Словенија богатија, Словенци сиромашнији

Масовне демонстрације у Љубљани.– Криза владе угрожава словеначко председавање Унији

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 17. новембра – Шест синдикалних централа је у центру Љубљане протестовало „за више плате и смањење социјалних разлика”, окупивши више од седамдесет хиљада демонстраната – радника, студената и пензионера под девизом „Сити смо свега, само нисмо хлеба”. Демонстрације су увод у општу обуставу рада најављену за јануар, уколико послодавци не пристану да поделе свој део колача, а као пример истакнут је случај директора фабрике брусева, која бележи 1,5 милиона евра профита, али радницима који имају просечну бруто плату 590 евра не да ни вишу основицу нити усклађивање плата с инфлацијом.

Демонстрантима су се придружили и прваци опозиционих партија, на челу са новоизабраним председником Словеније Данилом Тирком. Окидач за свеопште незадовољство запослених, а нарочито социјално угрожених биле су речи премијера Јанеза Јанше изречене на врхунцу предизборне кампање у Корушкој. Јанша је тада, поводом подивљале инфлације и све дубљих социјалних разлика, одбацио критике због јесењег поскупљења хране, речима да су „цене намирница у Словенији негде између румунских и аустријских”.

Како би поткрепио тезу о Словенији као држави благостања, Јанша је рекао да стање није алармантно све док „по свим градовима из контејнера штрче векне хлеба”.

Јанша је последичан бес јавности покушао да стиша изјавом да „годишње бацамо 13 хиљада тона хлеба за који одлази трећина пшенице произведене у Словенији”, али тиме није помогао послодавцима који би да ескалацију радничког незадовољства спрече упозорењима да је цена радне снаге у Словенији прескупа, словеначка привреда неконкурентна у ЕУ, а дизање зарада смртна осуда за фирме које таворе на ивици рентабилности. Газде су запретиле и затварањем радних места и повећањем незапослености, а демонстранти звиждуцима и транспарентима. Председник највеће синдикалне организације Савез слободних синдиката Словеније Душан Семолич нада се да ће „маса убедити власнике капитала”, после чега ће лакше наставити преговоре о колективним уговорима који су запели на мртвој тачки.

Овога пута раднички протест има јаку политичку ноту, јер се влада хвали привредним растом и сјајним економским успесима док стандард просечног грађанина пада, а премијер се пет дана уочи демонстрација потрудио да дода ново уље на ватру најавивши своју оставку, бесан због лошег изборног резултата кандидата деснице на председничким изборима Алојза Петерлеа, као и једнако лошег скора референдума о приватизацији осигуравајућег друштва „Триглав”. Политичка криза се продубљује из дана у дан, а јавност премијерову претњу тумачи као уцену увређеног и незрелог политичара неспособног да поднесе лош резултат; опозиција размишља како формирати мањинску владу а уз то евентуално да замоли Француску да, преко реда, преузме председавање Европској унији 1. јануара уместо Словеније, док не буду спроведени ванредни избори или другачије решено питање власти.
Колумнисти се ругају премијеру што попут Калимера преко телевизије кука јер га у Бриселу колеге пропитују зашто крати слободу медија, о судбини Стројанових (који још нису добили кућу у замену за срушене) и избрисаних. Суочен с новим таласом критика, Јанша је затражио да парламент у понедељак гласа о поверењу његовом кабинету, а изјаве неких коалиционих партнера откривају да неће дати подршку каприциозном владару чији је учинак такав да је Словенија задужена осам хиљада евра по глави становника.
Светлана Васовић-Мекина
[објављено: 18.11.2007.]