Cvetno povrće   

Ljubičasti cvet ne samo što izgleda dekorativno već ima i izuzetan ukus kada se kulinarski obradi. Artičoke su istovremeno lepe na oko i ukusne. Ove rođake čička zastupljene su prvenstveno u mediteranskoj kuhinji. Iako nisu tipično povrće naših krajeva, možda posle ovoga nađu put i do naših trpeza.

Još su u antičkom periodu cenili ukus artičoka i njihova lekovita svojstva. Egipćani su ih koristili u ishrani, isto kao i Grci i Rimljani. Tada su se artičoke malo uzgajale, i to za potrebe kraljevskih porodica. Sve do 18. veka smatralo se da su artičoke povrće namenjeno samo bogatim plemićima.

Danas su u Evropi poznate dve sorte - krupni, zeleni i više zaobljeni pupoljci, ali i sitna, izdužena sorta ljubičaste boje. Artičoke treba brati pre nego što procvetaju, jer su samo tada jestive. Omiljene su sitnije glavice, s obzirom na pravilo: što su sitnije, utoliko su intenzivnijeg ukusa. Postaju braon u roku od nedelju dana i venu. Prilikom kupovine treba odabrati tvrde plodove sa zatvorenim laticama. U frižideru mogu da stoje najviše tri dana. Jede se samo donji deo latica.

Evo klasične pripreme artičoka. Za kuvane artičoke prvo treba iščupati listiće sa spoljašnje strane i mesnate krajeve latica potopiti u sirće, pa ostaviti nekoliko minuta da ga upiju. Sitnije plodove takođe treba razložiti na latice, stabljiku i koren cveta iseći na četvrtine, ispržiti na maslinovom ulju, pa začiniti solju i sokom od limuna.

Artičoke su nekada bile povrće kraljeva i plemića. Danas je ovaj "cvetni pupoljak" toliko rasprostranjen da u njegovom ukusu može da uživa svako ko to želi.