T.Krsmanovic:SAGA O...icima:ZItkovac 1945 Vera Bl|jajic Karagic

U obliznjem Aleksincu u kupovini, na ulici usecenoj izmedju niza velikih modernih zgrada, posle Zitkovca to je veliki grad,  radosno uzvikujuci mamino ime ,joj se obrati  vrlo plava devojka. Ucini mi se podosta  starija od moga starijeg trinaestogodisnjeg  brata, vec prava devojka, skoro zena, malo pojaca, jos detinjasta, ali ipak vec prava zena. Zapazih da je ne samo izuzetno plava, nego da je  lepa, kao neke americke glumice, ili kao Ruskinje iz ruskih filmova. Ali deluje otsutno, utuceno. Zagrli mamu ljubeci je, kao najrodjeniju, to me odmah potseti na mamine rodjake Bosanke iz Bratunca i Srebrenice,  one su tako odane i vole od srca svoje bliske . Uzvikivala je:” Joj moje Zore”. Mama je nije odmah prepoznala.Prisecala se. Ona joj rece zadovoljno da je njena majka srodnica naseg kuma Boska Tomica, “ Zoro vidjeli smo se nekoliko puta u Bratuncu, kod Beatovica”.Mama se smeskala radosno ,najzad se seti.”Bila si onda mala, porasla si, jedva te prepoznajem”. Isto tako je zagrli, ali mnogo odmerenije, mada iskreno i pijateljski. Mama se priseca:” Jes, setih se, tvoja majka je  iz Srebrenice, poodavno se udala za nekog Dalmatinca u Sibeniku”..

“Moj otac Dobroslav je Sibenicanin, poreski inspektor ,bio je katolik,  maja je bila predsednica Kola srpskih sestara u Splitu, on se uz majku posrbio, nisu to nikako voleli Hrvati u Sibeniku, stalno govorili da ce se kad tad osvetiti ocu.!”Malo zastade, uzdahnu:”, Joj sto smo lepo ziveli Zoro u Sibeniku, imali smo veliku vilu, cetiri sluge, oduzeli nam sve

-2.12.1945 godine-Poseta Vere

Vera sedi sa mamom za stolom, utucena, oci crvene od suza, vidimo  da se desilo nesto strasno.Na  sebi ima lepu ljubicastu  haljinu sa upadljivim ,skoro drecavim crvenim cveticima, preko nje  prebacena poveca crna tkanina, ocigledno je u zalosti. A juce nije bila?

Iznenadno tiho , skoro necujno  zaplaka ocima punim suza, vise zacvili. Ne savladavsi se glasno zarida, :” Zoro, stize juce depesa , brata  ubise partizani, povlacio se sa cetnicima. Sta smo Bogu skrivili., jedan brat ubijen od ustasa u Jasenovcu pola nase familije izgibe u ratu, na pravdi Boga Zoro”-vec ridajuci nastavi Vera gubeci usled bola kontrolu nad sobom. Mama poce da je smiruje, dosu joj kafe,  tata je bio u kancelariji. Braca su se igrala u dvoristu ispred velike stambene zgrade Duvanske stanice gde je bio nas stan. Citao sam vrlo zanimljivu knjigu Zil Verna o podmornici Nautilus, posmatram  sliku kapetana podmornice, sa kapetanskim  kacketom, kapetan mi je tako drag, zamisljam sebe sa  kacketom,  uzivljavam  se u putovanje podmornice.ispod okeana...”Bilo mi je cudno, sarenkasta pomalo drecava  haljina, a preko nje crni veliki sal. Verovatno iznenada saznala tragicnu vest, nema para da kupi crnu haljinu, pa stavila sal-pomislih. Znao sam da je slicno bilo  sa porodicom nase majke. Ali ne sa ocevom porodicom. Zato sto je mama iz Bosne, tamo se ginulo. Srbija je bila u izvesnoj meri postedjena.

Vera se smiri, lice joj dobi opusten  cak i veseo izraz lica,  nekako se preobrati ,prosto se ozari, preporodi:” Najveca sreca u Sibeniku mi je  Zoro bila  , znas , najvece zadovoljstvo koje sam u zivotu osetila  je bilo da sedim na obali mora, i  da vidim, da posmatram ,kako moje astralno telo izlazi iz moga fizickog, i lebdi iznad povrsine mora, to je bilo neopisivo uzivanje”.Mama je slusala pazljivo, kao da sam joj citao sta misli, osecam da je  tim cudnim Verinim  recima iznenadjena, ali je to iz obzira prema Veri potpuo ukrila. To je verovatno pravdala tragedijama koje je dozivela Vera, nesrece cine ljude ponekad cudnim, neobicnim.,neodmerenim,  neki cak izgube razum.  Ali Vera nije  drugim postupcima ostavljala utisak cudne  osobe..

Vera se opet uozbilji, uzdahnu:” Rat nam sve upropasti, kako smo lepo ziveli, sta ovo bi, ko nam ovo sve napravi”. Vera ponovo zaplaka glasno:”Taman sam mislila da ce biti bolje, javise danas da nemam vise  brata. Sta im je skrivio” Zakuka  iz sveg glasa:” Ko zna sta ce sutra opet biti, svaki dan neko zlo, neko nam sve ovo pravi”. Mama je bila potresena, pokusavala je da je na neki nacin smiri.

Vera oseti namere Mame, ali  nastavi da nam objasjava svu dubinu svoje porodicne tragike:” Sa svih strana su nas napali, i ustase, i partizani, sta smo Bogu skrivili. Moj otac je naimenovan ovde dobijo namestenje., nesto je kazao negde, dao oduska, uhapsise ga,  proglasise za  narodnog neprijatelja, lisise svih gradjanskih prava, osudise ga nevinog na  jedaneast meseci .zatvora. Taman se jedno smiri, napadne nesto drugo.”

Mama joj dosu kafe, posluzi  kolacima. Nije mi bilo jasno zasto su to Veri , njenima sve ucinil. Da ne preteruje?Vera je suzila ocajna, izgledalo je da je u bezizlaznoj situaciji, na ivici  samoubistva.:” U skoli mi kazu da je moj otac zlotvor, pljuju na mene, mladici beze od mene kao da sam kuzna”. Mama je gledala tuzno, Vera je mlada , skoro dete, rece joj sa iskrenim simpatijama:” Sta je da je, bice bolje, mlada si, zivot je pred tobom ,budi smirena, zivot je takav, najednom se sve okrene nabolje, kao kad je oblacno iznenada ,kad se najmanje nadas,  se razvedri i sine sunce. Gledaj vedro u buducnost, i potrudi se da doprineses da bude bolje”.

Prica Vere me odjednom potseti  na slicne price bake Save. Jos  su neki slicno pricali ovde u Zitkovcu, to sam cuo od nekih i u Uzovnici, Ljuboviji, Loznici. To me je rastuzivalo. Iako je bila nemastina , nasu porodicu niko nije dirao. Bio sam odlican  djak, bio sam sretan,otac je direktor, imamo lep stan, lepo zivimo,  svi nas postuju. . Uvek kada sam slusao takve tragicne ispovesti , zakljucivao sam da ce to sve proci, i da ce tim ljudima biti bolje. Nisam shvatao dublje zasto je tako, ko je to cinio, sa kojim ciljem. Mnogo cega je bilo nejasno. Ko zna ,mozda su ti stradalnici nekim svojim nepromisljenostima skrivili ,ili je to bio rat, jednostavno, cim im to vlast cini mora da postoji neki vazniji razlog. To  je bilo nejasno, na neki nacin potiskivano u zaborav , ali ne zaboravljeno potpuno. ( Napomena: Kada sam sazreo i poceo da shvatam, ova secanja su potisnuta iz potsvesti u svest, sto je nastalo posle sluzbe u JNA 1964-1965 godine, i povratka iz Belgije 1971, i kasnije)..

U skoli smo imali zadatak o obnovi zemlje. Napisao sam pismeni zadatak, redovi reci punih odusevljenja, zemlja krece u obnovu  izgradnju porusenih pruga, mostova, fabrika,  bratstvo,  jedinstvo., drustvo pravde, covek kako to ponosno zvuci, bratski Sovjetski Savez

Draga rodjako, Javite se kak smo se dogovorili da se vidimo.Pozdrav od cika Tome 

Dragi prijatelji, drago mi je da ste se kroz ove istorijske podatke pronasli i medjusobno upoznali.Mozete me pitati bilo sta, posto slobodno mogu  da potvrdim da sam expert za istoriju, posebno ratove u 20 veku.Pratim sve vezano za drugi svetski rat, strana misljenja o Balkanu i sl.Veliki pozdrav.

Tomislav Krsmanovic, Saga o..icima, Imam katar zeluca-14 juni 1945 godine-Imam katar zeludca

Imam probleme sa stomakom, vise dana, nedelja , patim od neke vrste dijareje.Mama me odvede kod doktora u Ljuboviju, nema ga, rekose da ima dobar doktor u Srebrenici. Mama spomenu  nadaleko poznatog doktora Cemerilca, saznadosmo da on izgleda vise nije tamo, cusmo za nekog drugog .Dodjosmo u Bratunac, odosmo po podne u posetu baki Stoji, sestri bake Save, njen muz deda Savo je vrlo zabavan, s’vremena na vreme me zagolica ispod brade kod grla i kaze smejuci se tiho:,recituje, skoro peva” Ovde kisa ne pada” Imaju dve cerke nerazdvojne odane mamine druge. Deda Vaso upregnu konja u ceze, konj pun snage se propinje, njisti, dlaka mu sija, bas ga ocesagija dedin seiz, kretose iz mesta sve brze ka Srebrenici. Kako je lepo se voziti u cezama sa gumenim tockovima, idu kao sanke, samo klize. Prolaznici nas gledaju sa postovanjem.Navratismo deda Danetu ,bratu deda Vase, on zivi sa suprugom pored neke recice u  Srebrenici, on je vrlo plav, nekako zbunjen, tuzan, nesto se desava sa njim. Izgleda da je pijan..Mama nam je ranije u nekoliko navrata pricala kako je njen stric bio lep kada je bio mlad:” Toliko je bio lep da ljudi nisu mogli odvojiti oci od njega”..Sada mi deluje kao star, smezuran, prosto nekako smanjen. Nesto ga muci, neka velika briga.

Lekar neki sredovecni miran covek sa naocarima, skide ih, gleda u mene, slusa pazljivo sa postovanjem mamu koja mu opisuje moje tegobe. Mene nista ne pita.. Posle kratkog razmisljanja  uze olovku, napisa nesto na hartiji, pruzi mami govoreci joj tihim glasom, ali znacajno : » Mali ima katar zeluca, stroga dijeta, prokuvan pirinac, supice, mlad sir ,strugane jabuke, kompote». Navede jos neke namirnice..Prepisa jedan lek koji se moze naci samo u Loznici ili Beogradu.

Bili smo zabrinuti, dijagnoza nije naivna. Baka Sava rece : »Ko da lekari uvek pogode sta je, i oni umeju da pogrese, on je dijete, malo nek pazi na hranu ozdravice »..Hakijina zena sva sija : » Ama dijete ko jabuka, sta zna doktor, da dijete nije uvatila strava, daj da ga odvedemo odzi da mu zapise amajliju, ili popu da mu ocita molitvu ». Mama sve ovo shvati kao salu, smeska se ljubazno ne odgovarajuci..Hakijina zena ustade uhvati me za ruku smejuci se glasno ,odlucna da me povede: » Sta znaju doktori, hajmo kod Hajre da mu izlije stravu ». Mama shvatajuci ovo kao gest ljubaznosti, ili jos vise kao salu koja mi ne moze naskoditi da ne povredi susetku  prihvati poziv. Kod Hajre opet fildzani, izvrtanje solja, onda Hajra zagreja,  rastopi  olovo, hoce da mi izleci stravu, vruce olovo iznenadno sasu u povecu bakarnu dzezvu za kafu, rastopljeno olovo zacvrca i  stvrdnu se u nekakve izduzene figurice. »Odza ce mu bolan napisati amajliju, ozdravice dijete ocas siguram ti Zoro ».

Kod bratunackog hodze se mora najaviti, on je vrlo mudar, plemenit, gleda me dirnut kao svoje dete, i on rece isto: » Prestravilo se dijete necega, napisacu mu bolan amajliju »..Hodza uze guscije pero, umoci ga u  neku zamucenu tecnost, zaskripa pero po listu hartije, nesto pise nekim meni nepoznatim hijeroglifima .Zapis savi u neki trougao, uze iglu i konac, usi ga u neku krpicu.Onda mi poce da sapce na uvo, tri puta mi je ponavljao, secam se dobro svake reci : » Oh udarcu oh pogancu, hajd odatle udarcino, na najvisu planinu , na debelu Vlahinju, gde vo ne buce , gde krava ne rice, gde ovca ne bleci, gde koza ne dreci ».Posle svakog ponavljanja mi dune u usta. Osetih ustajali miris , aromu duvana, neku budj, onda mi stavi amajliju brzo oko vrata.

Dodjosmo kod babe i dede.Baba Sava kaze mami da nabavi sto pre lek u apoteci, da ga redovno uzimam, da strogo drzim dijetu kako je kazao lekar. Deda Vaso povremeno udje u prostoriju, odmah svi ucute, on je vrlo strog, kada je on prisutan svi moraju da cute, malo kaze ali odvagano, ne voli duge price, voli red, rad.

Tetka Milena koja je bila najbolj djak u skoli poznaje vrlo dobro obicaje i mentalitete i Pravoslavaca i Muslimana, i kako se oni lece.Cuh vrlo zanimljive podatke.. »Ranije nije bilo bolnica ni lekara, niti apoteka u celom Srebrenickom srezu, narod se lecio kako je znao i mogao., najvise raznim travama, molitvama svestenika, ili hodza, bajanjima, vracare su bile najvise u modi ».-rece tetka Milena

Stalno mi u mislma reci hodze, i narocito reci » debela Vlahinja », znam da je Vlahinja uvredljiv naziv za Pravoslavku, upitah mamu : » Zar  to nije uvredljivo za nas ». « To nije ozbiljno, to je bajanje, nije on mislio da uvredi bilo koga, tako cita svima ». “Zasto Srbe nazivaju oni Vlasima”-radoznao se obratih tetki Mileni..”Zato sto su se Srbi mesali sa planinskim stocarima Vlasima, koji  su dosli iz Rumunije” rece ona poucno. kao neki profesor.”Pa zato zovu ovu planinu ovde blizu Romanija, a naselje na njenim padinama Vlasenica, “ javljaju mi se misli.” Moguce da su to Vlasi doseljenici koji su dali ime planini jer se Rumunija na rumunskom kaze Romanija, Vlasenica valjda zato sto su se tamo naselili Vlasi”-odvrati ona. “otkud Vlasi” ovde, moja radoznalost nije jenjavala.

 Tetka Milena umesto odgovora nastavi : » Protiv ujeda besnog psa hodza bi napisao na lepinji nesto na arapskom jeziku i nacrtao Solomonovo slovo, lepinju je bolesnik morao odmah da pojede i da devet gutljaja vode popije ». Baka Sava u crnini, rakijav zavoj oko cela, stalno ima nesnosne glavobolje, nista ne pomaze dok se sam bol ne istutnji, isla je doktorima u Tuzlu, Beograd, nemocni su. »1898 se doselise u Bratunac iz Zanjevice kod Gackog u Hercegovini moj otac Todor Beatovic sa majkom  Janjom.,rodjenom Rudovic, i mojim sestrama Jelom i Stojom. Tad dodje i  moj stric Pavle  sa zenom Gospavom rodjenom Doder, i sa troje djece :Jovankom, Djordjinom, i Djordjom. Onda je u Bratuncu bilo samo pet kuca sa oko tridesetak stanovnika. Ovde gdje je ova  nasa kuca je bio Begov cardak., u ovoj kuci je bila prva osnovna skola .Kad smo dosli iz Hercegovine  dade nam Avdibeg Rustanbegovic  neke supe da stanujemo u njima.U ovim supama je drzao stoku, kukuruz, psenicu, raz i svu drugu hranu koju je sabirao od svojih kmetova »..Zacudih se glasno da je u to vreme kada je Bratunac bio u Austro-Ugarskoj jos bilo kmetova koji su Muslimanima bili obavezni da placaju namete. Baka Sava mi objasni : »Posle Beckog kongresa 1878  godine u Bosni koja je data pod upravu Austrougarskoj nisu bili ukinuti feudalni odnosi, Srbi zemljoradnici su bili kmetovi, sva zemlja koju su obradjivali je pripadala begovima, kmet je od svega morao dati trecinu begu, i desetinu caru. Tek po zavrsetku Prvog svetskog rata i nastankom Jugoslavije ukinuti su kmetovski odnosi , zemlja je data zemljoradnicima koji su je obradjivali, a begovi su obesteceni deonicama.Tetka Milena posmatra tuzno  svoju od glavobolje zgrcenu majku, zna za svakojake narodne lekove, ali ne moze da zaustavi  glavobolju svoje majke..Po glavi mi se vrzmaj razne misli : » Zasto Muslimane zovu balije ». »To se ne kaze, to ih vredja, »-rece ona. » Zasto Srbi zovu Muslimane balijam a a oni njih Vlasima « -upitah.. » To se retko kaze ovde se Srbi i Muslimani slazu »-zavrsi ona.

Neko zakuca na vrata, bahnu posnazniji momcic lukavog izraza lica, to je bio Velo, sin deda Vlajke Zarica, Velo je bio naklonjen medicini. On sede i slusa teku Milenu. Onda se umesa : »Nisador je bio jedan od glavnih lekova, istucao bi se u prah, pa bi se kroz neku cevcicu uduvao u grlo i nos, lecio je prehlade, kijavicu, bolove u grlu..Od bolova u nogama i reume lecilo se pijavicama, rane su previjane raznim melemima, .namaze se list bokvice medom ili mascu i stavi na ranu ». Tetka Milena slusa pazljivo, ima svoje vidjenje : » To je sve leceno na bazi  autosugestije ,gledala sam kako mazu plavu hartiju sa peracim sapunom, preko toga se namaze  zumancetom od jajeta, pa to previju na uboj. Mnogima je bilo bolje, to je auto-sugestija, nista drugo ».Velo je skoro prekide : »Od stucavice se lecilo ,tri puta po saku pepela u usta i sedam puta da se bolesnik napije vode, od padavice se lecilo tako sto se sa povrsine nekog starog kaisa nastruze prasina koja se pomesa sa vodom i  da bolesniku da je popije . » .Tetka Milena se utrkivala sa Velom : » Protiv zutice se lecilo ovako, metne se u vodu mirazli dukat, pa se tom vodom bolesnik sedam dana umiva  pije tu vodu , ili nadje se pevac sa zutim nogama , noge mu se operu  sa dosta vode pa se bolesnik u toj vodi okupa, za muskarca oroz, za zenske kokos..Tuberkuloza je harala, verovalo se da je dobar lek gas-petroleum. Savremena medicina ima lekove, nekima je bilo bolje jer su sami sebi sugerisali, mislili su da su lekovi dobri,a to nije bilo nista, to je opisao francuski lekar Emil Kue, moc autosugestije je ogromna ». »Koliko je blo sifilisa »rece snuzdeno baka Sava, « narocito kod Muslimana, verovalo se da je to zbog kalaja  u sudovima ». »Pogresno « prekide je tetka Milena, « posle Prvog svetskog rata je ova bolest suzbijena pravilnim lecenjem..Bilo je ovde mnogo gusavih, jer nema joda u  vodi, i sad ih ima mada mnogo manje. « .Baka Sava isprica kako su vadjeni zubi : »Najcuveniji zubar bio je u celom kraju Jovan Radic vodenicar iz Djorica, kad mu dodje bolesnik, naredi mu da legne na zemlju, jednom nogom mu klekne na grudi, levom rukom mu pritisne na celo, a desnom rukm nekim gvozdenim crnim kljestima izvadi zub.Pravilo je bilo da bolesnik ponese izvadjeni zub, da ne sme jaukati, da ga ne bi drugi zaboleli. »

Razmisljam o  dedi Velizaru, i on je seoski zubar, setih se, verovatno potstaknut raspravom Osacanina i Ludmerca koju sam ranije cuo u Bratuncu,  dedine price o nekom ludmercu iz Krasanpolja pored Drine, on je kako nam deda isprica smejuc se grohotom, bio clan Drustva lazova,  izmislio je vrlo originalnu pricu zbog koje je bi primljen u to drustvo:, da je imao tako velike bundeve da se u jednoj oprasila krmaca sedmoro prasica.

T.Krsmanovic, Saga o ..icima, -Juli 1945 godine- Uzovnica, narodni obicaji-Zetva.                                                         

Svi su raspolozeni, gledaju se veselo, prekosutra je zetva, radilo se cele godine, sada se ubiraju plodovi rada, psenica je obilato rodila, vlat puna modrog  zrnevlja. Samo da Bog da da bude lepo vreme, gledaju svi u nebo, kazu bice sutra lep dan. Deda Velizar je kao i svi drugi u selu,  radi  svaki dan od ujutru do mrkle noci, rano leze  cim se smrkne, rano ustaje  u cik zore.Ima  obicaj da pre podne malo prilegne, navika mu je da nagne karlicu i pije mleko. Svaki dan je pio pomalo rakije, dzane ili sljivovice. Sisao bi u tamni prohladni podrum ispod vajata, kod kacare,  gurnuo nategu u bure , i mirisao strasno izvlaceci rakiju u posudu..Retko je bio pijan. Uvece je jeo beli luk i slanine

Sav sijajuci zadovoljan zbog zetve deda stoji u koporanu, iz njega izbija snaga uprkos njegovih godina, prigrli me. Osetih kao i uvek zdrav miris tezackog znojal: “Sutra rano izjutra idi da pozivas da nam dodju na zetvu”.Izdiktira mi sve mestane koje treba pozvati, uzeh hartiju i zabelezih .Kazi bas ovako :” Dodjite sutra na zetvu kod Velizara Krsmanovica, u duganjama”.Ja sam to malo izmenio, odem do kapije kuma Nenada Vasica, oprezno dozivam imenom gazdu , izadje baba Cuja, smeje se , nudi mi suvih sljiva, gledajuci na opasne seoske pse, rekoh veselo DOBAR DAN, a onda ih pozvah uctivo  i glasno da dodju sutra na zetvu”. Deda mi je takodje kazao da obavezno pozovem I kod Stojana Polica.” Bojsen, Ilinka Velizarova sestra je udata u Police, za Svetislava ”-rece baba Bojka. Svi su dolazili , jer je to moba, pozajmica, kada bude njihova zetva, ili neki drugi poljski rad, doci ce neko od nasih.

Dan zetve je , deda gleda u zazareno nebo:”Upekla zvijezda” . Njiva se zove DUGANJE jer je dugacka ,u donjem delu  sela, kada se krene putem skoli i crkvi, pocinje od  izrovanog  makadama  kojim kada prodje gruvajuci neki kamion  se digne oblak prasine. Duganje se pruzaju od obliznje Radenkove kovacnice, sve pored kuce kuma Vukica, pogled se gubi, sve do pod brdo, do kuca Svetozara Ere-Mitrovica.i Pucarevica. U rano jutro pocese da se okupljaju, niko ne zakasni, svi dosli, kasnjenje bi bila velika  sramota. Sunce zapece, oni sa srpovima orni, mladi, ili sredovecni  ,zdravi, poletni, okomise se na uspravnu psenicu kao vuci na ovce. Samo padaju vlatovi, idu napred, grabe, samo prsti, iza njih ostaje ostra strnjika, polegli vlatovi po tlu  kao da je prosao neki kijamet .Iza njih idu drugi koji vezuju vlatove u snopove. Neki pocese da uzvikuju, uzdizu srpove.iznad glava.Devojke i zene zapevase vrlo arhaicnu izvornu grlenu pesmu, zamisljao sam da su tako pevali stari Sloveni, pogotovu jer su bile u maramama, vecina plave i zelenooke. Ali ih je bilo i crnih kao Ciganke, a ono ciste Srpkinje. Tu je bio i Ciganin sa cemanetom,. kada one stanu on zastruze veselo po strumama,  svi poskoce, on kaska za njima zasipan  vlatima psenice,.udara gudalom u drvo cemaneta uzvikujuci:” Puna ti je kecelja, belih kocki secera”.

Nema odmora, pauze, pojaci mladic ode po vodu na izvor , donosi vodu u vuciji, drvenoj povecoj posudi, kao malo burence, tamna braonkasta daska savijena, izlizana, nabubrila od vode, lici mi na drvenu vodom nabubrelu cev na Vasinoj vodi ( izvoru) na Staroj Ljuboviji, opkovana gvozdenim posivelim obrucima. Teska je, snazni zetelac je nosi na ramenu. Onda je  spusti u hlad velikog  drveta pored medje..Zedni zeteoci dolaze jedan po jedan, podignu vuciju visoko iznad glave, ima otvor kroz koji voda tece, nagnu ga u usta. Svi zdravi, niko se ne plasi zaraze, nikome se ne gadi sto svi piju iz istog suda. Jeli vucija dolazi od reci “vuci”,povuci? Ili je to turska rec?

Sunce gori, znoj lije, pobesneli zeteoci samo grabe srpovima, samo padaju snopovi. Sto vise poznjeti, da nista ne ostane za drugi put. Zene sa maramama , brisu znoj , neki muskarci po ceo dan po najvecoj zezi u sajkacama-kako im nije vrucina ,neki gologlavi ne smeta im sunce. .Mama mi rece da se cuvam suncanice, da stavim kacket. .Jedan vec sredovecan covek zastade, pogleda oko sebe , i rece:” Joj jare, sve gori”. Zaljubjeni mladici i devojke bacaju skrivene tople poglede. A veceras ce biti kolo, pa ce se moci pribliziti, uhvatiti za ruke..Joj radosti,  prionuse srpovima jos poletnije.

Kada vec prodje podne, svi gledaju cekaju redare, eno ih ,idu putom od nasih kuca , njih dve nose na obramicama sudove sa hranom, donose kupus, pasulj, pite, juke, bungur, sir, kajmak, proju, prostrse zastore po zemlji u hladovini, zeteoci stadose, odahnuse. Posedase po zemlji i izgladneli navalise na hranu. Posle rucka odahnuse jedno pola sata. Opet jurnuse kao u napad na psenicu. Tako sve do sumraka.

Zanimljivo je bilo posmatrati kako tolika velika grupa obavlja svoje organske potrebe koje mora da obavi. To su cinili krajnje diskretno, iznenadno, kada niko ne vidi, kao da se stide, ali sta se tu moze, sto se mora je prirodno, nikad nisam nikoga video da ode, niti pogotovu da ga vidim, njega ili nju, kako se negde saginje, ukriva. Nikad traga na zemlji.

Psenica poznjevena, u snopovima, onda ce biti nosena na gumno, gde ce biti  podjevena u stogove. Da ceka vrsidbu. Ranije su vrli konjima koji su gazili po psenici, ili tukli motkama, sada dolazi motorna vrsalica Moskovljevica  iz plodne Macve,  zacas izvuce i najmanje zrnce iz svakog vlata.

Kad se smrknu, svi zajedno kretose glasno pevajuci sa srpovima na ramenima nasoj kuci, odvojeno devojke , odvojeno mladici.. Sevaju pogledi, poneki mladic nesto  dobaci, one se zasmeju tiho, stidljivo. To je bio vrlo lep i uzbudljiv tezacki prizor. Neki odose Drini da se iskupaju, osveze.

Kada dodjose kuci , pre vecere, devojke sa vencima cveca na glavama, okicene po telu grancicama, uspese se malo vise na maloj uzbrdici u dvoristu, uhvatise se za ruke, pocese da pevaju, da ukrstaju ruke i da se ispod njih veselo provlace Odjeknu opet neka vrlo neobicna, arhaicna pesma.,lici na neke ruske pesme.

Iznenadno svi  posedase po zemlji, poce vecera.

Posle vecere, zasvira svirala, uhvatise se u kola, samo drma.,jos zivlje, snaznije nego kada su zeli. Momci se stide da pridju svojim simpatijama. One oborile mazno poglede zemlji, samo pilje. Utom naidje crnomanjast  visok snazan covek, bela seljacka  kosulja i gace ukrivaju masu kostiju i misica koji se valjaju ispod, vide se rucurde Zivka Tomica nabreklih  vena, on viknu kratko:” Zasvriaj i za  pojas zadjeni”. Skoro istog momenat frulas prekide, kolo se kao po komandi obori na zemlju ko pokosena trava, posedase, spustise ruke na tlo, zacutase. Ne cuje se ni rec.

Devojke stidljivo uz “ZBOGOM” odose kucama. Oni svi sanjaju o sledecoj zetvi, gde ce moci da ostvare svoje ljubavne snove.


-Trideseti juli 1945 –Raspre izmedju dva rodjaka Dragoljuba i Milica Krsmanovica Jovinog

Kocoperni cetrnaestogodisnji Dragoljub je sin dede Milutina brata naseg dede Velizara. Njegov vrsnjak Milic je sin Jove Krsmanovica sina pokojnog dede Simeuna koji je takodje brat naseg dede Velizara.( Pokojni deda Simeun je onaj sto je poginuo 20 januara 1941 godine, na nasu Slavu Svetog Jovana, kad se okliznuo na stepenicama svoje kuce u Uzovnici).

Dragoljub i Milic su ne samo bliski rodjaci, nego i vrsnjaci, povrh svega susedi., kuca do kuce u zaseoku Krsmanovici. Kada se sve ovo zna o njima, prirodno je da se oni druze i slazu..Ali je povremeno medju njima bilo i nesporazuma, koji su umeli das se zatruju, ili cak pretvore u neku vrstu sukoba. Dragoljub se odlucio da ostane u selu, na imanju oca, a Milic da ide na skole. Milic je u medjuvremenu postao partijski aktivista, omladinac koji agituje po selu. Dragoljub je bio sasvim drugacijih politickih ubedjenja..Milicevi stricevi cika Ljubo i Vaso su politicki uticajni, narocito cika Ljubo, to je bilo presudno da se sam Milic opredeli  za novu politicku ulogu. Pak, kada se radi o Dragoljubu, on  u njegovoj najblizoj porodici nije imao nikoga politicki uticajnoga.kao sto to ima Milic.

Cika Ljubo je bio oficir ,povrh svega jedan od najboljih boksera poluteske kategorije u zemlji, a cika Vaso uticajan profesor.. Cika Vaso se u Kraljevini Jugoslaviji ozenio tetka Ankom  takodje profesorkom iz Botosa u Banatu, koja potice iz vrlo imucne zemljoradnicke porodice, njenim roditeljima su komunisti odmah pose rata oduzeli oko 80 hektara plodne zemlje. Ona je bila ogorcena na novi poredak  zbog toga. Kada se cika Vaso vratio na kraj rata u zemlju, dosao u Botos,  tetka Anka mu rece ljutito:” Sto si se vratio, tamo su ostali nasi, ovi njihovi  se vratili”. Stekla neki prebrz utisak  da je cika Vaso komunista. Ova razlicita politicka opredelenja su se na neki nacin odrazavala  na odnose u porodici cika Vase. Cika Vaso i tetka Anka su dolazili leti u Uzovnicu, sa malom cerkicom Mirom, mladjom nekoliko godina od mene.  Milic.je cesto bio u drustvu sa uticajnim stricom Vasom..Mozda je to Dragoljubu ponekad zasmetalo.

Jednom on u sali dobaci smejuci se glasno:” Milic Ancic( mislio je na tetka Anku), Jovin vrancic( Jovo je Milicev otac). Skoro da se potukose jednog dana u njivi dok su cuvali stoku.

Prodje putem dzip, sofer u koznoj bluzi, pored njega sedio neki covek vaznog izraza lica. Rekose da je to Zika Panovic, da je on velika zverka, predsednik sreza.

Tomislav Krsmanovic, Ljubovija, Bratunac, Saga o ..icima, -Deveti  maj 1941 g.-Poseta Dedi i Babi u Bratuncu, u Bosni-NDH, Nezavisna drzava Hrvatska.

Na putu ispod nase kuce stoje kola sa upregnutim snaznim konjem kome se sija koza, jeduci zob je frktao i propinnjao se nestrpljiv da krene. Krsman nas je vozio u posetu Dedi i Babi u Bratunac. Ka mostu od Ljubov ije ide veliki sirok kaldrmisan put, kao u nekom velegradu, kao na filmu. Na mostu nedaleko od Ljubovije na prelazu izmedju sada dve drzave nije bilo nikakvih problema. Konj je sada kaskajuci  kopitama po makadamu vukao kola od mosta jos tri kilometra prema maloj istocnobosanskoj kasabi Bratuncu, prodjosmo  pored nekadasnje austrijske kasarne , velike polusrusene  zgrade  pored puta, kroz polomljene nekadasnje  prozore su leprsajuci krilima uletali u crnilo unutrasnjih napustenih prostorija divlji golubovi i grlice .

Pored  nas je prolazili ceta domobrana (* zvanicne vojske NDH), oficir je glasno i ostrasceno komandovao , marsirali   su  drugacije od vojske Jugoslavije, suvise su mahali rukama i dizali noge visoko, to je bilo smesno,  zaklonio sam se diskretno , i pomalo preplaseno, iza ledja Krsmana da ukrijem svoje nasmejano lice.Cujem po prvi put rec “satnik” (* vojni cin u domobranskoj vojski).

Pred nama je Bratunac, jedan put se odvaja uzbrdo prema brdima, i racva u vise pravaca, kao rogovi gorskog srndaca, po kome su u svoje planinske zaseoke zurile sa boscama u rukama i na glavama  zene u salvarama i dimijama, i poneke sa feredzama na licu., ali ih je vecina bila  otkrivena. Kroz drvece se nazirala minareta lokalne dzamije, vetar je donosio u  talasima grleni poj hodze. Zatim se  ukaza kupola pravoslavne crkve. Cu se u daljini zvon zvona.

Prolazili su  i pravoslavci,  i muslimani.koji se vracaju sa dzume (klanjanja) u bratunackoj dzamiji. Muskarci Muslimani su nosili fesove i benevreke, duge pantalone sa turom, u anterijama, na grudima se crvene dezemadani ko toke, neki su bili u mintamima ( dugacka muska haljina), zene  u dimijama, nosile su svakojake bosce, dzezve od kafe,djerdjefe, medju njima na staki ramlje nekaki djuturum( bogalj) .Ispred njih  na alatu pokrivenom iramom  sedi ponosito hodza sa ahmedijom, calmom od belog platna.,drzi u ruci citab, pored njega muktar ( knez) kravicki i oni dervis Murat.

Pored puta  mislimanske kucice, kao da su od blata, male i sicusne, ali sa prozorima sa musepcima( drvene guste resetke na muslimanskim kucama) koje su ukrivale neku nama nepoznatu mracnu unutrasnjost kuce, neku veliku tajnu koja je izazivala jezu. Nekoliko puta iz  ovakvih kucica su izasle iznenada  muslimanke , to su bile mamine drugarice iz detinjstva, uzvikivale su radosno njeno ime, plakale od srece sto se ponovo susrecu, grlile se  i ljubile.One nisu imale drugaciju boju lica, kose ili ociju od mame, nisu bile manje ili vece od nje, ali su delovale svojim postupcima i izrazima lica strano..Kao da su neki narod sa neke druge planete. Ali su imale mnogo dece “Veliki evlad ( porod) ,po erameru( volji)svevisnjeg  Alaha.”rece mami njena skolska drugarica Evliha., placuci iskreno od srece sto je vidi. Pored mostica na recici poveca bara. Neki ljudi u blatu, vodi do pojasa,. jedan izadje drzi veliku teglu punu nekih dugackih debelih glista..Mama rece da su to pijavice, tako lece reumu i bolove u nogama.Pogledah u baru zavaljenog coveka u blatu, oko butine i na slabinama mu prionule dve povece pijavice, piju mu krv,. tece u vodu tanak mlaz usirene tamno crvene krvi. On se smeje blazeno.

Udjosmo u glavnu ulicu u Bratuncu ,koju cini red prodavnica , zanatskih radnji,  a ima i podosta velikih glomaznih cetvrtastih administrativnih zgrada na nekoliko spratova, ostalih iz vremena Austrougarske. Svugde nas srecu sretni i prijateljski  nastrojeni ljudi i zene i pozdravljaju nas. Roditelji majke su bogati i ugledni ljudi. Iako je bio rat ,medjuljudski i medjunacionalni odnosi  jos nisu bili poremeceni

Kola kretose udesno prema recici  koja  tece iz obliznje planine  u Drinu.

Kuca dede i babe je povelika, sa prizemljem i spratom. Baka Sava, vitka i visoka ,malo pogurena,  je  u crnini. Na zeleznickoj stanici u Visegradu je od nemackih bombi   poginula njena sestra Jela sa dve cerke. Plakala je.grleci cerku i unuke. Njen brat Mirko Beatovic trgovacki predstavnik fabrike "Bata" za Beograd koji je ziveo sa porodicom u Beogradu, rezervni oficir jugoslovenske vojske, ne javlja. se. Nema nikakvih vesti od brata  Boze Beatovica  jednog od direktora Fabrike"Bata"u Borovu, od brata Ranka Beatovica koji je ziveo sa porodicom u Visokom kod Sarajeva i bio trgovacki predstavnik fabrike Borovo, od brata Drage, sluzbenika  koji je ziveo u Sapcu, od sestara. Potpuno je neizvesna sudbina i drugih srodnika razasutih sirom zemlje. Javljena je jedna dobra vest, cerka Mira koja je zivela su muzom Ostojom u Beogradu je prezivele bombardovanje bez  povreda. Zabrinut je i deda Vaso za svoje srodnike od kojih jos nije dobio vesti.

Jos nije bilo znacajnijih promena,  zivot se odvijao koliko-toliko normalno.

"Dodjite ovamo"-pozva nas  smejuci se Baka Sava. Grleci nas  uvede nas u veliku odaju ciji je pod bio zasut novcanicama. To je bio novac Kraljevine  Jugoslavije  koji je zamenjen novim, i obezvredjen. Gazili  smo do pojasa u sada bezvrednim novcanicama, valjali se, bilo je nezaboravno..Strepeli smo da se ne pojavi deda Vaso, od koga su se svi plasili. Baka Sava je provirivala i govorila:"Nema ga, igrajte se, javicu vam kada naidje"

 Deda Vaso povisok ,zilav, svetlo smedj, ostrih prodornih ociju, poznat po svojoj otresitosti, je bio izuzetno  pravican, ali i strog covek, koji je vrlo malo pricao, ali ono sto kaze je bilo dobro promisljeno. Kada je on bio u prostoriji morala je vladati skoro apsolutna tisina i govoriti se sapatom. Kada je prodavao stoku na vasarima, njegove reci su bile prave, malobrojne , ali su pogadjale pravo u motive kupaca i prodavaca, vazio je za izvanrednog trgovca.

Tetka Milena ,svetlooka i svetlokosa devojka , nas izvede  da nam pokaze  reku ,da malo odahnemo od stroge discipline. To je bio poveci potok., ali u virovima je bilo mnogo malih ribica, iz korena drveca duboko u viru izletale su kao strelice povece ribe, bilo je i rakova.

"Mehraba:"(Dobar dan ) rece mlad covek ulazeci u sobu, on je   vrlo  snazne telesne konstrukcije, srednjeg  rasta, kestenjaste kose. Ne nosi fes, sem u narocitim prilikama, u gradskom je odelu, to je bio Hakija komsija, Musliman, koji je u susedstvu ziveo sa njegovom brojnom porodicom.On je dedi pomagao u poslovima, dve porodice su gajile izvanredno i iskreno prijateljstvo i slogu. Sa njim bahnu njegova supruga, omanja, nasmejana , otresita, vitka ali snazna., oci joj samo sevaju. Ona grleci mamu stalno ponavlja :” Joj moje Zore”.Zene sedose, skuvase kafe, ispise, okretose da gledaju u solju. Hakija odnese korito.da njegova supruga kasnije zamesi testo za hleb..” Fildzan po fldzan, ode vakat” rece vragolasto Hakijina supruga, ustade i ode pozdravljajuci sve.veselo.

 Baka Sava mi rece:"Odnesi im vodenicu za kafu,, zaboravio je Hakija " tutnu mi  paketic  mlevene kafe,"Daj im kad dodjes, to je ona kuca preko puta" pokaza mi kroz prozor. Mama mi rece:"Kazi im dobar dan i budi uctiv. I vrati se odmah kuci.Gledaj ispred sebe svugde gde ides".Baka Sava se trgnu, doseti se :” Pozuri ,jos malo pa ce im biti aksam ( vecernja molitva)”Kuca Hakije je za mene bila vrlo tajanstvena , izazivala je u meni rezerve  ili strah, kao da je bila opasana ,zaklonjena, nekim neprimetnim  visokim zidovima, prozori su prosto bili zakovani nekim drvenim resetkama koje zaklanjaju mrak unutra, neke zene se tamo ukrile, uvile, tako mi se cini, neki cardaci, tamo iza njih je bio neki nepoznati, zabranjeni prostor.  Zenska celjad  su bila takoreci nevidljiva. Decaci su igrali neke igre jahanja jedni na druge, zovu to”andzais”,ko u Uzovnici sto igraju “trule kobile”.Hakija mi je zahvalio i pomilovao me po kosi, rece”Aferim”, ,njegova supruga se nasmeja : “Bezbeli, joj ovo je  Zorin srednji  sin”.svi su bili vrlo ljubazni, vratio sam se kuci odmah. Kasnije vremenom i godinama sam uvideo da je to neobicno prijateljstvo, koliko su se Hakija i njegova supruga  druzili sa porodicom majke, toliko to nije bio slucaj nas i njihove dece.Ali su se braca i sestre moje majke  druzili  sa Hakijinom decom.

Mama se razveseli, smejuci se isprica kako je jedan od njenih Beatovica, naocit i otresit Hercegovac, bio nemaran u oblacenju, privedu ga zbog necega srebrenicki austrougarski zandari -panduri  misleci da je neka skitnica Onda ga puste potsmehujuci mu se, sta ce drugo., kada je bila velika svetosavska zabava obicno nemarni Beatovic se pojavi odeven u novom odelu po poslednjoj beckoj modi, u lakovanim cipelama, svi ga gledaju. zadivljjeni. Sedi pored  kotarskog predstojnika u Srebrenici, postidjeni panduri ga gledaju sa strahopostovanjem. Raspolozena tetka. Milena isprica jednu novu salu: neki tunjavko imao u Srebrenici lepuskastu zenu, ali sklonu vanbracnim izletima..Njemu to kazu , on pomirljivo prozbori :” Zar opet”.

Dedina kafana je u glavnoj ulici ispred  dzamija, na njoj pri vrhu  visoko nebu pod oblake hodza koji  klanja i peva, vetar nosi  njegove reci na nerazumljivom  jeziku. To je za mene vrlo uzbudljiv prizor, mada sam i u Makedoniji video dzamiju."Kako se penje tako visoko"-upitah  postarijeg Muslimana , lukavog izraza lica, koji je sedeo sa svojim prijateljem  pored mene i celo vreme  prijateljski  razgovarao sa nama."Imaju stepenice koje idu u krug kroz minaret"-objasni on osmehujuci se radosno. “Sta kaze”-upitah.”Kaze Alah akbar, to je na arapskom”-pomilova me po kosi: "Sta ces biti kada porastes"-upita me on smejuci se glasno i izgovarajuci moje ime i tapsuci me po ramenu. Bio sam navikao da me to stalno pitaju, da bih mu ucinio zadovoljstvo i saleci se rekoh mu veselo i osmehujuci se:"Bicu odza"."Pogledaj njegov  potiljak , ovaj mali ce biti pravi efendija (naucnik)" smejao se i prigrilo me je.blago uz sebe. Sa nama za stolom sede dva pokrupnija coveka Pravoslavca sa velikim vec prosedim brkovima, jedan je iz Boljevica a drugi iz Konjevica. Zagrlili se i pevaju iz sveg glasa,.na kraju zavijaju:”  I ojojo”.Nesto se sporeckase, shvatam da se koskaju nesto oko pesme. Ispade da bas ne pevaju na isti nacin..Cuh da je onaj iz Konjevica iz kraja koji nazivaju Ludmer a ovaj drugi iz Boljevice iz kraja koji nazivaju Osat. Kaze osacaninu ludmerac:”Vi osacani ste rogonje, mi ljuti ludmerci”..Pitam baku Savu kod kuce zasto osacane zovu rogonjama,.”Jer se u Osatu nosi takva odeca, marame, kape, ko rogovi”.

Zatim smo otisli odmah preko puta, do nekadasnjeg ducana dede Vase. Prodavac je bio musliman  Salcin..Tu je ranije bilo svega i svacega, sveca, duvana, soli, secera, tekstila, zanatskih svakojakih predmeta.Sada na cepenku videh sveznjeve raznobojnih biceva.

Vracajuci se sa recice sutradan pored Hakijine kuce, videli smo u dvoristu postavljen sto, stolice, dvoriste sija od cistoce, sede deda Vaso ,Hakija, i jedan stariji gospodin u muslimanskoj odeci, skinute kape, sasvim bele kose, izuzetno smirenog plemenitog i mudrog izraza lica. On je na mene ostavio izvanredan utisak. To je bio lokalni hodza.

Razgovarail su:
Hodza:"Alah Svevisnji da nas zastiti da ne dodje do medjusobnih obracuna i pokolja, istorija  nas uci. Moramo biti mudri.Ne smijemo dozvoliti da bilo ko izazove kavgu.. Ovaj deo Istocne Bosne jos nijesu zahvatile carke, ali gore uz Drinu kod Skelana, Gorazda, i Visegrada vec je bilo toga, Drina nosi leseve.Moramo sve uciniti da  i ovdje ne dodje do pokolja.".
Deda:"Imamo iskustvo iz Prvog svetskog rata i od ranije.Potrebni su nam mir, sloga i prijateljstvo. Budimo dobri susedi i nastavimo kao i do sada. Pratimo sta se desava  i sprecimo svaki sukob u zacetku. Ali to ne zavisi od nas, ne vjerujem da mi mozemo bilo sta znacajnije tu  uciniti. Sve je to  mnogo sire i slozenije, mi smo tu nemocni. Ne samo gore uz Drinu, nego i tamo prema Romaniji ima klanja".Deda je bio jako zabrinut za sudbinu svojih sinova i cerki zbog neizvesnosti  koje donosi rat.
Hakija"-Vrag ne spava, potrebna nam je velika opreznost. Jer ako iskra sevne, nastace krvoprolice.Sve je u rukama Svevisnjeg, kako on odluci tako ce i biti"..

Pod velikom kruskom cija se lisnata ogromna kupola rasirila nad delom dvorista, okolo seftelije, sede na serdzadi ( malom cilimu) ,teferisu, deda Vaso i njegov prijatelj  Musliman  Hasan, stariji covek sa nargilama u ustima, vrlo ucen,   zvali su ga “efendi  Asan”, piju kafu sa rahatlukom u tepsiji,  pred njima simit, samun, mezetisu, i razgovaraju o tome sta ih sve ocekuje u teskim i surovim vremenima."Hairli gazda Vaso, da  malo oseirimo( razmotrimo) budnost i opreznost su nam potrebni, da ne bude opet fesata ( sukoba)"- rece  Hasan."Valahi, bilahi, Alah je svemocan, koliko  je Drina pronela  vode, i koliko ce jos proci vode , sta mi mozemo uciniti, nista, mi smo sicusni, insan je slab, sto rece rahmetli ( pokojni)  ilumli ( prosveceni) dervis Husein, nema nista dok ne dodje kijamet-dan( sudnji dan).Alah ce sve da sredi, sucur (hvala Bogu) uzdajmo se u njega". A onda osmehujuci  se vec sada veseliji i sklon sali Hasan se okrete dedi smejuci se glasno :"Efendi Vaso, da se malo maskarimo( saliti se)ovo sto se dogadja sa zenskim celjadima ti je veliki marifetluk, nema ba vise turcijata, doso cudan zeman, zulum nevernika , ne valja nikako, vase su se otkrile odozdo (skratile suknje), a nase i odozdo i odozgo"(* misleci na da su mnoge mulismanke u gradovima vec bile odbacile i feredze i dimije).

Sutradan smo otisli u Srebrenicu desetak kilometara udaljenu varosicu u unutrasnjosti Bosne odakle su Popovici dosli  u Bratunac. .Srebrenica je duboko zavucena u planine.Tipicna orijentalna kasaba sa visokim postotkom Muslimana i starinskim kucicama.. Bio je pijacni dan, petak. Iz okolnih sela se slegli seljaci da prodaju i kupe  sto im treba.Majka nas je povela do crkve gde je njen pokojni deda po ocu bio svestenik, tamo se iza crkve u hladu nalaze njihovi spomenici, sa starinskim ali jos uvek jasno prepoznatljivim  slikama urezanim u mermer spomenika..Tu su  i spomenici Beatovica , predaka babe Save, koji su  dosli  u Srebrenicu pocetkom ovoga veka iz Hercegovine ,iz sela Zanjevica u blizini Gackog. Baka Savina porodica je zivela u planinama Hercegovine o cemu nam je ona cesto pricala, njeni su vekovima bili svestenici. Pricala je o usovima, , jedan rodjak je poginuo , tri dana su busili nagomilani sneg stapovima, kada su ga pronasli bio je mrtav..Jedan drugi  srodnik je bio skoro izgubio oko ,dok je pekao cicvaru mu je prsnula usijana masa u oko, ali ga je spasao u Dubrovniku jedan cuveni dalmatinski ocni lekar ,povratio mu  vid i raniji  izgled. Kada je imala sest godina prvi put je sisla na pazarni dan u dolinu u Gacko. Videla je neko  cudno  stvorenje i pitala:"Sta je ono majko""To je svinja"-objasnila joj majka( *svinja nema u planini).

Pored jednog mostica je stajala neka cudno obucena zena :"A sta je ono "pitala je opet ona svoju majku" To je bula "(* naziv za muslimanske zene).To je bilo prvi put da je u zivotu videla muslimane.(* Njih nema u planinini, zive u polju).

Njen otac svestenik je ozenio sina  za cerku  iz ugledne  plemicke crnogorske  porodice Socice, svatovi su se vracali sa lepom mladom kroz planine,  presretnom  ocu  je  naglo pozlilo, sneli su ga sa konja, naslonio se na jednu bukvu i umro . To je bio infarkt.

U porti srebrenicke crkve mnogo sveta., pravoslavaca i muslimana. Paznju mi  privuce grupa muslimama, sedeli su , ili su  polulezali  na suvoj travi, u muslimanskoj istocnjackoj odeci, jedan od njih dok dise kao da svira, na grlu iznad grkljana mu usadjena  gvozdena cev,  kazu da je imao neku tesku operaciju. grla .Neko rece:”Rak”. Neobjasnjiv strah , neizleciva bolest, smrt. .Zapazio  sam da je medju njima bilo nekoliko  gusavih., usled vode u kojoj nema joda. Sretao sam neke gusave i u Srbiji. Delovali su mi egzoticno, to me je potsetilo  na slicnu sliku iz Sveznanja, iz Indije.

Deda Vaso je imao izvanredne odnose sa svima ljudima i imao je veliki  ugled  ne samo u okolini nego i u mnogim mestima u Srbiji, Bosni, i Sremu gde je odlazio na stocne vasare da trguje stokom.Bio je takoreci cuveni "Vaso dzambas"( *dzambas -strana rec"trgovac stokom"). Narocito je negovao dobre odnose sa Muslimanima. Jedna njegova  sustinska osobina je bila apsolutan nedostatak interesa za politiku. Imao je obicaj da kaze:"Ja se bavim trgovinom, politika me ne privlaci, ja sam lojalan  gradjanin".

U Prvom svetskom ratu je bio u austrugarskoj vosjci na granici sa Italijom, radio je u kuhinji i nije  isao na front. Jednom je to trebalo biti, najeo se presnog krompira i  dobio visoku temperaturu, vojni lekari ga oslobodili i ostavil stalno u kuhinji.

On je  neobicna licnost. Izvanredan trgovac. Iako je bio cutljiv i vrlo strog, na svecanostima je umeo da zaigra kolo, ali nikada nije zapevao. Ali je voleo da uz hranu, i u pauzama pije sljivovicu. Ali je vrlo retko bio pijan.

Iako smiren i vrlo pragmatican covek jednom davno  zamalo nije izgubio zivot.U Bratuncu ga je napao jedan Musliman i ubo ga devetnaest  puta nozem, deda je preziveo , iako su povrede bile teske, njegovo zdravlje nije bilo ozbiljnije  osteceno.Nasilnik se pravdao na sudu da je to ucinio jer mu se navodno deda Vaso smejao. Deda Vaso je bio iako vrlo strog cesto nasmejan,  verovatno ga je ovaj siledzija bio pogresno procenio. Zato je bio osudjen na nekoliko godina robije.

Bosnu i Srbiju deli jedna reka. Ali su podele nevidljive na prvi pogled u sustini ogromne, to su dva sveta. U Bosni su i ljudi razliciti, kuce, navike, cak je moja decija uobrazilja cesto pocinjala da zamislja  da je trava u Bosni socnija, da su ovce vece, da je vazduh prozirniji , da su brda drugacija, da  golubovi i ptice  drugacije gucu i crvkucu.. Kada bih odlazio kasnije u Bratunac napustajuci Srbiju i prelazeci u Bosnu, kao da se u meni zavrsavala jedna psihologija a zapocinjala druga. Jednostavno, ja sam pocinjao  nov zivot, i zaboravljao svoj stari u Uzovnici  u Srbiji, kao da se u  meni ugasi ranije moje secanje, postojanje, i pocne nesto novo. Slicno je bilo kada sam se vracao iz Bratunca, iz Bosne, cak sam zakljucio kasnije kao adolescent da postoji jedan psiholoski problem, da je potrebno da asimilisem harmonicno obe osnovice. To je bio susret  dve drzave, dve kulture, razlicitih nacija. (Napomena:Ovaj dualitet  je  prisutan u meni sve do danasnjih dana.).

T.Krsmanovic, Saga o..icima, Ljubovija-Uzovnica--1944 godine-Koviljka se udala za mladog partizana Vuleta

U kuci dede Milutina u sali ( velika soba-hodnik, na spratu kuce) smesteni neki vojnici, u sivim uniformama, sa crvenim sjaktavim petokrakama na sapkama, okolo  oruzje, puske, mitraljez na nozicama kao da gleda u nas. Vazno se setaju. Medju njima je jedan visok , naocit, na snaznim ramenima i ledjima, samo pucaju savovi uniforme,  crveno strogo lice, gleda prodorno, zapovednicki, svi ga zovu Vule, oko njega oblecu. Vule je, kaze on znacajno , od  Han  Pijeska, tamo sa Romanije.

Ovi vojnici mi ne ulivaju strah. Cim su u kuci dede Milutina, tamo ih lepo primaju, pa oni su nasi. Govore nas jezik, kao i drugi nasi ljudi. Ali nece uvece da se mole Bogu, nece da idu u crkvu, ne slave Uskrs. “Oni su komunisti, ne veruju u Boga, samo veruju u Titu i Staljina”-zadovolji moju radoznalost  Krsman..Nesto ipak sa ovom vojskom nije u redu. Samo prodjem pored njih, javim im se uctivo. I to je sve.

Neosetno je sevnula iskra ljubavi izmedju Vuleta i Koviljke , cerke dede Milutina, vec stasale plavokose devojke. Kada se rat zavrsi, vojnici odose svojim kucama. Vule odvedu Koviljku.na Romaniju.  Ali  u kuci dede Milutina gundjaju, nije im nikako po volji, nemaju zbog necega poverenje u Vuleta .( Napomena: njihovo nepoverenje u Vuleta je bilo opravdano, ispostavilo se da je on u svome rodnom mestu vec imao  jednu bracnu vezu i dete.). Koviljka se vratila kuci.

Baba Zorka cesto suzi ,seca se poumirale dece: Milica, Milorada, Vinke, Milke. Deca su masovno umirala, mnogo  se radjalo, ali ih je kosila smrt, nije bilo lekarske nege.

Dobar dan Ziko,

Sretna Nova 2008 godina.Hteo bih nesto da Vam predlozim, da nastavite da objavljujete moj Dnevnijk, sada se zove Saga o..icima.(1940-2007 g).Ako se slozite, prosledicu Vam tekst? Ocekujuci Vas odgovor
Sve najbolje Tomislav Krsmanovic

Saga o..icima-

-3.4.1958 g.-Beogradska strafta

Knez Mihajlova popularna strafta cuveni beogradski korzo,  je uvek prepuna mladih, razdraganih,  u svako doba godine, cak i po cici zimi. Pogotovu u prolece. Ponovo se setih  kako je dobila ime, kada su 1952 godine zbog povecanog broja vozila u Knez Mihajlovoj napravili straftasti pesacki prelaz ispred Ruskog cara. Onda mi djaci Prve muske gimnazije kazemo:”Veceras na strafti”.

Trotoarom Knez Mihajlove od Kalimegdana trci glasno se smejuci nekoliko visokih  delija, svako na svojim ledjima nosi svoga druga, trce, guraju mirne prolaznike sa strane, celo vreme vrlo glasno  podriguju iz dubine stomaka, kao da nekoga izazivaju. Svi se sklanjaju preplaseni. Niko ne sme ni da pisne, to su poznate siledzije. Milicioneri se prave da ih ne vide. Pricalo se da saradjuju sa policijom. Vidoh medju njima Ratimira Oklobdziju , skolski drug, trci pored njih, vise kaska sa strane,  kao neki vodnik pored svoga voda. Danas  mi  bas rece  da je opet negde u Krnjaci  uhvatio na nekoj seoskoj igranci opasne siledzije koje odavno traze, zbog cega je pohvaljen od svoga sefa u policiji.

Kad dodjose do pocetka Knez Mihajlove kod Ruskog cara, huknuvsi spustise svoje terete na zemlju, oni sto su bili na njihovim ledjima pocese da se otresaju kao paunovi. Jedan od njih visok, vrlo krupan i plav, Drago,  se iz mesta zalete,  i jednoj visokoj lepo gradjenoj devojci pred svima gurnu prst kroz  suknju koja pokriva njena bedra , pravo u prorez zadnjice. Ona nastavi zgrozena cuteci, bez ikakve reakcije. Isti delija zakoraci nekoliko koraka,  stade nasred ulice, i dizuci u vis prste desne sake pokazujuci pokrete koji odaju nesto nepristojno, progovori jednom od snuzdenih skrusenih mladica u prolazu drsko i cinicno:" Vodili smo ti Danu na Adu Ciganliju camcem nocas, bila je redaljka, Dana ti je pukla,  svih sedam nas smo se izredjali! ” Jedan drugi se zakikota, ulica je odzvanjala: ”Jeli to ona Dana, cerka onoga advokata sto  brani burzuje?".Da, setih je se,  njen otac je poznat advokat.

Na moje oci su  nedavno  na igranci u Drugoj zenskoj gimnaziji  u VC-u pretukli do krvi mog skolskog druga Stefana zato sto je nosio leptir masnu, psujuci mu majku burzujsku. Rusili su pravni sistem. Niko ih nije hapsio niti ometao. A ako se korov ne posece, on buja, i zatrpa bastu, sve upropasti. Znam to. Kako to ne znaju oni koji treba da znaju.

Najednom se pronese vest da od Ruskog cara ide grupa stranaca.

Istoga momenta straftom prema Trgu Republike odjuri  grupa stasitih dugajlija, medju njima oni plavokosi, toliko su bili visoki, kao da su bili na stulama. Saznah da su spazili  grupu plavokosih stranaca, i prkosno prosli pored njih za glavu i po visi od njih, jos plavlji od njih,  gledajuci ih celo vreme nadmocno i izazivacki.

Neki od njih su bili veliki rusofili, slovenofili, voleli su Ruse iznad svega. Tu nema nista lose, slovenska solidarnost. Ali oni navodni slovenofili, navodno vole svoj narod, ponosni su na njega, a ovamo stete na svakom koraku. Ukoliko vole Slovene, onda to treba da  dokazu dobrim delima prema njima. A ne obratno. Povrh svega neki od njih se osecaju  tajno podrzavani od Rusa, sami mi rekose jednom, a onda su jos bahatiji, jos vece siledzije.

Bio sam u nekoliko navrata sa njima kada su sretali neke ruske delegacije. Oni su dovodili sa njima neke nase plave, sa plavim ocima, govorili Rusima da smo mi Sloveni, plavi kao i oni, Pravoslavci, slican jezik, ista rasa, isti duh. Jednom jedan Rus rece Ratimiru Oklobdziji: ”Ama ipak vidim vecina Jugoslovena su smedji, ima podosta i crnokosih”. Ratimir zabrinuto uzvrati: ”To samo tako izgleda uvece, ili kad je tamno, pogledajte njihove oci, videcete da su vecini svetle, crna boja prekriva plavu, ovde su se Sloveni vekovima mesali.”  Povuce Rusa u stranu na Terazijama ispred Hotela “Moskva” da posmatraju boju ociju prolaznika. Kakva koinicidencija, odjednom pocese da nailaze sve neki plavi, plavooki, Ratimir sav sija od zadovoljstva. ”Nas policajce ponizavaju, bio sam na stazu u pojedinim stranim policijama, najgori su Belgijanci i Svajcarci, tamo sam doziveo najvece provokacije, ponizenja. Hocemo u jednu drzavu sa SSSR, da budemo republika SSSR-a, dosta ponizavanja!” Ali Rus nije bio zadovoljan:” Ne moze to tako, to bi bio slovenski rasizam, a u SSSR-u ima mnog neslovenskih naroda, imamo prijatelje Kineze, Arape, Indijce, itd, ako se okrenemo samo Slovenima, onda cemo u izolaciju?” Ipak na kraju Rus zagrli srdacno Ratimira, tapsuci ga po ramenmima izgovarajuci , ucini mi se sa suznim ocima:” Bacuska!”

Ratimir mi se jednom pijan pohvali, pozva me na ruski slep, tamo upoznah grupu ruskih ladjara, rece mi pobednicki da je u sponi sa bratskm ruskom policijom, jure zapadne spijune. “ A ponesto se i zaradi”-pokaza mi rukom na torbu, puna nekih skupocenih pica, kavijara.”Ima i drugih poslica, da ti ne pricam” Ratimir se posebno  oseca svemocan zbog ove”ruske veze”.

Pocinjem da shvatam  zasto je Ratimir poslao plavokose dugajlije, da tunjavim zapadnjacima, strancima, pokazu superiornost plave slovenske rase.

Iako su kriminalci, oni su na neki konfuzan nacin ponosni na svoj narod. Osobe niske svesti, neznalice, ponosni na svoj narod, a ovamo stetocine?.Nije mi bilo jasno zasto ih tolerisu milicija i vlast? Verovatno obavljaju neke prljave zadatke za njih. Zar im za uzvrat dozvoliti da se ovako vandalski ponasaju? Ako vec saradjuju tajno sa Rusima zarad patriotskih ideala, nije mi jasno zasto onda svercuju. ? Svi su lepo obuceni, puni novca.

Jugoslavija je zvanicno sa Zapadom. A nezvanicno ovako? Nesto ovde skripi -zakljucih.

Sretao sam na strafti, u Palasu, u Mazestiku, moje poznanike Stefana Markovica i Urosa Milicevica, koji su bili  prijatelji francuskog glumca Alena Delona, koji ovih dana snima koprodukconi film u Jugoslaviji, u blizini videh i poznatog kaskadera Batu Kamenog , zatim tu je cesto cuveni Crveni. Bila je nezaboravna njegova tuca sa cuvenim Borom Glavonjom  sa Dusanovca na igranci kod "Metalca"Terazije broj 5 u podrumu. Nije bas lako prosao u tuci ispred Narodnog pozorista sa Danilom Crnogorcom, nije lako bilo ni sa snaznim plavokosim  Cerovicem  iz Savske ulice.

Zuckalo se, i znalo, nije bila nikakva tajna,  da je plavi lepotan Drago siledzija, bio tajni ljubavnik ljubavnice jednog  stranog diplomate, jedne rivalske kapitalisticke zemlje. Ujedno je uspeo da zavede zenu jednog zapadnog novinara koji je ostro kritikovao Jugoslaviju. Ubacio se kod lakovernog novinara da mu kreci, vrsi popravke. Ovaj cesto bio otsutan, zena sa njim bila nezadovoljna,  Drago muskarcina joj razbio bracnu monotoniju. Obavestajac Drago je  bio specijalizovan da zavodi cerke i supruge reakcionara i burzuja, umeo je da im stavi nesto u pice ili hranu, sam se hvalio, ali je cesto govorio u najuzem krugu agisa: "Ama one same se popnu i bez johimbina, nema postene zene, sve su ti one kurve, odkako radim u policiji sve sam video, nema nijedne postene". Neko mu rece:" A muskarci, mislis da su bolji?" .Drago  jetko odgovori: "Drugo su muskarci a drugo su zene!" Takva Dragina  zavodjenja su proslavljana  kao pobeda nad trulim Zapadom , pricali su pobednicki za kafanskim stolovima: “Taj zapadni sonja nas blati, nama ovde zeli da prodaje muda za bubrege, ona njegova dudla  Dragi …”.

Knez Mihajlovom jure dve vespe, na jednoj sedi Ratimir, obgrlio oko struka jednu devojku, na drugoj sam Drago.  Svi se okrecu za njima, vespu danas ima samo mali krug Beogradajana, onih dobro stojecih. U tu grupu privilegovanih spadaju i Ratimir i Drago. Video sam kako dolaze do novca.

Ceo Beograd, narocito mladi izasao uvece  na Kalimegdan. Sa uzdignutog  platoa se nazire u mraku oblakoder Komiteta SKJ na Uscu na Novom Beogradu, pogasena skoro sva svetla sem nekih, od vrha do dna zgrade  jedna rec"TITO", to je bila vrlo duhovita dosetka, vesta ruka je upalila tako sijalice u prostorijama od krova do prizemlja  zgrade  da naprave svetlecu rec TITO. Bili smo  ponosni i  radosni. Tito je ipak  bio uprkos svega  omiljen.


--1958-Zurnal, lepa revolucionarna pesma.

Bioskop  je omiljena zabava. Uvek pre filma  zurnal, pre zurnala zasvira cim se ugasi svetlo vrlo lepa revolucionarna pesma koja daje izuzetan polet, optimizam: ” Uz druga nam Tita junackoga sina, idemo napred sve jace i jace, ko drugacije kaze, klevece i laze”.  Ova pesma odavno u meni povezuje proslost i sadasnjost, potseca na pesmu iz detinjstva “Drug nam  Tito borac za slobodu” koja izaziva   ekstazu. Ona se nije jos ugasila. Odjeknu glas Djordja Marjanovica”Romana”, koga namah zameni veseli Domeniko Modunjo ” Marina, Marina, Marina!”. Salu zapljusnu  seta, Olivera Markovic tuzno zapeva “Kroz sneznu stepu, trojka juri!”


-1958-Pocela Televizija.

O televiziji smo znali vrlo malo, vidjali smo to u americkm filmovima, ima je u Americi, to je veliko naucno dostignuce, nama jos uvek nedost izno. Cuh da je televizija uvedena u nekim zapadnim drzavama. Oglaseno je na velika zvona da je pocela nasa jugoslovenska , beogradska televizija. To je veliki dogadjaj. Ali ko ima pare da kupi televizor? Takvih je vrlo malo. Tata je imao obicaj da kaze u polusali poluzublji, za neke  nase:” Ama oni su ko majmuni, sto god vide tamo na Zapadu, i oni hoce da uvedu!”