СВЕТА ПЕТКА СРПСКА

Ова славна угодница Божија роди се у граду Епивату ( по турски Бојадис), који се налазише између Силинаврије и Цариграда. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског. Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља:"Ко хоће за мном да иде нека де одрекне себе и узме крст свој и за мном нека иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, ова света девица жељна подвижничког живота напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11 столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других. По промислу Божјем, који хтеде да прослави угодницу своју, откри њене свете мошти после много година и то на веома чудесан начин. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете петке налазе у румунском граду Јашу. У Београду се налази чудотворна и лековита вода (агаизма) ове светитељке, која лечи све болеснике, који са вером у Бога и љубављу према овој светитељки прилазе к њој.
Тропар (глас 4):
Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.


    Са храмом и водицом

                                   преподобне матере Параскеве Српске (св. Петке Трнове)


Св. Петка Трнова или, како стоји у наводу са почетка, св. Петка Српска. О нераскидивој вези ове светитељке са православним Србима сазнајемо из повеснице о сеобама њених моштију која каже да их је, пре но што је Стефан Лазаревић постао деспот, његова мати кнегиња Милица, тада већ монахиња Јевгенија, пренела у Србију. Свете мошти ове подвижнице, која је живела у X веку а родом била из Каликратије, најпре су штоване у Епивату. У тамошњи њен стан донео их је њен рођени брат Јефтимије, који је био епископ Медитски. Цар Иван Асен свечано их преноси у Трнов, престоницу обновљеног бугарског царства, 1231. године, у време, дакле, када су Латини држали опљачканиЦариград (1204-1261). Култ ове скоропомоћнице брзо се ширио међу балканским словенима па је већ у то време било њој посвећених црквица изнад Дубровника и у Боки Которској (изнад Пераста). По освајању Трнова мошти Преподобне добија господар Видина, Иван Страцимир. Преноси их у свој град где, у свом крстарењу Балканским полуострвом, налазе свој трећи стан. Ту не остају дуго. Султан Бајазит I је заузео и овај град срамотном преваром,  1396. године. Мошти св. Петке, са другим благом из опљачканих видинских ризница, завршавају у Серу као Бајазитов лични ратни плен. Даља њихова судбина повезана је с једним догађајем из српске историје. С пролећа 1398, у Сер су се запутиле, на подворење султану Бајазиту I, а више због политичких ствари, две монахиње: Јевгенија (Милица, удова кнеза Лазара) и Јефимија (Јелена, удова кесара Јована Угљеше Мрњавчевића погинулог, са братом, краљем Вукашином, у Маричкој битци, 1371, бившег господара Сера, стрица Краљевића Марка). Одобровољивши свог зета Бајазита да поштеди Стефана због неке непослушности и непокорности, султан јој понуди да јој испуни још коју жељу. Она, мимо свих блага и жеженог злата, заиска од њега мошти св. Петке Трнове, донете из Видина. На то се султан грохотом насмеја. Није разумео да оно што се њему чинило да су тек суве кости, «одасвуд непокретне», за свету Царицу Милицу представља непроцењиво и непотрошно благо, укрепљење вере и у молитвама брзу помоћ њој и њеном народу, и свима смернима пред Господом. Она уприличује да пренос светитељкиних моштију буде 26. јула (у наше дане, по новом, 8. августа). О томе недвосмислено сведоче стари месецослови.

Преносом у српску земљу, стицањем српске славе, ова светитељка постаје и преподобна мати Параскева Српска.

После мајчине смрти деспот Стефан Високи пренео је мошти у Београд, 1406. или 1407. Са београдским станом, петим, светитељка постаје и св. Петка Београдска. Торжествени Пренос уприличен да, опет, падне на дан 26. јула. Где и у коју цркву су мошти положене није саопштено у писаним изворима. Деценију касније, једна дубровачка исправа, из 1417, сведочи једино и само да је код Београда постојала «црква где је тело свете Петке». Следећа, разговетнија историјска вест, настала после непуног века и по, 1563. године, јесте запис који непобитно говори да Београду најближи храм Св. Петке јесте у манастиру Фенеку. Располажемо и трећим, кључним сведочанством важним за разумевање прослављања св. Петке у поткриљу Београда. У натпису на великој ктиторској плочи, на новом храму манастира Фенека који је под тим именом први пут поменут наведене 1563. године, светитељка је именована као преподобна мати Параскева Српска. После тога ће, на самом крају XVIII и почетком XIX века, настати група података, по својој врсти ликовних, епиграфских и књишких, који необориво сведоче о постојању и трајању снажног београдског култа св. Петке, и то њеног култа под помесним именом св. Петка Српска.

За потребе свечаног преноса у Србију, од града Сера, дуж реке Струме па уз Нишаву, кроз Сићевачку клисуру у долину Западне Мораве, до Лазарице (Крушевца) или Љубостиње, настаје параклис преподобној, са само једном српском песмом уметнутом у Службу коју је, за потребе светитељкиног слављења у Трнову, саставио бугарски св. патријарх Јефтимије. Касније су, за српско прослављање, на одређена места старе бугарске Службе уметнуте српске стихире. Из Јефтимијеве Службе потичу и стихови исписани удно трула у манастиру Петкопвици фрушкогорској. И они су сведочанство да се у Срему слави преподобна мати Параскева Српска (Трнова). Име Трнова не долази отуд што је светитељка имала трновит пут, како понеки приповедају, већ зато што је њено велико штовање потеколо из бугарског царског града Трнова. Слава преноса Петкиних моштију, 26. јула, поклапа се са поменом једне од светитељки истог имена, са поменом преподобномученице Параскеве Римљанке, што је стварало забуне.



Предео у ком је имање манастира Фенека, посед кастела Купиника (код данашњег Купинова), због неке особите заслуге или љубазности добио је од деспота Стефана Лазаревћа његов велики челник Радич Поступович – Облачић Раде из народних песама, ктитор манастира Враћевшнице. Овај дар потврђује деспот Стефан и његов сизерен над тим областима, мађарски краљ Сигизмунд. Они записују посед Радичу у баштину коју, после деспотове смрти, оверава, 1428/29. године, и нови господар и наследник деспотов, Ђурађ Бранковић. Из овоих исправа јесте очигледно да ове области мађарске краљевине трајније припадају српској господи, још од краља Драгутина.

После смрти деспота Стефана (19. јула 1427) Београд је враћен Угрима а они Ђурађу Бранковићу, сестрићу Стефановом по сестри Мари удатој за Вука Бранковића, признају деспотско достојанство. Тако ова висока византијска титула Стефана Лазаревића прелази на дом Браковића. Стечена је од византијског цара, у Никеји, када се Стефан враћао из Ангорске битке (1402). Стефан се у њој истакао храброшћу и вештим војевањем. Борио се уз зета, султана Бајазита I, који је у њој погинуо. У том изгубљеном боју против Тимур Ленкана (Тамерлана) учествовао је и Ђурађ Бранкови, као султанов вазал, свакако не уз раме ујаку с којим су Бранковићи у то време били у завади. Ђурађ је уз ујакову титулу наследио и понешто од његових пространих имања у Угарској. Тако су Бранковићи стекли права и обавезе у погледу Фенека и постали његови други ктитори пошто је извесно да су касније, од Радича Поступовича, мајка Ангелина са синовима наследили и господство над кастелом Купиником. У купинском поседу најисточније сêло, најближе Београду, јесте фенечко. Девера св. мајке Аангелине у Срем преноси његов син Вук Гргуревић (Бранковић), Змај-Огњени Вук у народу, у Фрушку гору, у манастир који оснива а који је стекао име Гргетег. Мајка Ангелина и синови владика Максим и деспот Јован, везали су се за манастир Крушедол којем су били ктитори. Као други ктитори манастира св. Петке бранковићи заслужују коју реч више.

Оставши без утврђеног Београда, као вазал Угарске круне деспот Ђурађ тешким кулуком гради величанствен град на моћној реци Дунаву, Смедерево. Ова последња престоница средњовековне Србије била је завршена пре 1430. године. Народна песма памти тај велики напор окривљујући проклету Јерину – племениту Ирину из рода Кантакузина. Ова Ђурађева благородна, другу супружницу подарила му је шесторо деце. Са првом, непознатог имена, имао је само ћерку Јелену (?). Јеринином потомству припада и светородна грана сремских Бранковића у чијим жилама је текла и крв славних Немаљића – по Мари, свекрви мајке Ангелине а ћерки царице Милице. А ова света потомство је Вуканово, старијег брата светога Саве, Вукана, прворођеног сина светог Симеона Српског, новог мироточца. При крају владавине рода Намањића на вратима Европе појављују се Турци.

После Маричке битке (1371) Османлује су чврсто ступили на европско тле. Косовским бојем (1389) потчинили су оно што је остало иза српског царства распршеног на обласна господства. Пола века после проливене крви косовских јунака «за крст часни и слободу златну», иноверници успевају да изазову први слом средњовековне Србије (1439-1444). Ђурађ, са супругом и најмлађим сином Лазаром, склања се у Угарску с надом у помоћ Запада. Безуспешан је био покушај да Лазара ожене удовом мађаеског краља као што је био безуспешан покушај латина да поунијате Бранковиће. У време кад се Смедерево бранило а Турци озлобљавали Србију, звона фирентинске катедрале објављују, 1439. године, Унију коју је прихватио византијски цар Михајло VIII Палеолог. Деспот Ђурађ тај пакт није видео као неки поуздан излаз који би био на добробит српскоме народу. Памћења су достојне његове касније изјаве католичким великодостојанственицима да је он целог свог века служио вери предака а ако би је сада променио, његов народ, који га је сматрао мудрим човеком, помислио би да је тешко умом пореметио. Пут деспота Ђурађа из Угарске води у Фурланију, па га враћа у Зету, да би, на крају, морао кришом да избегне у Дубровник. У тим тешким временима његовом најстаријем сину, Гргуру, остављена је одбрану Смедерева и управа над земљама Бранковића. Средњи, Стефан, потоњи муж мајке Ангелине, борави је одраније на Порти као јемац задатој очевој вери султану. Због кршења верности, шуровањем са Угрима, султан Ђурђеве синове Гргура и Стефана баца у окове, о Ускрсу 1441, а по Ђурђевдану их ослепљује. Кажу да стари, дуговеки деспот овај ужас није преболео до краја живота. Смедерево, ослепљени синови и поновна власт над Србијом враћени су му после такпзване «Друге војне» (1444). По том чину следи обнова деспотовине.



Турска освајања Балкана су упорна. Солун пада у њихове руке 1430. године. Двадесетак година после пада овог другог града Царства, пала је и његова престоница – Цариград, 1453. године. Само три године доцније Османлије својим походима стреме ка северу. Намера им је да освоје Београд, да поробе просторе Средње Европе и трајно заседну у њеним славним градовима Будиму и Бечу. Са силном војском, у великој опсади, покушавају да освоје Београд, 1456. године. Пред најездом иноверника, која је под Земун долазила равницом Срема, мошти св. Петке склоњене су из Фенека у сигурност бедема београдског Доњег града, у митрополијски храм Пресвете Богородице. У одбрани Београда учествује и Ђурађ Бранковић, уз славне ратнике Сибињанин Јанка (Јаноша Хуљдија) и Јована Капистранског, борбеног језуиту, горљивог проповедника рата против најезде Турака на Европу и непомирљивог противника «шиматика» (православаца). Смедерево пада 1459. године и то је коначни пад деспотовине. Да освоје Београд Турцима успева тек 1521. године. Из освојеног Београда Срби у тужној поворци преносе у Стамбол своје светиње из београдских храмова као султанов ратни плен. Мошти свете Петке и свете царице Теофане и светог Меркурија, познато је, завршиле су у манастиру Богородице Памакаристос, седишту васељенског патријарха, лишене својих скупоцених кивота. О судбини других светиња се не зана. Мошти фенечке заштитнице је потом откупио молдавског војводе Васила Лупула, који их преноси у Јаш, 1631., у цркву Св. Три Јерарха која им је стан до данас.

У време робовања под Турцима манстир Фенек је био светионик православља у овом подручју Срема и Београда. Остао је и средиште у ком је негована преписивачка делатност. Помиње се у турским пописима Земунске нахије. После, почетком XVIII века Фенек је на дуже од двеста година одвојен административно од своје матице, Београда, државном границом која је, по слову Карловачког мира (1699), утврђена између аустријеске и турске империје на рекама Сави и Дунаву. У време штампања историје Фенека, на самом крају XVIII века, да упростимо причу, пречански Срби су у оквирима аустријског царства имали своју православну Митрополију, тада већ са седиштем у Сремским Карловцима и са славним митрополитом Стефаном Стратимировићем на владичанском трону. Срби јужно од Саве и Дунава, у отоманској империји, били су без националног црквеног врха. Пећка Патријаршија је укинута 1766. и подведена је под васељенског патријарха у Фанару. У доба Кочине крајине и после ње у ваздуху се осећа да ће се Срби дићи на устанак, што се и збило под вождом Карађорђем који је војевао као аустријски фрајкорац. Фенек је непрестано у вези са Србима у матици. По слому Првог устанка, 1813., између осталог и стога што су Руси са Турском склопили сепсратни мир јер им је Наполеон био пред Москвом, Вожд, прпта Матеја Ненадовић и други виђенији устаници бораве у манастиру Фенеку. Од 1813-1815. године у манастиру св. Петке, Фенеку,  бораве монаси манастира Студенице са моштима св. Симона, првог краља из рода Немањића, Стефана Првовенчаног. Манастир је тешко пострадао од Аустријанаца у Првом светком рату а од партизана у Другом. Обнављан је подвигом блаженопочивше игунабије мати Анастасије и сестара Параскеве и Варваре. Манастир је поново мушка обитељ. Братство чине настојатељ манастира протосинђел Михаило, протосинђел Макарије, јерођаком Марко, монах Димитрије.



Данашњи храм преподобне матере Параскеве Српске у Фенеку подигнут је на самом крају XVIII века, подвигом манастирског братства. Планове је израдио градски зидарски мајстор слободне цесарокраљевске вароши Земуна, Маурилијус Рабл и сам њима руководио. Новина коју он уводи у српску панонску архитектуру јесте строго пропорционисан пиластар на постаменту карактеристика тосканског реда, са зналачки профилисаним венцима под стрејом здања. Планирао је и изводио и радове на звонику Богородичине цркве у Земуну, цркве у Прогару и храму преподобне матере Параскеве у Бољевцима. По његовом плану је урађен и складно пропорцопнисан параклис св. Петке уз водицу, јужно од конака. А ови су урађени пре цркве, по највишим стандардима стамбене архитектуре тог времена. Иконостас храма је израдио новосадски дрворезбар Аксентије Марковић, 1798. Иконе на њему радио је панчевачки сликар Петар Рaдосављевић. Временом су изгубиле на квалитету због ретуша, пресликавања и због скорије «византинизације» барокног стила у ком су рађене.