Opet u bezaniji-22 maj 1944 g.

Zatim smo skrenuli ka Selancu, stene su se bile srucile na put za Postinje.Isli smo kroz sumu, onda smo izasli na proplanak odakle je pucao divan pogled na Drinu i bosanske planine koje su se uzdizale kao vertikalni  zeleni zidovi. Iduci kroz sumu iz daljine  je isla ka nama starija zena, to je bila baka Sava. Majka je radosno zavikala i pocele su da se ljube, i da se cudom cude cudnoj igri slucaja.. Kolnik nas dovede do ulaza u zaseok Selanac.

Zustavise se kola i sedosmo u hladovinu sume bila je vrucina. Naidje jedan mladic i poce sa nama da razgovara. Moja majka rece da su njeni preci jos u 19  veku bili svestenici u Selancu, i da su odatle otisli presli u Bosnu u Srebrenicu, zatim, u Bratunac, preci moje majke Popovicu su bili vekovima svestenici. Mladic skoci sretan:" I ja sam Popovic, znam sve o nama i o vasima, mi Popovici ovde cuvamo selanacku crkvu, moj stric je zvonar."

Podjosmo svi ka obliznjoj crkvi. To i nije bila crkva kakvu smo mi bili  navikli da vidimo, velika, bela ., zidovi masivni, veliki prostor za one koji se mole. Ne sasvim drugacije, to je bila kao neka malo poveca koliba, virila je trska,oblepljena malterom i krecom,  toranj mali, . Kako smo se priblizavali culi smo jek zvona, videsmo mladjeg coveka crnomanjastog, srednjeg rasta, ali snaznog svega nasmejanog kako vuce konopac zvona, i dize se i spusta, prosto se ljulja na konopcu i skace u ritmu velikog zvona, gore dole, gore dole, kao na nekoj ljuljasci, i sve vreme se radosno smeje i nesto prica. Ali je crkvica bila lepo okrecena. Udjosmo unutra, mala prostorijica, kao malo poveca soba, ali sa vrlo lepim freskama, videlo se odmah da je sagradjena pre vise vekova. Zvonar, nas novootkriveni rodjak, zavrsi zvonjenje, mi smo cekali, onda nam pridje i poce da nas grli vicuci:" Dobro dosli dragi rodjaci" I rece:" Popovici su u Selanac dosli u 17 veku, i tada su sazidali ovu crkvu, dosli su iz Vasojevica u Crnoj Gori, niz Drinu, prvo brdima iznad Bajine Baste pa ka Ljuboviji, nas predak pop Popovic je bio nazivan "Teodor Grk"jer je pevao na grckom.Tu na Bauricu.  Kada su vasi Popovici otisli u Bosnu u 19 veku, nasi su ovde ostali i stalno cuvaju ovu crkvicu i odrzavaju je, to je nas amanet i za nasu decu".

http://solair.eunet.yu/~tom1is/dnevnik3.htm

1 juni 1944 godine

Iz sela je sve izbeglo u brda i planine kod rodjaka ,ostali su samo nemocni, stari, bolesni, oni koji su morali, ili nepromisljeni koji su procenjivali da nema nikakve opasnosti po njih.

Naisao je u povlacenu jedan , tvrdi se tako, nemacki oficir, mada  je prema nekima  bio neke druge nacionalnosti, ali je bio u uinformi nemackog oficira. Ovaj oficir je bio seksualno nastran. Ispitao je u selu Brezovica koliko ima i gde se nalaze zene, bilo je ostalo samo nekoliko starica.On je jednu po jednu odvodio sa dva vojnika, i onda je  naredjivao dvojici seoskih mladica koji nisu bili izbegli, da na njegove oci vode ljubav sa zenom. Pricalo se da je on sam bio seksusualno nemocan.

-Johan Walf, prvo stomak pa onda otadzbina-1 juli 1944 godine

U Uzovnici  su bili ostali ,nisu izbegli majka moga oca, i mala Ruza moja rodjaka i godinu dana starija, jedna drazesna vrlo plavokosa devojcica drazesnih plavih ociju, koja je onda imala 9 godina. Baba Bojka je ispekla pile sa krompirima, i stavila ga u ormar da se ohladi i da sacekaju rucak. U kuci su bili samo baka i mala Ruza. Sedele su i spremale se za rucak.

Tog momenta su se otvorla vrata, i na njima se pojavio nemacki oficir. Baba ga je prepoznala, to je bio Johan Wolf, ali mu nista nije kazala. Oficir se nije ponasao nadmeno, naprotiv bio je prijateljski natrojen i osmehivao se uljudno, cim je usao digao je  nos u vis, i poceo da mirise, ocigledno je da je bio nesto osetio. Nisu se setile odmah o cemu se radi, ali su shvatile kada je krenuo ka izvoru mirisa, ka ormaru u kome se nalazilo peceno pile. Wolf je bio vrlo gladan, osmehivao se blagonaklono priblizavajuci se piletu i pokazujuci uctivo na svoj stomak. I oblizujuci se kao neki klovn.

Baba je imala nameru da mu ponudu da ruca pile, to nije bilo sporno. To je Wolf znalacki odmah primetio, ali je nastavio predigru gozbe zabavljajuci se da se priblizava piletu i uzivajuci u gozbi koju je predosecao. Bio je vrlo gladan, nigde nije bilo nicega za jelo, sve je odneto, nestalo, zapusteno, nema ljudi, stoke, zita, hrane.

Wolf se sageo da otvori vrata ormara, ali se mala Ruza isprecila i klekla i uhvatila ga za ruku govoreci jetko, ali ipak donekle uctivo, i detinje:"Ne, ne moze". Wolf se poceo  osmehivati gledajuci je sa simpatijama, kao svoju cerku."Kako lepa devojcica,"rece on babi."I gledajuci u nju rece, "kakva divna plava kosica, divne plave oci, ti si prava  nibelunkinja"pomilova je on po kosi."Kako se zoves"upita je na mesavini nemackog i srpskog. Nisu ga bile razumele, Onda on rece":Ime" "Ruza'"odgovori mala. "Ah ruza, roze, da da, nasi jezici imaju za vecinu reci isti koren, mi smo dva slicna naroda" Ruza i Wolf na kolenima boreci se za parcice pileta su nastavuli svoje preganjanje za piletinu..

Baba ih je posmataraao osmehujuci se. , i prekide njihovu raspravu, uze Ruzu za ruku, i odvede je sa strane govoreci joj da ima za sve dovoljno, i pozva Wolfa za sto, i stavi pred njega pile, krompire,sir i kajmak. Znala je dosta o njemu, ali mu to nje kazala, stekla je  utisak da je dobrocudan,  .

Wolf je halapljivo jeo, kada se najeo.poceo je da razgovara opet:" Ja sam bio gladan, stomak nema domovinu, ne zna za politiku, on je gladan".
 
http://solair.eunet.yu/~tom1is/dnevnik3.htm

Ujko Bozo 30 septembar 1944 godine

Ujko Bozo, brat moje majke iz obliznjeg Bratunca u Bosni, je bio partizan, imao je svega 18 godina, visok i snazan, vrlo zgodan i bistar i otrestit mladic.,bio je zapazen od svojih nadredjenih, njegova jedinica se nalazila u brdima iznad Ljubovije, partizani su vec uveliko prelazili u Srbiju, dok su se Nemci i cetnici povlacili.

Bio je na strazi, dosla su dva mlada partizana i predala mu na cuvanje jednog razoruzanog i rascinjenog skrusenog i preplasenog nemackog oficira.

Nemacki oficir ga je pogledao  ispitivacki procenjujuci da je vrlo mlad, i misleci da je neiskusan, i zapita ga da li govori nemacki. Ujak je imao skolsko znanje nemackog. Oficir mu rece vadeci iz novcanika sliku mlade lepe zene ,istinske dame, sa dvoje male dece u narucju:"  Moja supruga, i moje dvoje dece,".

Ujak se prema njemu odnosio korektno, kazao mu je da je sada siguran, da mu niko nece uciniti bilo kakvo zlo, da ce biti sproveden u zatvor za nemacke oficire i vojnike, da ce tamo biti proveren, i da ce se prema njemu postupati u duhu ratnih konvencija. I tako je i bilo.

( Napomena: Otac je posle oslobodnjenja dobio namestenje 1951 godine u Beogradu, bio je direktor Izvoznog odeljenja DUVANSKOG PREDUZECA VOJVODINA, i cesto je putovao u Nemacku. Jednom prilikom je kazao svojim nemackim poslovnim prijateljima za susrete i iskustva sa Wolfom. Jedan od prisutnih nemackih trgovaca duvanom skoci kao oparen  i rece mu:" Ja poznajem coveka takvog imena, i izgleda, godina, takodje radi u trgovini duvanom, bio je za vreme rata u Jugoslaviji, kada dodjem kuci zvacu ga i sutra cu vam reci da li je to on".Kakva prijatna slucajnost. To je bio  upravo Wolf i on i  otac su se sreli tih dana u Nemackoj. To je bio susret sada dva prijatelja. Nisam stigao da pitam oca otkud Wolf u duvanskoj bransi, da li je se   time bavio i pre II Svetskog rata? Piscu ovih redova nije moguce da sazna kakvo je bilo ponasanje Wolfa za vreme rata, da li je nepotrebno progonio il ostetio nekoga, samo navodi ono sto zna.)


http://solair.eunet.yu/~tom1is/dnevnik3.htm

Povratak iz Bezanije-12 oktobar 1944 godine

Vracali smo se iz bezanije, saznali smo da su se Nemci povukli. Isli smo natrag kuci ne kao ranije niz Gracanicku reku, nego preko Bastava, Selanca niz Uzovnicku reku.Bilo je jutro..Domacin kod koga smo bili zanocili u Selancu nesto nije bio gostoljubiv , bio je sumnjcav prema nama.

Bilo smo visoko u brdima, ja sam tada imao malo vise od osam godina, posmatrao sam dole daleko u dolini vijugavu Drinu, bila je jos plava, i zelena, i velika. Setio sam se da sam leti posmatrao tako Drinu sa brda iznad zaseoka Krsmanovic, leti je bila nekako manja, siroka ipak ali  nazirali su se ponegde plicaci i beluci u njenom koritu. Prosto me je bilo stid  da Drina ume da bude tako mala.Ovoga puta je bila velika, jos se nije bila zamutila jer nisu tih dana bile kise u gornjem njenom toku.

Put koji povezuje Sabac i Ljuboviju, i dalje se belio.Nigde nikoga, ni vozila, ni pesaka. Pustinja.Isli  smo kuci, a nismo znali sta nas dole ceka, koja vlast, kakva vlast, znali smo da su to partizani. Ali nismo znali sta ce i kako ce biti. Osecali smo neku zebnju, strah i neizvesnost. Pronosile su se svakojake vesti o njima,  ponekad i vrlo loise.

Skrenuli smo u sumu i onda izbili na visoku obalu kanjona jedne reke, koja se ulivala u reku Uzovnicu i tekla nanize, put je vodio visoko iznad kanjona i gledali smo dole nekoliko desetina metara malu planinsku valovitu  reku. Ona je tekla ,malo veci plitak potok, kroz ravno korito, pokriveno sitnim belim peskom i sljunkom od  malih kamencica, uglavnom belutaka, koji  se sijao na jesenjem sunce. Odjednom smo spazili dva konjanika, krupna sredovecna coveka u partizanskim uniformama sa titovkama na glavi sa petokrakama, na belim konjima, koje su jahali polako, dostojanstveno, samouvereno, vazno.  Jedan od njih je bio  ridj, imao je ridju kosu, bio je izuzetno plav, imao je zelene drske oci. Otac rece za njega bojazljivo i tiho majci ,osvrcuci se da ga neko ne cuje:" To je Z... J......novic, partizanski oficir iz B...ce.". Z...d nas je spazio ali nije nista kazao, samo je skrenuo znacajno pogled sa nas. Nesto je u svemu tome bilo neprijatno, uznemiravajuce.

Opet sam poceo da razmisljam  odakle mi je poznata ova slika, gde sam je video? I posle intenzivnog razmislanja se setio slike iz Sveznanja, i setio se da je ispod nje pisalo"KAUBOJI". Samo oni nisu imali sesire, ovi umesto njih su imali partizanske kape titovke.sa crvenim petokrakama koje su sijale na suncu.

Rano jutro, jos noc, u polumarku naviru sa svih strana ljudi, zene, deca, nose zavezljaje, stvari, predmete, i svi pricaju, svasta, jure kuci, svome domu, izuzetan dogadjaj, povratak iz pakla bezanije u normalan zivot, neobican dogadjaj, graja, mimoilazenje u mraku, i svi kao jedan u govoru idu kucama.

Kada smo stigli kuci, tamo su bili baba i deda. Sve prazno, sve odnele razne vojske. Ni hleba, ni brasna, psenicnog ,projinog, ni krompitra, ni pasulja, tursije, sira ,kajmaka, mleka, jaja, kokosaka, sljiva, ama bas nista. Sta jesti? Mora se naci nesto za hranu, pogotovu za decu? Baba i deda su otisli do rodjaka i komsija i vratili se tako da smo nesto jeli. I poceli da se snalazimo da se prezive ti teski dani.
 
http://solair.eunet.yu/~tom1is/dnevnik3.htm

Zdravo Ziko. Naime, mene veoma interesuje tema o  kojoj si pisao, jer si pominjao selo Uzovnicu odakle je moj otac i Postenje tj. porodicu Simic od koje potice moja baka.


Veliki pozdrav za tebe zemljace!!!

Ziko,
Tema o kojoj si pisao mi je veoma zanimljiva jer je i moj otac boravio u Ljuboviji za vreme rata i do 1955 godine radio u Duvanskoj stanici.
Voleo bi da mi odgovoris cija su secanja jer imam i neke fotografije Duvanske stanice sa pocetka pedesetih, mozda se neko i prepozna.
Slobodan

U pripremi nastavak knjige Drinski rasomon-Dnevnik.U izdanju Sfairosa , Beograd, 2003 godine je objavljena knjiga Drinski rasomon( 1940-1945).Raduje me da se delovi ove knjige prikazuju na ovome forumu, i da plene paznju citaoca.Hteo bih da odgovoprim g.Prodanovicu, znamo se, bilo bi lepo da se vide fotografije nekadasnje Duvanske stanice u Ljuboviji?.Sto se tice ucesnika iz Simica, pokojna sestra moga pokojnog dede Velizara Krsmanovica je bila udata u Simice( bila je ziva 1941 g kada smo bili u Bezaniji u Postinju). U pripremi je nova knjiga SAGA O ......ICIMA.I tom(1940-1965),slede dalji tomovi sve do danasnjih dana.
Tomislav Krsmanovic.

Pa gospodine Krsmanovicu, sestra Vaseg dede je tacnije baka moje bake, dakle mi smo definitivno rodjaci ukoliko se radi o baba Vidi rodjenoj Krsmanovic tj. udatoj u Simicima za Svetozara Simica, iz tog braka rodjen je otac moje bake dakle moj pradeda.
Vidim da pisete o desavanjima u Ljuboviji za vreme Drugog svetskog rata, tacnije previranje izmedju cetnika i partizana, pa me interesuje literatura koju ste Vi napisali na tu temu.

Veliki pozdrav za Vas

Dragi rodjace,

Mislim da se zvala baba Vida, provericu jos jednom kod starijeg rodjaka Dragoljuba Krsmanovica koji zivi u Uzovnicu, potvrdicu sto on kaze.Raduje me da se povezuju konci., da sam otkrio jos jednog rodjaka.Poklonicu ti rodjace sa zadovoljstvom primerak knjige, na koju adresu da posaljem? Ima knjiga SOKOLSKA NAHIJA, sve ima o Simicima odakle su.

Rodjacki pozdravi Tomislav Krsmanovic

Dragi rodjace ja sam rodjaka u zenskom rodu, tako mi je drago sto cu dobiti na poklon Vasu knjigu, adresa je Mihaila Pupina 37 Omoljica kod Panceva na ime Ivana Polic . Inace moje interesovanje za adarugi svetski rat jeste u tome sto je rodjeni brat moga dede nestao za vreme istog kao pripadnik cetnika Vujice Nikolica i stoga je za nasu porodicu on ostao nerazjasnjena misterija do dana danasnjeg. Vidite ja cu ovoga leta biti u Uzovnici kod rodjaka pa ukoliko svracate do rodnog kraja mozda se i vidimo. Sasvim sam sigurna da smo rodjaci, jer juce mi je baka koja se devojacki prezivala Simic pomenula i deda Dragoljuba i sve Krsmanovice iz polja kako ona kaze. Unapred se radujem Vasem pokklonu i veliko Vam hvala

Pozdrav od Ivane