Neverovatna spirala idiotluka zahvata zapadnu polovinu naše evrope. Na žalost, čini se da ona nastavlja da se širi i među narodima koji su toga do sada bili pošteđeni.
Kosmopolitski krugovi i trgovački centri moći, pošto su napravili stočnu krmu od ljudskih vrednosti građenih tokom razvoja svih naših nacija, sada nameću građanima, pretvorenim u banalne „korisnike“ i „potrošače“, koncepciju života sačinjenu od privida, prevare i ništavila.
Taj model ne-egzistencije nazivaju licemernim imenom :“otvoreno društvo“. To je „otvoreno društvo“ koje se hrani lažnom demokratijom, lažnom jednakošću, lažnom slobodom.
To je čažna demokratija koja uniformiše identitete naroda, potpire prirodne razlike između ljudi, homologizuje sve i svakoga u sivu bezobličnu masu koju je lakše uslovljavati, koja je prijemčivija  za formulu iskoristi-i-baci,za brzu potrošnju čak i samog života. U tu svrhu ona ništi svaku različitost, čak i seksualnu.
Reč je o lažnoj jednakosti koja lukavo napušta svaki tradicionalni koncept realne pravednosti odnosa između ljudi, pravednog društvenog ugovora između građana usmerenog na zajedničko dobro, pravednog priznavanja vrlina i zasluga svakog pojedinca. Ona briše bilo kakvu individualnu obavezu i bilo kakvu individualnu dužnost prema zajednici. Sve podvrgava takozvanim zakonima „slobodnog tržišta“, odnosno finansijskoj i monetarnoj vladavini malobrojnih nad većinom.
To je lažna sloboda, odnosno to je sloboda da se bude rob onoga ko drži ekonomsku, vojnu i političku moć na planeti. Ne-sloboda.
To „otvoreno društvo“ – nametnuto evropi – lokalne ispostave kolonijalnih vladara propagiraju kao „napredno“, kao „prosvećeno“. Neprestano kanalisano, usmeravano ka apsolutnoj uniformnosti, ka svetu koji se proglašava globalnim, a koji je u stvari siv, senilan, ubica sopstvene budućnosti.
Primer za sve.
Taj krug superbirokrata predstavlja se kao „Evropska Unija“. Moćan je kada treba da odredi standardne mere za tikvice, ali, na žalost, kriv  što je naložio da se rasformiraju proizvodne celine koje još postoje na zapadu našeg kontinenta i jesu uspešne, no nisu „liberističke“. Upravo taj krug superbirokrata bespravno prisvaja sebi pravo da nameće evropskim zemljama, koje još nisu članovi njegovog klana, svoja „pravila“, svoje „parametre“, da bi – tako kažu – „ušle u evropu“.
Taj krug pospešuje uništavanje proizvodnje zapadnih zemalja, blagonaklono gleda na premeštanje lokalnih proizvodnji na druga mesta, tamo gde je jeftinija radna snaga, ne dozvoljava slobodno unutarevropsko kretanje ljudi, ali podstiče migraciona kretanja vanevropljana, a potom demonizuje islamsku invaziju, jer invazione mase – gle! – neće da se „integrišu“.
Pored toga, podstiče, kao što se već desilo, svoje evropske članice da intervenišu kao gurke radi podrške hegemonističkoj vanevropskoj sili, Sjedinjenim Američkim Državama, protiv svojih evropskih sunarodnika. Beograd 1999.godine je primer.
EU?
To je institucija za izvoz „liberal- demokratije“ i jednog isključivo merkantilnog načina mišljenja na tržište nerazvijenih. Štaviše: to je birokratska ustanova upravljana od strane centralnih banaka, koje štampaju novac naplaćujući kamate za takozvani „danak gospodaru“ i potom to distribuiraju svojim privatnim akcionarima – počev od atlantskih multinacionalnih kompanija i finansijskih ustanova iz Sitija i Volstrita.
Nepotrebna ustanova. Bar za evropske narode.
Oni su prinuđeni, šezdeset godina posle rata koji je uništio njihovu nezavisnost, da izigravaju grešne podanike. Stalno traže oproštaj, avaj, čak i oni koji bi dobro postupili kada to ne bi činili, kao što se desilo sa papom racingerom, u Kelnu. Ali, zapadni Evropljani to ne znaju ili se prave da ne znaju.
I odriču se čak i malenih ostataka svoga suvereniteta.

Ugo Gaudenci