrao muziku i počeo je ozbiljno da radi, na široj teritoriji Distrikta Vašington. Oženio se 1918. godine, a godinu dana kasnije rodio mu se sin Merser. Ubrzo posle toga su Elington, Grir i bendžoist Elmer Snouden odlučili da vide kako izgleda Njujork. Nisu uspeli da nadju posla, ali se zato Elington upoznao s nekim njujorškim pijanistima - sa Džonsonom, Fetsom Volerom i Vilijem »Lajon« Smitom. Drugari su se u Vašington vratili bez prebijene pare u džepu, ali nisu odustajali i već sledeće, 1924. godine ponovo su se obreli u Njujorku. Ovoga puta uspeli su da dobiju angažman u brodvejskom spikizi (u vreme prohibicije ovim terminom su se označavali lokali u kojima se ilegalno točio alkohol, pa je trebalo biti tih, da galama ne privuče policiju - od speak easy) lokalu HoIIywood Club, koji će ubrzo svoj naziv izmeniti u Kentucky Club.

Svedočanstva u vezi s tadašnjom organizacijom orkestra su protivrečna, ali je sigurno da je Elingtonu brzo pošlo za rukom da se nametne kao šef. Da bi to postigao, morao se podosta baviti diplomatijom, jer nije bilo nikakvog posebnog razloga zbog kojeg bi baš on bio voda grupe: u poslu je još bio novajlija, kao muzičar je još bio tako reći početnik, klavir je svirao jedva zadovoljavajuće, a njegove kompozitorske sposobnosti su još bile nerazvijene. Grupa je uglavnom izvodila "aranžmane iz glave" (head arrangements), proradjene zajednički na probama i naučene napamet. U toku nekoliko prvih njujorških godina Elingtonovo se vodjstvo verovatno iscrpljivalo time što je on bio najavljivač pred publikom i što je diktirao tempo. Članovi orkestra su, prema vlastitom svedočenju, osećali da je to njihov, zajednički orkestar i bili su ponosni što sudeluju u razvoju muzike za koju su se opredelili premda je, s vremenom, postajalo sve jasnije da je ipak reč o Elingtonovom orkestru.

Tokom 1924. i 1925. godine to još nije bio pravi džez orkestar, već komercijalni ansambl koji svira popularne pesmice i muziku za ples pred "spikizi" publikom. Elington i većina članova grupe bili su sa istoka - iz Njujorka, Vašingtona i Bostona - i imali su sasvim malo iskustva s crnačkom folklornom tradicijom. Ništa nisu znali o pesmama o radu niti o poljskim poklicima, a muzika koju su mogli da čuju u crkvi verovatno se nije mnogo razlikovala od himni kakve su se pevale i u belačkim crkvama. Ovi mladi ljudi nisu, pre 1923. godine, čuli čak ni bluz. Nema sumnje da im je pošlo za rukom da uspostave tešnju vezu s klavirskom strajd-školom i njenim čuvenim tamnoputim predstavnicima no što bi to mogao učiniti kakav belac, ali ranih dvadesetih godina ti pijanisti nisu svirali džez, nego regtajm. Do presudnog okretanja ka džez muzici došlo je kada su u orkestar pristigla dvojica predstavnika njuorlienske muzičke tradicije. Prvi je bio trubač Džejms "Baber" Majli. Majli je rodjen u Južnoj Karolini 1903. godine, a odrastao je u Njujorku. Njegov otac bio je gitarist - amater, a njegove tri sestre bile su pevačice i nastupale su u triju. Majli je u školi učio trombon i kornet, proveo neko vreme u mornarici, a zatim počeo da radi u njujorškim klubovima. Godine 1921. putovao je s Memi Smit i tako stekao nešto više iskustva kada je o džezu reč, nego što su za sobom imali Elington i njegovi The Washingtonians. Garvin Bušel, klarinetist - pionir koji je bio aktivan sve do šezdesetih godina, pružio je svedočansvo o uticaju njuorlienskih muzičara na Majlija. On i Majli su zajedno putovali u trupi Memi Smit i u Čikagu su, 1921. godine, čuli Creole Jazz Band Kinga Olivera u kafani DreamIand (to je bilo pre nego što se Armstrong pridružio Oliveru). "Njihov bluz i njihov zvuk u celini na mene je snažno delovao. Trube i klarineti su, na istoku, imali bolji legitimni zvuk ali ovi (Oliverovi) su više pogadjali čoveka . . . Taj zvuk je bio manje kultivisan, ali zato izražajniji i saopštavao je osećanja... Baber i ja smo samo zinuli." Posle ovog iskustva Baber Majli je naučio da svira blu tonove i da "reži" na trubi, kao i da upotrebljava prigušivač, poput Olivera. Jednom rečju, postao je džez svirač. Pridružio se Elingtonu 1923. godine i u orkestru ostao do 1929. Umro je 1932, od tuberkuloze. Verovatno je Majli, sa svojim "izopačenim" sviranjem trube, više negoi Elington sam, skrenuo pažnju na gramofonske ploče koje je grupa načinila 1927. godine i kasnije. On je u velikoj meri obogatio i repertoar orkestra. Ginter Šuler, koji se temeljno bavio izučavanjem Elingtonove muzike, smatra da je Majli pisao daleko bolje nego bilo koji drugi član orkestra, ukljucujuci tu i Elingtona. Još važnije od toga, upravo je njegovo sviranje džeza pokazalo ostalima u čemu je stvar. Kasnije je Elington govorio: "S Majlijevim dolaskom priroda našeg orkestra se sasvim izmenila. On je "režao" po čitavu noć; svirao je na svojoj trubi "prizemno" i "prostački" - a mi smo odlučili da zaboravimo sve što smo znali o sladunjavoj muzici."

Majli je "izopačenom" načinu sviranja podučio trombonistu Čarlija Irvisa, a zatim Irvisovog naslednika Džozefa Nentona i taj i takav zvuk prerastao je u ono što je Bili Strejhorn, Elingtonov alter ego, jednom prilikom nazvao "Elingtonovim dejstvom" (the Ellington effect). Značajan uticaj na orkestar ostvario je i Sindi Beše, koji se grupi pridružio otprilike u isto vreme kad i Majli (Elington kaže da je to bilo 1926, a Beše misli da je bilo dve godine ranije). Beše u orkestru nije ostao dugo, jer se zavadio s Majlijem i s nekim drugim muzičarima, verovatno zahvaljujući svojoj nezgodnoj ćudi. Ali i od njega su, takodje, članovi orkestra naučili kako se svira džez. O Bešeu je Elington rekao: "Bešea smatram nekom vrstom temelja, osnove. Njegova muzika bila je čista duša, sva je izvirala iznutra. Bilo je vrlo, vrlo teško naći ma koga kadrog da se stvarno meri s njim", i dodao je:

"Za mene je od svih muzičara Sidni Beše bio i ostao sama esencija džeza. On je predstavljao sve što ima ma kakve veze s lepotom džez muzike i sve što je svirao, do kraja života, bilo je sasvim originalno... Bio je to zaista veliki čovek i niko nikada nije bio u stanju da svira kao on."

Godine 1924. Sidni Beše je verovatno bio najveći živi džez muzičar i morao je snažno delovati na ljude s kojima je svirao. Ne samo da je svoje kolege u Elingtonovoj grupi naučio ponečemu o džez fraziranju, već je ostvario i neposredno dejsvo na Džonija Hodžiza. Hodžiz je sa Bešeom radio u Njujorku i Bostonu pre no što se pridružio Elingtonu i postao njegov glavni solist i, ujedno, najbolji alt saksofonist u džezu do pojave Čarlija Parkera. Na taj način je njuorlienska muzika, zahvaljujući Sidniju Bešeu, Kingu Oliveru i posredno, preko Majlija, skrenula orkestar Djuka Elingtona na stazu džeza.

Godine 1926. ovaj orkestar je počeo da izgradjuje vlastiti identitet, a sam Elington da se javlja u ulozi džez kompozitora. Njujork je bio dobro mesto i nudio je plodno tlo budućem kompozitoru. U Roseland Ballroom je svirao Flečer Henderson (Don Redman je sudelovao na nekim Elingtonovim snimanjima), Oliverova grupa navraćala je s vremena na vreme, a svuda po gradu defilovali su strajd-pijanisti.