15 decembra 1941 g.

Posle ponovnog zauzimanja Ljubovije od Nemaca,  vratili smo se u Uzovnici. R.. sef Mesne kancelarije u Uzovnici pod nadleznoscu Beograda je dosao kod nase kuce,  i saopstio ocu da treba odmah da se javi na duznost u Ljuboviju, i da je sada situacija mirna, da vise nece biti borbi, niti opasnosti i da svi mi treba da se preselimo u Ljuboviju. To je bila vrsta naredjenja. Otac je imao da bira: da prihvati ,ili da bude obelezen kao neposlusnik, buntovnik. i da se opasno zameri okupacionim vlastima.

Nas stan je bio lep i prostran, dve   spavace sobe , lepa i prostrana kuhinja, ostava, i kupatilo. Sve duvanske stanice sirom Kraljevine Jugoslavije je gradio drzavni monopol duvana cije je sediste bilo u Beogradu, sve su to bile tipske gradjevine

8 decembar.1941 g.

Kada smo se  uvece spremali da spavamo, promicale se pahuljice, to je za nas decu bila izuzetna radost. Trazili smo od roditelja da nam naprave sanke. Obecali su. Legli smo radosni  nestrpljivi da se probudimo sledeci dan i da vidimo svugde oko nas sneg.

Tako je i bilo. Probudilli smo se vrlo rano, majka nas je smirivala i vracala od preteranog virkanja kroz prozore jer smo bili nestrpljivi da se sankamo , sneg je bio ogroman, do praga i prekrio je nekoilko stepenika. Okolna brda su bila pod debelim belim pokrivacem, ,grane su se savijale pod teretom snega, koji je sa  praskom padao sa krova. Ovde su zime duge i hladne, sa mnogo snega.Nigde staze. Dosla su dva radnika sa lopatama i napravila prolaz do kapije i kancelarije. Otac je preduzeo mere da nam se nabave sanke.

Kroz Ljuboviju se istoga dana kao munja pronela vest:"Dosao je novi komandir Ljubovije, nemacki oficir ,zove se Johan Wolf.". Svi su bili zabrinuti i pitali se kako ce sada biti, sta ce ciniti Nemci, kako ce se ponasati.

solair.eunet.yu/~tom1is/dnevnik2.htm

-Poseta Johana Wolfa, komandanta Ljubovije

12 decembar.1941 g.

Naglo je ojuzilo. Sijalo je sunce, sneg se topio i slivao uz udare kapi po olucima i u malim potocicima se slivao niz asfalt pored zgrada Duvanske stanice. Bilo je toplo kao u prolece. Put pored Duvanske stanice je sada bio prohodan, istopljen sneg kao neka sarena kasa,  prolazile  su poneke velike seljacke sanke u koje su bili upregnuti volovi ili konji, ali i poneka konjska kola, bila je bljizgavica i voda je se mesala sa snegom.

Bili smo pred kucom, majka sa dvogodisnjim bratom u rukama, otac, moj cetiri godine stariji brat i ja. A pored nas strazar Mirko Tesic snazan mladic iz obliznjeg sela.

Iza brda iznad Ljubovije iz magle i niskog zimskog oblaka je izranjalo kao vatra ogromno zuto vec nisko sunce koje je bacalo svoje svetle snopove zrakova na  sve strane. I grejalo nas kao neka nebeska pec.

Strazar je pristupio kapiji dvorista iz koje je izasao silazeci sa malo uzvisenog  puta poveci covek na vrlo mirnom velikom lepo osedlanom i sijajuce koze konju, u uniformi nemackog oficira sa kapom sa velikim  zastitnim kapkom koji je isao daleko iznad cela.,kao neki dugacki sirok kljun. Bio je u dugackom zimskom vojnom zelenkastom sinjelu, na nogama je imao cizme sa mamuzama, u ruci je drzao bic, koji je odmah diskretno zadenuo za sedlo.

Konj je zakoracao jos nekoliko koraka i zaustavio se na nekoliko metara od nas. Videli smo ga sada blize.Delovao je na nas decu ko neko cudno bice  iz nekog drugog dalekog nama nepoznatog sveta,  ni kao  preterano krupan, ni veliki, bas kao odrastao zreo covek, potsecao je na naseg oca. Izraz lica mu je bio tajantstven i strog.

Nemacki komandant mesta se obratio ocu na nemackom jer je bio unapred obavesten da on zna taj jezik, Otac je imao srednjeskolsko  znanje nemackog jezika usavrseno sestomescenim boravkom u nemackom zarobljenistvu u Nirnbergu..Progovorio je polako, ne glasno, ali dovoljno glasno, otsecno, bio je vrlo kratak i definisan:" Dobar dan. Nadam se da ste procitali uopustva o duvanu, i da ste ispunili zahteve ".Otac mu je pruzio paketic, koji je Nemac raspakovao, sve pogledao, stipkao, pregledao, mirisao je iseceni duvan strasno i diskretno udisuci i  kazao:" Vrlo dobro. Kada potrosim doci cu opet, to ce biti otprilike za nekoliko dana, bicete obavesteni". Otac mu odgovori losim  nemackim jezikom sa jakim srpskim naglaskom da ga  ja razumeo, i da ce mu obezbediti duvan kada  to zatreba.

Wolf je bio zadovoljan. Izgleda da je bio strastan puisac, mirisao je ,usmrkivao iseceni duvan zadovoljno.

Zapita oca:" Da li mi mozete pripremiti duvan za usmrkivanje"Otac mu je obecao i to kada bude trebalo.

  Zatim Wolf zastade i nastavi da nas posmatra, kao neke nepoznate i vrlo cudne predmete sa neke druge planete. Pogled mu je bio vrlo mudar i prodoran. To je bio pravi gospodin, tako sam pomislio. Prvo je odmerio oca, zatim je bacio kratke poglede da nas decu, na majku sa nasim malim bratom.,bio je hladan ali  uctiv. Delovao je impozantno i vrlo neobicno, strogo i ledeno, ali nimalo  neprijateljski. Ali ipak  ledeno. Bio je vrlo dostojanstven. Bilo je ocigledno da je zeleo da bude autoritet, da se pokaze da je vlast , da trazi poslusnost , ali da nije zao bez potrebe za tim. Cak se malo nasmesio gledajuci nas sve zajedno.

Onda se kao trgnu i opet uozbilji,  bilo je toplo, malo je raskopcao sinjel, nazreo se opasac na kome je pisalo"Got by uns"(Bog sa nama) i dize glavu visoko progovarajuci resko ali bez da podize ton glasa:" Svima onima  koji budu postovali nasu vlast bice garantovana sva njihova prava. Partizani su banditi, mi cemo se sa njima ubrzo efikasno obracunati.A cetnici" kao da se sam pita, i odmahnuo je rukom a onda opet nastavio:"U ovom delu Srbiji su lanci planina do 1.500 metara visine, "pokaza rukom na obliznje srbijanske planine.  A onda uperi ruku prema Bosni:"A tamo su vece planine, preko 2.000 metara.A tamo jos dalje u Crnoj Gori ima 17 visova visih od 2.500 mtera, a na Kosovu cak 22 vrha visa od 2.500 metara" Zatim zastade.Svi smo cutali. Wolf se prenu i nastavi:"Vase planine nisu vrlo visoke ali su neprohodne, nepristupacne, bez puteva i infrastrukture, divlje. To je za bandite dobro. Ali nase jedinice ce ih i  tamo naci, Neka ih zasada, ali kada bude sve ovde gotovo doci cemo i gore u planine". Zastade pa nastavi:" Ceo Balkan je jedan planinski masiv, to je  turska rec i znaci planina."

Okrete se sa konjem prema kapiji, sada mu je izlazece sunce udaralo pravo u lice, isceze iz naseg pogleda u svetlosti, granama drveca i drvenom okviru kapije, i  dizuci rukom ka suncu rece:" Istok". I udari petama sa mamuzom konja, konj se malo prope i ustrca uz uzbrdicu na put. ,a onda nastavi  lagano i poslusno.ka centru varosice.

Wolf odlazeci dobaci kratko:"Dovidjenja".

Izgubio su u izlazecem suncu koje nam je zaslepilo oci, iza njega je ostala u urezanom secanju izduzena senka konja i jahaca.


solair.eunet.yu/~tom1is/dnevnik2.htm

Pocela je jedna istinska opsesija moje decije potsvesti: odakle mi je. poznata ova senka, gde sam je  video " Onda sam se setio, takvu skoro istu sliku sam video u Sveznanju.

I jurnuo sam u sobu i zgrabio moju omiljenu ogromnu debelu knjigu i poceo da je listam sto sam brze mogao. Sveznanje je za mene bilo nesto najdraze. To je bila knjiga prevedena mislim sa francuskog, vrlo debela, jakih kartonskih korica, sa lepim masnin debelim, stranama  izgledala mi je kao koza, luksuzna, sa mnogo slika u boji, koja je mirisala na olovo, boju i slova. Doneli smo je iz Djevdjelije, kupio je otac jos u Velesu u Makedoniji 1938 godine. Uzivao sam listajuci i mirisuci, gledajuci zastave svih mogucih drzava.,avione, sve moguce stvari. Svaki cas sam zapitkivao starijeg brata koji je vec bio ucenik, sta tu pise, oca majku, poznanike, .Na kraju su poceli da me uce da citam i tako sam ubrzo poceo da sricem slova, da citam, i sa nepunih sest  godina sam vrlo brzo i dobro citao , i poceo da ucim i da pisem.

Naisao sam najzad na trazeni list knjizurine., i pun radosti ga prepoznao. Preko donje polovine strane u crno-beloj tehnici je stajala upravo slika takva senka, iznad u gornjoj polovini slika nekog spanskog hidalga plemica u boji sa bradom i neobicnim sesirom. Ispod slike je stajalo ime Servantes, spanski pisac koji je napisao cuvenu knjigu Don Kihot. A ispod senke : Don Kihot sa kopljem  konjem. Setio sam se.

Ovaj dogadjaj me je jos vise poceo da stimulise da uranjam u Sveznanje.To je za mene bilo najdraze zanimanje. Usao bih u sobu kada sam najcesce bio sam, stavio knjigu na sto, i poceo da je listam. Narocito mi je ostala u secanju slika jedne vrlo cudne i preplasene porodice, ispod slike potpis-mislim Sprudnikov , majka i troje dece u nekoj sobici neke izbe, scucureni oko svece, svugde oko njih se osecao strah, beznadje,.i nedostatak oca. .kao da je nestao, da ga je neko odveo nekuda na silu , i mucki. Procitao sam bez daha da je to ruska porodica izgnana u Sibiru izlozena teroru boljsevika. Iz slike je izbijala neka cunda snaga, strah, osetio sam odmah sta to znaci. ,sta su boljsevici, sta je to Sibir.I to mi se urezalo u secanje zauvek. I te slike sam se vrlo cesto secao.

-Rusi belogardejci
26 decembar.1941 g.

Dosla nam je na duze u posetu tetka Milena, sestra nase majke, dvadesetogodinja visoka lepa svetlokosa i svetlooka devojka, koja je bila najbolji djak tokom celog skolovanja. Bio sam sretan zbog toga, provodila je vreme sa mnom citajuci Sveznanje i diskutujuci o njegovom sadrzaju.

Bio je hladan zimski dan, sneg je bio ponovo napadao.,kroz prozor su se videle pahuljice koje su promicale. A tamo preko puta na jednoj poljani su se videli mladi vojnici koji su marsirali i vezbali. Videlo se kako dizu stopala od zemlje brzo i energicno, bil su mladi i lepi, nosili su drugacije  uniforme od Nemaca.

"To su Rusi, belogardjeci"-rece tetka Milena Mami. "Vrlo su mladi": rece mama, a "gurnuti su u rat".

Putem na konjima naidjose dva vrlo mlada belogardejca na konjima. Oni su se pojavljivali ne samo  u Ljuboviji, nego i u  susednim selima, uvek zajedno, i na konjima. Bili su omiljeni, zbog svoje dobrote, nenametljivosti, mladalackog i prijatelsjkog izgleda, nikad nisu nista kazali, samo su prolazili, . Za njih se proculo da su ruski plemici.

solair.eunet.yu/~tom1is/dnevnik2.htm

29 decembar.1941 g.

Ulicom je isla grupa od nekoliko sredovecnih , ili vec starijih Rusa belogardejaca, u vojnim uniformama. Delovali su  vrlo ozbiljno, i mudro, otmeno, gospodstveno, kao neki naucnici. Jedna seljanka sa maramom i u opancima,sa obramicom na ramenima u kojima su bili, sir, kajmak, i jaja, koje je nosila na pijacu koja se tada nadje na ulici se obrati jednoj zeni iz Ljubovije:" To su vrlo obrazovani ljudi, plemici, profesori, govore medju sobom neki jezik drugi, kazu francuski jezik."

A onda zastade osvrcuci se da je neko ne cuje, i poce da sapuce u uho svojoj sagovornici:" Idi za njima i cuces da kada razgovaraju glasno ispustaju iz stomaka gasove". I nehotice iduci iza njih cuse u vise navrata glasne zvuke koji odaju takvo praznjenje stomaka."Odvratno"rece zena iz Ljubovije."Ne, "-odgovori joj sagovornica" to je vrlo kulturno, to je prirodno, zasto se ustrucavati, to su vrlo obrazovane osobe, ispraznis stomak pa ti lepo, zasto se uzdrzavati, cim to oni cine znaci da tako treba raditi

30 DECEMBAR.1941 g.-Ruska, slovenska  siroka dusa

Rusi belogardejci su imali svoje spavaonice  u velikom magacinu, u pojedinim njegovim prostorijama  su bili naredjani kreveti na sprat, sa furunama koje su bubnjale, a ispred spavaonica  su bile  naslagane puske u soskama  i lakse i teze naoruzanje.

Kada nisu bili na vezbama, cesto su igrali tombolu. Sa moja dva brata sam dolazio da se igram u magacinu i da ih poismatramo i druzimo se sa njima. Obicno bi jedan od njih uzimao  moga dvoipogodisnjeg plavokosog i plavookog brata u krilo  i milujuci ga po licu i ljubeci po kosi trazio od njega da izvlaci brojeve.tombole.Zbog necega su njega najvise voleli, valjda sto je bio plav kao i oni. I sto je bio mali.

Nisu mnogo pricali, pazili su na svaku rec. Rat ih je naucio da treba sto manje govoriti. Ponekad su pevali, ali vrlo tiho, i uvek su gledali da neko ne naidje, neko od dobrovoljaca, a Nemci ovde nisu uopste u to vreme navracali.

Jedan od njih jos mlad, plav, srednjeg rasta i dezmekast, sa izbacenim jagodicama i kosim ocima , bi seo i uzeo gitaru u ruke i poceo da peva. Tada sam prvi put cuo ruske pesme i, zavoleo ih  zauvek .Nasao sam u njima zauvek ljubav, iskrenost i vrlo duboka osecanja..Pevao je cesto jednu pesmu, tiho, i vrlo osecajno:" Vizu nivi, vizu polja, vizu reki i morja, eta ruskaja priroda eta ruskaja zemlja"(Vidim njive, vidim polja, vidim reke i mora, to je ruska priroda, to je ruska zemlja"). Zatim je otpevao jednu drugu pesmu o rastanku sa dragom na nekoj dalekoj zeleznickoj stanici izgubljenoj u beskraju Rusije:" Dvadcat pervova julija, tacno v dvatcat casov, ja na perone, ti v vagone, zadnje prascaj ja kazu tebja". (Dvadesetoga jula, tacno u dvadeset casova, ja sam na peronu, ti si u vagonu,  dosao sam da ti kazem poslednje dovidejnja")..

Zatim je jedan drugi, skoro mladic, zgrabio od njega gitaru i udario u zice, zacuo se ostar zvuk zategnutih zica prepun penusavih obecanja, iz njih se izlila reka gvozdenog optimizma i uzbudjenje, videlo se da je maes tro, zamahnuo je glavom unazad, duga plava kosa mu je pala na ramena, delovao je kao neki glumac na bini:"Cupcik, cupcik, cupcik zolotije, pojti na katorgu v  Sibir, Sibir toze ruskaja zemlja".( Cuperak, cuperak zlatne kose, poci u progonstvo u Sibir,  Sibir je takodje ruska zemlja").

Jedan postariji belogardejac videlo se  da je pesnik, tuznog lica se obrati pevacu pesme o zeleznickoj stanici:" Rastanak, to je ne samo najtuznija nego i najgluplja stvar. Volis neku dragu zenu, ona ti je sve u zivotu., i onda ona sedne na voz i ode negde u beskrajnu matusku Rusiju, tamo putuje vozom deset dana, onda sankama kroz beskrajnu tajgu jos toliko, ili vise. I nestane zauvek kao da nije ni postojala.I nista ne vredi, nikad vise je neces videti. Zivot je smesna stvar. Sad jesmo sutra nismo".I zapevao je tuznu i vrlo osecajnu pesmu tihim i promuklim glasom, ali vrlo osecajno i upecatljivo: "Sonja, Sonja, tvoi krasivie glaza , ja tak mnoga ljubju tebja Sonja, skolka raz ja ljubil tebja"(Sonja, Sonja, tvoje divne oci, ja te tako mnogo ljubim, koliko puta sam te ljubio").

I uze flasu sljivovice i poce da pije, da zaboravi tugu.

Saznao sam da su Rusi vrlo osecajan narod, i da lepo pevaju. I da vole decu.
 
solair.eunet.yu/~tom1is/dnevnik2.htm

-Smrt mladog komuniste
14 januar.1942 g.

Ljubovijski zatvor se nalazio u zgradi bivse ljubovijske opstine. Ova zgrada je bila u  obliku kvadrata i sastavljena od vise manjih zgrada, neke su manje kuce,  sve su bile masivno gradjene i stabilne, ali prizemne, to su bile administratrivne zgrade bivse Kraljevine Jugoslavije.U delu ovoga kvadrata od zgrada koji je davao na glavnu ljubovijsku  ulicu su se nalazile kancelarije i spavace sobe nemackih vojnika i oficira. Bilo ih je svega 10 u Ljuboviji. Zatvor se nalazio u podrumu jedne od ovih zgrada koja se nalazila u ulici koja je bila paralelna sa glavnom, blizu pijace, iznad se nekad nalazilo knjigovodstvo opstine. Sada su tamo bili strazari zatvora dobrovoljci.

Iz Sapca su dosla dva islednika specijalne policije koji su imali za zadatak da ispitaju dva dobrovoljca koji su uhvaceni u momentu  kada su se pripremali da prebegnu partizanima. Bili su u svojoj sobi i razgovarali o svome planu da se pridruze partizanima, neko ih je cuo i izdao. Nalazili su se vec nedelju dana u zatvoru u Ljuboviji, islednici su posle razgovora sa njima trebali  da odluce sta ce dalje biti, da li ce ih prebaciti u Sabac ili u Glavnjacu u Beograd.

" Ziveo Staljin, dole Hitler, ziveo Sovjetski savez, dole Nemacka, "-urlao je krajnje prkosno i ponosno, iz sveg glasa i van sebe 18 godisnji P... M...ovic iz obliznjeg sela G....  , i u isto  vreme cepajuci kosulju na grudima i prseci se. .Bio je krajnje prkosan. "Svezite ga, i smirite" naredili su islednici .Jedan od islednika je bio iz okoline Ljubovije,bio je razuman i smiren covek koji je imao nameru da nekako smiri stvar. Takvim postupkom M..vica bio je krajnje zaplasen i uznemiren.Bio je jako tuzan zbog takvog istupa mladog M....ovica, tvrdeci svojim bliskim prijateljima da je to krajnje nepromisljeno i nepotrebno, da time samo moze izazvati kaznu streljanjem, tacno je da je vrlo mlad, ali je islednik je bio uzasno preplasen od Nemaca i Gestapoa, ili ce biti deportovan u koncentracioni logor, " Necu to reci Nemcima, jako sam zalostan zbog njega i zbog toga. Ali ako tako postupi pred Nemcima, onda je definitivno nastradao". Nazalost ,P.. M..ovic je kada je dosao nemacki oficir u prisustvu dva  mlada i snazna dobrovoljca. ponovio svoje povike. Onaj drugi je bio smireniji i lukaviji, nije ispoljavao svoja osecanja. P... je sutradan  stavljen u kamion  i sa jakom strazom dobrovoljaca poveden u zloglasni zatvor u Sapcu. P.... je dobro znao gde ga vode.

Kada je kamion odmicao iz Ljubovije ka Sapcu, buduci da je znao svaku stopu pored reke Drine , je odlucio da skoci i pobegne. Kada je kamion dosao ispod Mikuljaka okomitog  stenovitog brda koje se ispred Usca spusta pravo u Drinu, put je usecen u stene iznad reke, P.. je povukao naglo i energicno ciradu, i kroz otvor iskocio iz kamiona u brzoj voznji i bacio se niz bedem od puta ka Drini, i poceo da se kotrlja ka siprazju. i reci. Mladi seljak navikao od ranog detinjstva na prirodu, fizicke aktivnosti, je bio vrlo spretan i snazan., brz. Dobrovoljci su zaustavilo kamion i dali se u poteru. P.. je bezao kao vuk., to je za njega bila sansa za spas i dobio je nadcovecansku snagu. Nisu hteli da pucaju, trebao im je ziv, takvo je bilo naredjenje, sem u krajnjoj nuzdi, nadali su se da ce ga brzo uhvatiti. . Nekoliko dobrovoljaca je jurnulo putem iznad Drine da ga opkole i da ga uhvate zivog. Videci da ce ga uhvatiti, P... je pojurio uz Drinu, a onda iza jednog mesta gde stenjak i drvece ukrivaju reku se ne videci drugu sansu spasa bacio u ledenu reku i poceo da brzo pliva ka Bosni, tamo su vec bile pored ustasa i jedinice partizana. Dobrovoljci se sjurise reci i videci da se odvazni i snazni mladic uspesno bori sa ledenom maticom, i da odmice, da ce im pobeci u Bosnu, izvadise puske i mitraljeze  i pocese u njegovom pravcu da seju rafale. P... potonu, jednom, pa izadje, Drina je bila tada bistra, videlo se da je se zacrvenila od krvi. Potonuo je jos jednom i vise se nikada nije pojavio na povrsini reke.
 
solair.eunet.yu/~tom1is/dnevnik2.htm

-Druga poseta Johana Wolfa- 19 januar.1942 g.

Johan Walf je toga prohladnog ali suncano zimskog dana stajao na konju na istom mestu kao i prosli put, dosao je po duvan. Otac mu je sve pripremio kako je zahtevao. Bio je vrlo zadovoljan. Vise puta je kazao"Vrlo dobro, vrlo dobro". Sada je se malo opustio. Kazao je ocu ozbiljnim i energicnim tihim glasom, odvajajuci slogove i svaku rec naglasavajuci:"Nase trupe napreduju u Sovjetskom savezu , nasa pobeda je neminovna, i bice brza. A nase trupe nanose teske gubitke komunistickim banditima u Bosni".Zastao je i dodao:"Sada je ovde u  redu  i mirno"

Sada nas je gledao vec kao jedan znanac. Tu nije bilo neprijateljstva, ali je bilo mnogo ledenog paternalizma, koji smo  osecali i mi deca, i neke samouverenosti i superiornosti. Otac je bio dostojanstven, ali vrlo uctiv, nije bio servijabilan, ali je bio skrusen, osecao se na neki nacin ponizen. Ili jos bolje receno:nemocan.To smo jos onda osetili.

Toga trena zaskripa kapija i na njoj se pojavi deda Velizar koji  je dosao iz Uzovnice u posetu,  i krete nama sigurnim i samouverenim korakom. Delovao je slikovito, vec postariji  ali jos uvek vrlo  snazan , visok gorostas, i virilan covek, na glavi mu subara ispod koje se nazirali pramenovi vrlo plave kose prosarane sedim vlasima, na licu povece  snazne  glave  su stajali veliki plavi brkovi, i dva zelena ostra oka,.iz kojih je izbijala bistrina i otresitost. Izraz lica odlucan  ali uctiv i uljudan. Na sebi je imao seljacke caksire i na snaznom stasu seljacki koporan.

Na nas decu je delovao ohrabrujuce, prosto  smo se ozarili kada smo ga videli.

"To je moj otac"rece kratko nas otac . glasno izgovaarjuci slovo"r". Deda stade sa strane odakle nas je sve posmatrao . Izgledao je kao hajduk. Nije bio nimalo arogantan, ili neprijateljski  nastrojen, bio je potpuno uctiv, svaki gest mu je bio odmeren i na svome mestu, odnosio se sa duznim postovanjem prema nemackom komandantu mesta. Ali u isto vreme iza toga se skrivala jedna prirodna i nenametljiva uctiva nadmocnost. .

Ja sam tada bio mali da bih mogao prosudjivati.Ali je vrlo interesantno da je moj cetiri godine stariji brat kategorizovao Wolfa sasvim drugacije od naseg oca. On je izgovarao ime" Johan Walf"koje je cuo kako izgovaraju Nemci, sa potpuno ispravnim nemackim akcentom i sa jednom dozom uctive nadmocne naklonosti .

Johan Walf koji je prema nama pokazivao ledenu superiornost i paternalizam, sada najednom poce da se menja.i nervozno meskolji na konju. Gledao je u dedu radoznalo, ali mu  je preko lica prelazila maska koja je odavala  neku nelagodnost i neugodnost. Walf je bio inteligentan i obrazovan covek, on je odmah prozreo u psihologiju dede.

Ipak Walf sacuva prethodni stil  opstenja sa nama, ali ostade neuobicajeno kratko i uz jedno "dovidejnja" osinu konja mamuzama, kon zanjista i prope se,  i nestade iza kapije.

Kasnije se secajuci naseg oca i dede, i njihovih postupaka i kontakata sa Nemcima za vreme II Svetskog rata , moja braca i ja smo cesto razgovarali i analizirali njih dvojicu.

Zapazili smo dve potpuno razlicite koncepcije i predstave prema Nemcima. Kod oca se nazirao jedan strah, dostojanstvo koje se borilo da ne podlegne nekom osecaju inferiornosti, skrusenosti, vrsta besposmocnosti, sto se izrazavalo kroz jednu vrstu pokornosti i poslusnog odnosa prema Nemcima. Dok je odnos dede prema Nemcima u svim susretima bez izuzetka bio sasvim drugaciji. U svakom susretu sa Nemcima, kao i ovoga puta sa Walfom, bio  je uctiv, nimalo neprijateljski nastrojen, ispunjavao je bez pogovora i u potunosti svako njihovo naredjenje.,nije im se suprotstavljao nikada i ni bilo cim. Ali se videlo iz svakog njegovog gesta i izraza lica, reci, pokreta, bez da je to smetalo i Nemcima koji bi to obicno prepoznali, sa  vise potsvesnim mehanizmima, nego li na nivou svesti, da se on oseca superioran, i to na jedan vrlo jednostavan i prirodan nacin. To su Nemci osecali i iz njhihovih  postupaka i prema njemu je izbijalo potsvesno postovanje. Mozda i strah od balkanskog gorstaka i njegovog nepredvidivog instinkta.

Tragajuci za usrocima ovakvih razlicitih stavova i  perdstava o Nemcima, ustanovili smo da je kod oca ovakva vrsta bespomocnosti, ili cak i pokornosti prema Nemcima uzrokovana sa vise faktora. Jedan detalj iz njegove biografije za vreme I Svetskog rata je vrlo znacajan za ovu svrhu. U selu nije bilo  muskaraca sem staraca, a zene su sve bile same, bez muzeva. On je bio dete( rodjen 1908), pojavljivanja muskaraca u selu, a da nema njegovog oca, pogotovu stranaca, i okupatroska vojska( bez obzira sto su neki od njih bili Srbi, ili Hrvati, iz Autsrougarske i znali srpski) su na njega delovala vrlo demoralizirajuci. Bio je utucen, obeshrabren. Narocito je delovalo u ovome smislu jedan nemio dogadjaj , kada mu je jednoga dana autrougarski vojnik na  losem srpskom jeziku prisao i pocepao njegovu staru srpsku kapu sajkacu, koja je bila prevelika za njegovu glavu, i stavio mu na glavu novu udobnu kapu austrougarskog vojnika. Otac je posle ovoga dogadjaja osecao jos vecu obespomocenost prema Austrijancima i Nemcima. Na takvu psihologiju oca je delovala i munjevita pobeda nemacke vojske, i narocito cinjenica da je njegova ceta bila zarobljena u dolini Toplice takoreci bez borbe, na krajnje ponizavajuci nacin, svi vojnici koji nisu bili Srbi su dezertirali. Nacin na koji je bio zarobljen, pucanj  nemackog oficira na njegovog ordonansa i njegovo ranjavanje, a povrh svega i narocito cepanje ocevih oficirskih epoleta od strane nemackog oficira, sto ga je podsetilo na cepanje kape,  su dodatno delovali. Nacin transportovanja u Nemacku, odnos prema njemu i drugim zarobljenicima u logoru je bio krajnje ponizavajuci za njega. Otac je video sta je bilo sa nasom zemljom, upoznao je Nemacku, ondasnju razvijenu evropsku drzavu, i shvatio je koliko je ondasnja Jugoslavija bila nerazvijena i  zaostala. Video je organizovanu i uhranjenu  nemacku vojsku, motorizovanu. Otac je bio obrazovan za ono vreme, prirodno  inteligentan covek,  , on je dobro shvatao o kakvoj se nemackoj superiornosti radi. Ali mu je hrabrost i sampouzdanje ipak  davala cinjenica da je znao da saveznici nece dozvoliti Nemackoj da zavlada svetom i da ce je pobediti. Nas otac je bio viseg srednjeg rasta, posnazne konstrukcije, ali vise srednje snazne konstrukcije.Bio je smedj  i svetlih ociju.

A kada se radi o dedi, on se iz Prvog svetskog i balkanskih ratova vratio sa osecajem jedne izuzetne nadmocnosti  u odnosu na austrougarske vojnike. Nije ih kudio niti  govorio da su kukavice, ,ili  losi vojnici, jednostavno Srbi su bili superiorni,u snazi, lukavstvu, motivu borbe jer su se borili za odbranu svoje zemlje, nisu nikog napadali, i to Deda  nije ni govorio, to je bio osecaj koji je svugde bio prisutan. On se sa njima nadmetao 6 godina i stekao je takav osecaj koji je ostao zauvek. . Deda je bio izuzetno snazan covek, jedan od najjacih u Azbukovici, bio je visok i plav. Nije bio obrazovan kao otac, niti je putovao u Nemacku, nije znao kako je tamo, nije poznavao Nemacku i  njenu  vojsku. Za njega su Nemci bili"Svabe" i to je izgovarao isto kao i za vreme I Svetskog rata. Deda je takaodje bio ubedjen u brzu pobedu saveznika.

solair.eunet.yu/~tom1is/dnevnik2.htm

Italijani-4 januar 1942 godine
Bio je lep dan, iako je bio januar i prava zima, kao sto to ume biti u ovom planinskom kraju gde je klima surova, i gde je zimi hladno, posto je to vec jug Evrope, bilo je naglo otoplilo kao sto to biva na jugu, sunce je sijalo, ptice su veseli crvrkutale, priroda se budila usred zimne. Putem pored Duvanske stanivce su isle konjske zaprege i ljudi i zene, vodeci decu za ruke. Bilo je jutro, tetka Milena je kazala Mami da ce me povesti sa njom u posetu prijateljici u glavnoj ulici u Ljuboviji.

Povela me je za ruku, sisli smo niz stepenice i krenuli putanjom ka kapiji koja daje na put ka centru varosice.

Cim smo izasli napolje cula se neka neobicna galama koju skoro nikad ranije nisam cuo. Bilo je cudno, nisam mogao da se setim sta je. Pomislih neki vasar, skupili se ljudi zbog necega, i onda galame iz sveg glasa. Cim smo izasli iza zgrade odakle se otvara vidik prema prostoru odakle je dolazila galama, kojoj smo se brzo priblizavali, smo videli citavo jedno polje veliko kao malo fudbalsko igraliste, prepuno nekih meni nepoznatih ljudi., a sa njima mnogo, skoro pored svakoga,  mazgi.sa bisagama i zadenutim puskama i mitralejzima.Pored njih su stajali neki ljudi, shvatio sam da su i oni vojnici. Ali nisu tako izgledali, nisu izgledali nimalo strogo, arogantno, preteci. Nasuprot, njihova rumeno crnomanjsta lica, iznad kojih su bile kao gar crne kose,  koja su odavala dobro uhranjene i odrzavane ljude, su bila nasmejana i vesela , i vrlo prijateljski nastrojena. Nesto su razgovarali, vrlo glasno, mlatarali su rukama, kao da se prepiru strasno  oko necega. "Cudna neka vojska"pomislih .

A onda ,kada su nas spazili, se vise njih kao po komandi uputilo brzim koracima, skoro trceci, ka gvozdenoj ogradi koja je delila Duvansku stanicu od poljane  na kojoj su  se nalazili, i poceli da dizu ruke  u vis i prema tetki Mileni, da uzvikuju odusevljeno prema njoj. .

Ona je bila vrlo smirena, nije ucinila nijedan prebrz ili neodmeren gest, boila je dostojanstvena, bez da bude arogantna, pravila  se kao da to ne vidi, nastavila je smireno i polako kao da  se nista ne desava, a onda smo skrenuli kao  da je tako trebalo da bude jednim puteljom iza kapije porede ograde ka centru Ljubovije,koji su nas zaklonili  i izgubili se iz pogelda ovih cudnih i nasmejanih vojnika veseljaka,.Iza nas je ostala galama.koju je zamenio huk reke Ljubovidje kako smo joj se priblizavali. Topio  se sneg, reka je nadolazila.

To je bio moj prvi susret sa Talijanima..
 

http://solair.eunet.yu/~tom1is/dnevnik3.htm

Jevrejke u Uzovnicii-20 januar   1942 g.

 Dosao je cika Ljubo, sin dede Simeuna. Ljubo je bio mlad covek. takoreci mladic, malog rasta, ali vrlo snazan, izuzetno crne kose,ociju i tena. Polomljen nos i nagnjecene usne  izbacene jagodice su odavale boksera. Ziveo je u Beogradu gde je bio jako popularan medju omladinom, bio je poznat pod nadimkom "Jumba" sa svojim grupom je  bio strah i trepet  u ondasnjim beogradskim gangovima. Bio je zanatski kalfa, pristupio je komunistickom pokretu u Beogradu i bio celo vreme rata vrlo aktivan. Bio je vec pred rat jedan od najboljih boskera u zemlji u poluteskoj  kategoriji, iako malog rasta imao je mnogo teskoca da oslabi da ne predje ispod 80 kilograma, bio je vrlo snazne konstrukcije.

Sa njim su dosle dve mladje  zene, Jevrejke, koje je trebao dalje da sprovede gore prema Sokolskim  planinama i Medvedniku, da pristupe partizanima i da se spasu od nadolazece hajke na Jevreje.

Cika Ljubo je bio u gradskom novom odelu, sa drecavim kariranim sakoom,  belom kosuljom i bljestavom crvenom masnom.

Imao je obicaj da leti svako jutro  u belim muskim gacama zategnutim na snaznom muskom telu  isao na Drinu da se umije i okupa. Cim bi dan leti otoplio isao je na Drinu da pliva. Za decu je bio velika senzacija. zaronio bi na jednom mestu i nestao bi. za nas dugo vreme. Svi od nas su pomislili na najgore, jednostavno nestao je, udavio se. Ali se on zatim na nase zaprepascenje  odusevljenje i glasne radosne ovacije pojavljivao na sasvim drugom kraju reke, gde je odronio. Izlazeci iz vode  je i urlikao snagom kao neka zver, frktao i duvao u vodu, i vikao iz sveg grla, dolina reke je odzvanjala..

Jevrejke  su imale obicaj da stoje  na stpenicama velike kuce dede Simeuna. Kao dve senke, cutke, dostojanstvene zabrinute i blede, imale  su falsifikovana dokumenta, iako su  Nemci  vrlo retko nailizili, i nisu se raspitivali i proveravali..Seoska vlast je bila slaba i neogranizovana. A i bojala se . Bile su u relativnoj sigurnosti.Pored njih je  na stepenicama povremeno kada je bilo toplo  sedeo starac deda Simeun, ispred njega uvek satlik rakije, imao je obicaj da gundja sto je nerviralo njegovu suprugu babu Draginju.. Kazao sam im u prolazu vrlo uctivo i ljubazno "Dobar dan".Skoro nevidljivo sam zapazio osmeh  i kao da su klimnule  nemo glavom.

Danas je 20 januar, slava Krsmanovica, Sveti Jovan. Vrlo je hladno, mraz, duva vetar, pada sneg, dolaze gosti.

Pred vece smo sedeli u letnjoj kuhinji dede Simeuna u babe Draginje., nije se jos bilo smrklo.Sa prozora koji gleda na dvoriste i stepeniste  sam video kao da je nesto proletelo, a onda se iz dvorista cuo vrlo glasan jauk jedne od prisutnih srodnica:" Pogibe Simeun":.Deda Simeun  je pao ,okliznuo se na prosutu  vodu na stepenicama koja se zaledila i sa velike visine glavom se strmoglavio i udario u kamenito tlo.Umro je za nekoliko minuta.. Pricali su da mu je levi brk se trzao i igrao pre nego  sto je umro .

Sutradan je cika Ljubo uz takoreci vertikalnu  strminu baste sa dve Jevrejke nestao prema brdima.Prema Sokolu i Medvedniku.

Video sam isti dan kako  izgleda srpska seljacka sahrana u  drinskoj Uzovnici.. Stare zene jaucu i naricu iz sveg glasa sve dok telo ne sahrane . I kroz naricanje navode  sve dobre osobine pokojnika

http://solair.eunet.yu/~tom1is/dnevnik3.htm

Ljubavnica nemackog komandanta mesta.
20 januar 1942 godine-Lepa Rajna, prevodilac nemackog komandanta Krupinice( naziv mesta je izmenjen)

Nemacka komanda Krupinice, obliznje varosice, na celu sa  komadantom mesta Francom  Milerom je dobrovoljcima prenela zahtev da pronadju u mestu, ukoliko je to moguce kvalifikovanog prevodioca, za prevode razgovora i pisanje. Ukoliko ne nadju u Krupinici, predvideli su da traze u Loznici, Sapcu ili Beogradu. Dobrovoljci su se raspitali kod Krupinicana  i saznali za Rajnu Petrovic, tridesetogodisnju neudatu uciteljicu iz jednog sela u okolini Sida u Sremu  ,koja je se zatekla na pocetku rata u Krupinici tu ostala do daljega. Znali su da "zna nemacki kao srpski", jer je iz sremskog sela gde su polovina stanovnika bili nemacke naconalnosti, sa njima se igrala od malena i tako naucila nemacki. Znala je i da pise ista tako dobro kao sto i govori. Rajna je bila inteligentna i obrazovana osoba.

Dva dobrovoljca su dosla na njena vrata i kazali joj da treba da radi kao tumac i da joj je obaveza da to prihvati. Rajna im je odgovorila tiho:" Kada se nesto mora, onda se mora, prihvatam". Kazali su joj da dodje sutradan u Mesnu komandaturu u zgradi bivse Opstine Krupinica  u 8 casova.

Primljene  je licno od Franca Milera,sa njima su bila dva dobrovoljca od kojih je jedan natucao nemacki.  Na vrata su uvela dva dobrovoljca jednu mladu , visoku plavusu, zelenih setnih i vaternih ociju, vrlo zgodnu i zenstvenu, i vrlo inteligentnog i pronicljivog izraza lica, iako je Miler  bio rafiniran covek koji nije lako pokazivao svoja osecanja, videlo se da je bio iznenadjen. I impresioniran.

Obratio joj se na nemackom:"Dobar dan, izvolite sesti. Mi smo saznali da vi znate dobro nemacki da govorite i da pisete i pozvali smo Vas da dodjete na ovaj razgovor da mi proverimo da li odgovarate nasim zahtevima. I poceo je sa pitanjima: Ime i prezime,.adresa, godina rodjenja, bracno stanje, zanimanje, obrazovanje. Rajna je odgovarala smireno .Miler je posmatrao vrlo iznenadjen.,ocigledno je bio vrlo prijatmno iznenadjren njenim znanjem njegovog maternjeg jezika."Jeste li Vi Nemica, ili Vas otac ili majka,odakle Vam takvo prefektno znanje nemackog"?"Ja sam iz sremskog sela gde polovinu stanovnika cine Nemci, ja sam se sa njihovom decom igrala od detinjstva, i tako naucila nemacki, cista sam Srpkinja, i po ocu i po majci"-rece Rajna.Miler se osmehivao zadovoljno.:"Raduje me da imate ocigledno simpatije za Nemce"I nastavio je da je ispituje o polozaju Nemaca u Kraljevini Jugoslaviji, vise da jos malo proceni i da upozna njenu licnost, a manje da sazna vise o polozaju nemacke manjine."Kada su Nemci dosli u to selo"-zapita MIler. Rajna mu odgovori smireno:" Pocetkom 17 veka, dosli su niz Dunav camcem, krenuli su od Svarcvalda, krenuli su pocetkom juna, i stigli su u Slankamen kod Novog Sada sredinom jula, a odakle su konjskim kolima dosli kod Sida". Miler je sijao, bio je vrlo zadovoljan:" Izvanredno, izvanredno" ponovio je vise puta osmehujuci se. "I jos jedno pitanje, imate li decu" "Ne "odgovori Rajna" prirodno da nemam jer se nisam nikada udava.la. Miler je gledao zacudjeno, i insistirao:" Da li zivite u vanbracnoj zajednici " "A ne' to ovde uopste nije obicaj, ovo je vrlo patrijarhalna i puritanska sredina, i narod je visoko moralan"nastavi Rajna. Miler je upita direktno:" Da li zivite sa nekim ili sami""Sama"prosaputa  nonsalantno Rajna. Miler je ocigledno bio rasoplozeniji.:" Evo Vam ovaj tekst, idite tamo za onaj sto, imate pola sata da ga prevedete sa srpskog na nemacki. Umete  li da kucate, tamo je pisaca masina" "Da"rece Rajna i poslusno sede za sto ,pogleda tekst, i  otkuca sve to za samo nekoliko minuta.  I vrati se i pruzi prevod MIleru, koji je bio vrlo iznenadjen da je tako brzo uradila  prevod. Pogledao je radoznalo, procitao pazljivo njen rad, onda je odlozio list znacajno, i pogledao je sa vaznim  izrazom lica i zadovoljno se osmehujuci.:" Izvanredno, prevod je savrsen, Vi perfektno govorite,ali i pisete nas jezik. " Zatim dodade:" Moram Vam priznati da je nemacki koji govorite savrsen, ali je to ipak jedan pomalo arhaican nemacki" "Moguce"odgovori Rajna"ali izmedju sela i Matice Nemacke je postojala znacajna veza, novine, knjige, ploce, posete, cak je jedan zavrsio studije u Kelnu i vratio se u selo i tako unapredio lokalni nemacki jezik". "Otkuda Vama cistoj Srpkinji nemacko ime i prezime"upilji ispitivacki o islednik MIler u nju." Rajna je reka u Nemackoj, ali  je to ime koje nije neobicno kod Srba. A prezime Petrovic potice od imena Petar koje postoji i kod Srba i kod Nemaca" odgovori Rajna.."Vrlo interesantno"rece dva puta MIler. INteresantne koincidencije.

Onda se MIler uozbilji, namrsti, postade strog, ponovo je to bio onaj pomalo osion i arogantan oficir i rece otsecno Rajni:' Gospodjo Petrovic, posao koji budete obavljaji zahtevace od Vas veliku odgovornost, i lojalnost, to su vrlo znacajni podaci i poslovne i vojne tajne, o tome ne smete nikome ni  najblizim Vasim ni rec kazati, ukoliko to uradite pascete odmah pod udar nasih vojnih zakona koji su vrlo strogi"'Shvatila sam" odgovori Rajna. "Vase radno vreme ce biti 5 dana u nedelji od 8 ujutru do 16 casova, po potrebi u bilo vreme koje Vas pozovemo, budite spremni i na kraca putovanja najdalje do Beograda," Onda kao da se dosetio necega sto je bio zaboravio, zapita je:"VI ste uciteljica u osnovnoj skoli, skola je ove godine jos uvek zatvorena ,ali ce uskoro poceto sa radom, jer se sitiuacija normalizuje, mi zelimo da se zivot potpuno normalizuje., i da deca idu u skolu. Vase radno mesto u skoli ce biti zamrznuto do daljeg, zasada trebate nama. a kada bude vreme Vi cete se vratiti Vasoj profesiji"

Rajna Petrovic  nije imala najbolju reputaciju u Ljuboviji. Ona je imala 30 godina a jos se nije udala, a bila je vrlo zgodna, i muskarci kada bi je videli prosto bi poludeli. U selima Azbukovice u to  vreme devojka koja predje 16 godina a ne uda se je bila shvatana koa prestarela udavaca, i bila je sramota za svoije roditelje i svoju porodicu. I ako bi presla 17 godina tesko se udavala, a ako se desi da predje i 18 ostajala je ceo zivot neudata. A Rajna je imala 30 godina a jos se nije udala. Ali je ipak drugo bila Ljubovija a dugo okolna sela, drugo je bila  uciteljica a drugo takoreci nepismene seljanke, i na kraju Rajna je bila iz Srema, koji je bio sasvim drugi deo zemlj, dugo je bio pod Austrougarskom, pod jakim  uticajem Beca, Budim Peste, Zagreba i Evorope. Rajna je bila daleko vise emancipovana od lokalnih zena. Otuda je postojala i sklonost da bude procenjena kao  frivolna, ili cak lakog morala. Govorilo se za nju da zene strahuju za svoje muzeve, i da ih cuvaju od nje.

Krupinica je malo mesto, sve se zna o svakome, nista se ne moze sakriti. Pogotovu jer se mesna komandatura nalazila u strogom centru varosice izlozena pogledima stanovnika i prozorima okolnih kuca i brdasaca koja su nadvisivala varosicu. Saputalo se, ali samo u krugu najblizih srodnika ui prijatelja da je Rajna postala ljubavnica Milera. Kasnije se ispostaviloo da je to bilo tacno. Jednom prilikom ona mu je priznala da joj je prva najveca ljubav bio mladi Rihard Cihaber Nemac iz njenog sela. Miler je bio mlad i privlacan muskarac, medju njim se stvorila strasna ljubav. MIler joj je priznao da je ozenjen i da ima suprugu i dvoje male dece, koji sada zive u okolini Frankfurta na Majni. Zavo je iz miloste Rajni. I predlagao joj je da se razvede od zene i da je po pobedi Nemacke vodi u Nemacku.

( Napomena:" Kada je zavrsen rat zbog rasirenog uverenja da je Rajna Petrovic bila ljubavnica nemackog komandanta mesta, ili cak i da je saradjivala sa nemackim vlastima, ona je bil optuzena od vise osoba i odrzano joj je sudjenje u Okruznom sudu u obliznjoj Loznici. Na optuznicu ona je odgovorila kratko:" Ona"- mislila je na svoju zenskost- "nema nacionalnost, niti se bavi politikom, ona nije ni patriota, ni izdajnik, ona zna samo za logiku ljubavi, volela sam ga, i nista drugo tu nema".Mnogi su u prepunoj sudnici se smejali iz sveg glasa, ali neki su zvizdali i poceli da pljuju na nju uzvikujuci:" Kurvo'izdajico, prodala si se". Predsednik suda i porote je bila jedna mlada partizanka u cizmama sa visokom petom, i koketnog ponasnja, je odrzala zavrsnu rec:" Zene i muskarci imaju ista prava, zasto da nesto mogu samo muskarci, to mogu da cine i zene, Rajna je volela nemackog oficira kao muskarca, a ne kao Nemca, ". A zatim je zastala i sve pogledala trijumfalno se osmehujuci i saopsti:"Rajna Petrovic je od 1941 godine partizanski obavestajac i to je bio njen zadatak, sve sto je saznala na tome proverljivom mestu je bilo prosledjeno preko nase veze iz Ljubovije nasoj ilegalnoj filijali u Sokolu.Zahvaljujci Rajni  smo sve znali sta se desava sa Nemcima u tom delu zemlje.Rajna je zato unapredjena u cin majora Kontraobavestajne sluzbe.". Rajna je bila naimenovana u Sapcu, gde se udala za lekara  Slovenca partizanskog oficira i otisla sa njim u Sloveniju).

http://solair.eunet.yu/~tom1is/dnevnik3.htm

Zlocini nad civilima i srodnicima
20 februar.1942 g.

U Uzovnicu  je presla  preko Drine grupa izbeglica iz podromanijskih sela. Doneli su potresne povesti o stradanjima Srba, zaklanim srodnicima,pokoljima. Jedna zena u bosanskoj narodnoj nosnji sa belom bluzom i suknjom, i crnim koporanom, i kao sneg belom maramom na licu, je pricala kako je videla u okolini Olova jedan podrum sa vise vrlo velikih buradi, prepunih crvene srpske  ljudske krvi. Druga je dodala da se u jednom jezeru na Romaniji pojavila azdaja. U grupi izbeglica je bio mladic povisok i snazan, sa crnom obilatom razbarusenom kosom, oko vrata  imao djerdan nanizan ljudskim ocima razlicite boje, crna, plava, zelena, najvise je bilo zelenih. Poceo je da  vice iz sveg glasa:"Sve su mi poklali, picu im krv, dete u kolevci cu im zaklatii". Onda jedna zena izbeglica Bosanka skoci i dojuri do prozora i otvori ga pokazujuci na neke boje po staklu:" Ovo je predznak, vidjecete sta ce biti".

1 mart 1942 godine

Baka Sava je bila u crnini i plakala i stalno govorila jecajuci:" Moj sin Veljo, moj brat Ranko".Obojica su ubijeni maljom pocetkom 1942 godine u Jasenovcu.  Imala je ceste i nesnosne glavobolje koje su je na po nekoliko dana obarale u krevet. Toga dana su stigle nove tragicne vesti iz Bratunca i Srebrenice. Ustase su ubile samo za nekoliko dana u necuvenoj najzedi oko dvadesetak srodnika moje majkke , jedna bliska srodnica je nadjena isecena na komade u koritu za pranje  vesa u Srebrenici. Bila se sakrila u koritu, ustase je nasle i tu izmasakrirale.

Iz daljine tamo u sivim plavicastim beskrajima bosanskih vrleti je dopirala potmula kanonada  zestokih detonacija, to su bili topovi, haubice, granate, bombe. To je bilo tamo negde vrlo daleko, nama je izgledalo kado da je na nekoj drugoj planeti. Tamo negde iza bosanskih planina su se  tukle nama potpuno nepoznate vojske.. To je ipak bilo ohrabrujuce, niko nije svemocan pa ni Nemci, neko se bori protiv njih, i ne mogu da ga ucutkaju, stalno odjekuje. Ko je to?. Ali niko o tome nije govorio niti analizirako ko bi to mogao biti, svi su bili uzasno preplaseni.

-Boljsevici progone i zene i decu-20 mart 1942 godine

U selu Carine na obroncima obliznjih azbukovackih planina se danas u kuci domacina  M..la P...ica sastala grupa komunistickih ilegalaca.Sastankom je predsedavao M...ir P...c, mladic, zanatski kalfa iz Sapca, a prisustvovali su P...g S... pravnik iz obliznjeg S....ola, ali koji je ziveo u Beogradu, vec sredovecni covek, i jos nekoliko seoskih mladica ilegalaca simpatizera i aktivista KPJ, a bio je prisutan i svestenik  ic, koji je bio radoznao da vise sazna o komunistickim idejama.

Razgovaralo se o ilegalnim aktivnostima KPJ u ovome kraju, a prilagodjavanju na uslove rada u ilegali, o agitovanju i  pridobijanju saradnika, o strategiji borbe protiv Nemaca, ali i protiv cetnika, o stanju na frontu u SSSR-u i saradnji sa saveznicima. razmtarana je situacija u obliznjoj Bosni gde je sve vise bilo partizana, ali i medjusobnih masakara izmedju Srba i Muslimana.

Onda M..r zauze vaznu pozu, isprsi se ,lupne sakom o sto i saopsti ostrim glasom:" Mi boljsevici masovno unistavamo nevine ljude, ukljucujuci i zene i decu".

Razvila se ziva diskusija oko te temne, prisutnima nije bil jasno zasto unistavaju masovno nevine ljude

"To samo neznalicama izgleda da nema razloga, razlozi postoje. Drzava mora da zrtvuje pojedince, cak ako je i broj vrlo veliki, da bi tako mogla da se razvija najbolje sto  moze, cesto su pojedinci smetnja ali to i ne znaju."-rece M...

" Boljsevici su u Sovjetskom savezu nepotrebno unistili milione seljaka ,protivnika kolektivizacije, i kolhoza, koliko su miliona unistili u Sibiru i logorima, gde je tu korist"-umesa se kao iz topa svestenik.  " Korist je ogromna, ti ljudi su bili smetnja,oni su se suprotstavljali kljucnim odlukama, ne oni to nisu radili cesto iz zle namere, ali su bili smetnja, onda ih je trebalo ukloniti."-mudro prozbori M... Pop replicira:" N e bih ja rekao da je to korisno, ako se milioni ljudi unistavaju nepotrebno, ili da se to moze izbeci, to slabi na dugi rok celu naciju, dok se u zapadnim zemljama bore za svakog coveka, da bude sto zdraviji, i da duze zivi, u Rusiji ih unistavaju. Takva drzava neminovno srlja u propast"" Ni govora pope,"brecnu se na njega M...r" Sovjetska drzava je  veca i najjaca dtrzava na svetu, tamo sunce nikada ne zalazi, i to je postala tek pod vlascu boljsevika, i zahvaljujuc njima"- prkosno uzvrati M...i lupnu pesnicom o sto."Pobeda ce biti nasa  ovde, Crvena Armija ce nagnati  Nemce  u beg i jurice ih sve do Berlina. I onda ce Rusija zavladati vecito. Amerika i Engleska bice zemlja proleterska".

Onda se iznenada umesa u diskusiju i pravnik  S..c, govoreci tiho, i razmisljajuci o svakoj reci:" Nema ni govora da treba masovno unistavati nepotrebno nevine ljude, mi se moramo starati da sto  manje nasih ljudi sada u Bosni gine, moramo smirivati strasti i zavade, spasavati ljude, i Srbe i  Muslimane, nemojmo se svadjati i ratovati nepotrebno sa bracom cetnicima, dobrovoljcima i belogardejcima".Pop ohrabren nastavi:" Tesko li se onoj drzavi i naciji gde dodju boljsevci na vlast, ona ce prvo da se razvija i jaca, to ce tako biti izvesno vreme, mozda i nekoliko decenija, a za to vreme ce antihristi da poseju seme razdora, progona, propadanja i dekadencije, onda ce Rusija i Sloveni da propadnu, onda ce nastati propast, boljsevici su unistiti ruski narod, gurnuli ga u bezboznistvo, alkoholizam, razvarat, usaditi  mu mrznju, to je guranje naroda u propast"" Ni govora ,ruski narod je danas jaci i zdraviji nego li bilo kada, ranije su to bili kmetovi koje su eksploatisali ruski bojari, sada su to slobodni gradjani" otsecno odreza M...

"Videcete vi sami sta ce biti u buducnosti, ta carevina ce se raspasti kao kula opd karata" -zavrsi svestenik.

"Nikada popo, nikada to nece biti, Sovjetski savez ce biti pobednik u ovome ratu, i Amerika i Engleska ce biti zemlja proleterska, i zauvek ce vladati svetom"-zavrsi trijumfalno M...r.

Pravnik ustade i rece da ce odmah doci samo da da zobi konju Mirzi koji je bio u stali. Za to vreme su prisutni poceli da mezete suvo meso i da piju sljivovicu. Iz dvorista od pravca stale se zacu jaukanje neke zene.Odmah se saznalo da je konj Mirza koji je uvek bio miran, se dzilitnuo kopitom i udario pravnika pravo u slepoocnicu. i ubio ga na mestu. Prisutni su bili zalosni.

Cudna slucajnost-rece pop.

http://solair.eunet.yu/~tom1is/dnevnik3.htm