Dugo zajedno, a ne venčavaju se

Moguće je da poznajete neki takav par, ako već i sami niste deo takvog para: "sto godina" su zajedno, a nikako da se venčaju. Možda i žive zajedno već neko vreme (duže ili kraće), možda ne žive zajedno, možda napola žive zajedno (nije sigurno da li više vremena provode jedno kod drugog ili kod sopstvene kuće). Tek, dugo su zajedno - i ne pokazuju ni najmanju nameru da se venčaju.

Kada ih neko pita o tome, odgovaraju u stilu "polako, ima vremena" ili "ne žuri nam se" ili "nije nam venčanje u planu". Ne samo da im venčanje nije u planu - u priličnoj meri deluju kao da im venčanje nije ni u mislima. Neki od ovakvih parova imaju i decu i nimalo im ne smeta što su njihova deca rođena van braka; rezon im je "dete ima i oca i majku, i to je dovoljno". Zaista, barem u većim urbanim sredinama, vanbračno rođena deca nemaju problema - malo ko to više i gleda, a žive s oba roditelja, koji se vole, umesto, kao veliki broj njihovih vršnjaka, s razvedenom mamom ili razvedenim tatom.

Ipak, onima koji posmatraju sa strane, naročito ako sami sanjaju o romantičnom venčanju ili smatraju da parovi treba da budu venčani "jer se to tako radi", stav i ponašanje ovakvih parova mogu da budu nejasni. Zaista, kako to - dugo su zajedno, a nikako da se venčaju?

Kod nekih parova radi se o strahu. Toliko mnogo brakova propada, a oni su srećni u svojoj vezi i ne žele da im to propadne; zato se ustežu od venčanja - nije da imaju nešto protiv venčanja kao takvog, nego se boje da im brak neće uspeti, a veza im zasad, "da kucnu u drvo", odlično funkcioniše.

Kod drugih parova radi se o tome da venčanje ne vide kao bitnu stvar. Venčanje je nešto na šta ih nagovara (i čime ih pritiska) okolina, nekakva obaveza koja im se nameće, a oni se sasvim lepo osećaju u svojoj dugoj, iskrenoj vezi. Venčanje im donosi samo parče papira - papira koji im, u suštini, ništa ne znači.