Držite se, ulazimo u barok


Kao što ljudska civilizacija ima istoriju, tako i kompjuterska tehnologija ima faze u razvoju. Iznenadićete se kad vidite koliko sličnosti ima između ta dva razvojna toka.

Izgleda kao da je istorijska krivulja razvoja društva počela da se ponavlja od trenutka kad se pojavio prvi kompjuter. Možda će nam ova podudarnost pomoći da prognoziramo šta će se sa hardverom i softverom događati u budućnosti. Ipak, ako ova predviđanja preozbiljno shvatite, učinite to na svoju odgovornost.

Preistorija

Pedesetih godina ovog veka, u sam osvit informatičke civilizacije, na našem tlu nije bilo ni akademskih informacija o tamo nekim tehnokratskim novotarijama kapitalističkog sveta kao što je, daleko bilo, kompjuter. Mi smo tada gradili srećno društvo jer ćemo tako, kad stvorimo duhovno i materijalno obilje, lako kupiti sve inovacije od Zapada, tik pre nego što on definitivno propadne.

Tako će za nas ovaj period biti obavijen večitim mrakom. Ali, stvar se iz osnova menja u trenutku kad se pojavljuju prvi džepni kalkulatori. Čudo neviđeno! Em sabiraju, em svetle u mraku, a i bili su dovoljno mali da su gastarbajteri mogli da ih švercuju u džepu, pa su tako i protiv volje političara kod nas širili uticaj trulog Zapada.

Prelaz is stare u novu eru: razapinjanje na krst

Informacije o prvim personalnim računarima pronašli smo u stranoj štampi. I baš kad smo krenuli u naručivanje prvih Apple i TRS-80 mašina, naša mudra vlada je dobila bolju ideju, genijalnu u svojoj jednostavnosti: ne može!

Zbog subjektivnih i objektivnih teškoća i slabosti (koje će širom društvenom akcijom biti prevaziđene, itd.) utvrđen je limit za uvoz robe iz inostranstva, koji je tek toliki da ne možete da uvezete ni najjeftiniji računar. Tako je on, bez prava na odbranu, razapet na krst.

Moj prvi TRS-80 stigao je poštom u tri paketa. Najteže mi je bilo da ubedim pošiljaoca da makazama preseče trakasti kabl koji povezuje dve ploče, jer mu nikako nije išlo u glavu da ja hoću da mi računar bude baš tako poslat. Čudo jedno kako ti Amerikanci nemaju smisla za improvizaciju.

A onda je, kao grom iz vedra neba, stigla vest o vaskrsenju: u Službenom Listu objavljen je zakon u kome se od navedenog limita izuzimaju računari. Novi Vek je počeo.

XV vek: Novi realizam

Eh, kakvi su bili ti prvi računari. Nema predugih podizanja sistema, ali ni direktorijuma, diskova, CD romova. Monohromatski monitori, a grafika tek da se kaže da postoji. Mislite da su to nedostaci? Naprotiv! I to su bili kompjuteri, ali korisnici su bili drugačiji, pravi zaljubljenici kojima nije trebala šminka da bi ih motivisala za druženje. Bez zarade, piratovanja softvera, bez preprodaje švercovanih komponenata (koje su kod nas trgovci hrabro proglasili za "proizvodnju"), rodio se najlepši hobi na svetu.

I baš kao što se u XV veku novi realizam sa severa susreo sa humanizmom i renesansom s juga, tako smo početkom osamdesetih godina mi, iz zemlje seljaka na brdovitom Balkanu, itekako umeli da hladnim mašinama udahnemo život.

XVI vek: Renesansa

Mada je u jednom trenutku izgledalo da IBM okleva sa uskakanjem u igru oko personalnih računara, to je bila samo dobra taktika: sačekao je da se potrebe novog tržišta dobro iskristališu, pa da se pažljivo iskoncipira mašina koja će postati neoborivi standard za računare. Tako je stvorio otvoren sistem, koji ne treba da bude u startu veliki nego da raste, jer je bilo jasno da se u bliskoj budućnosti očekuje munjevit napredak digitalne tehnike.

A onda još jedan čudan i u isto vreme sjajan potez: bez ikakvih zatezanja i zaštite prava, dozvolili su istočnjacima da kopiraju i kloniraju njihove mašine. To je do te mere učvrstilo IBM PC kao standard, da je nemoguće u bilo kojoj drugoj delatnosti pronaći tako dobro osvojen monopol, i to čisto tržišnim merama.

XVII vek: Barok i rokoko

Hardver i softver su kao muškarac i žena: nemaju jedno o drugom baš uvek lepo mišljenje, ponekad se i posvađaju, ali ne mogu jedno bez drugog. Zato je, sa hardverom pod ruku, napredovao i softver. Microsoft je od početka pratio PC sa svojim DOS-om, sistemon koji je u startu bio solidno koncipiran, tako da je mogao da raste i da prati povećanje zahteva stotina miliona korisnika. Meni će biti mnogo žao kad stari dobri DOS bude umro, a kako sada stvari stoje, ne piše mu se baš najbolje.

Pa, šta mu se dogodilo? Ulazimo u kompjuterski barok, eto šta. Doskorašnja funkcionalnost i unutrašnja lepota treba da ustupe mesto kitnjastoj i šarolikoj formi novog softvera. Umesto DOS-a, operativnog sistema koji je tražio od čoveka da se približi mašini, kao što je umetnost nekad zahtevala da se delo posmatra sa ozbiljnošću i dostojanstvom, pojavljuje se WINDOWS, sistem koji maksimalno povlađuje čoveku kao konzumentu, čoveku koji je ravnodušan prema računaru (jer o njemu i tako ne zna mnogo) ali lako pada na obojene ikone i šarene direktorijume.

Znam da na sebe navlačim nezadovoljstvo zaljubljenika u Windows okruženja, ali priznajte bar da je tolika procesorska snaga, koju nudi moderan hardver sa ultrabrzim procesorskim arhitekturama, mogla da bude utrošena i na nešto pametnije. S jedne strane imamo mašine koje su hiljadu puta brže od prvih IBM PC-a, a programi se izvršavaju sve sporije i sporije!

Zašto tako? Ne znam. Kad pitate autore, oni lepo odgovore da je njihov softver pravljen za neki jači i brži hardver, koji će se pojaviti u budućnosti. Nije nego! U toj budućnosti moji živci će biti uništeni time što pola vremena planiranog za rad gledam u peščani sat koji se vrti na ekranu, dok hard disk do beskraja nešto mulja, verovatno nepotrebno.

Bliska budućnost: XVIII vek, Neoklasicizam

Dalje trendove u razvoju kompjutera možemo samo da pretpostavimo na osnovu krivulje koja prati razvoj civilizacije i umetnosti. Preterivanje baroka i kitnjasti ukrasi rokokoa su ustupili mesto neoklasicizmu, čiji su glavni argumenti bili snaga, čistota i odmerenost. Valjda to znači da će se pojaviti kvalitet, toliko nesumnjiv da će se zastideti svi sejači neukusa, počev od Bila Gejtsa koji je zahvaljujući šarenim ikonama postao jedan od najbogatijih ljudi na svetu (sa trinaest milijardi dolara keša u džepu), pa zaključno sa njegovim mušterijama, koje su mu to omogućile. Pa da se vratimo kreativnom radu.

Daleka budućnost: XIX vek, Romantizam

Za ovo vredi živeti: ponovna afirmacija ličnosti, osećajnosti i unutrašnjih vrednosti. Ako se ovo ostvari, kompjuteri će nam se približiti na pravi način, bez opsenarstva i zamazivanja očiju, tako da će se spojiti s nama na višem nivou, skoro kao prijatelji. Kroz ovo mi i ne izgleda tako crno predviđanje Mitra Tarabića u Kremanskom proročanstvu da će "čovek više verovati svom sokoćelu nego komšiji". Šta zna Tarabić šta je kompjuter!

Mislim da upravo o ovom fragmentu budućnosti govori Artur Klark u Odiseji: "Just what do you think you are doing, Dave?..."

Izvor:PC