BIA demantovala da je rešena misterija likvidacije Đenerala

Dražin grob kraj Belog dvora?
Bezbednosno-informativna agencija negirala je tvrdnje nedeljnika „Evropa“ da je godinu dana nakon intenzivnog traganja po preostalim dokumentima i razgovora sa preživelim svedocima utvrdila da se grob Draže Mihailovića nalazi u bagremovoj šumi, na 150 do 200 metara od Belog dvora, u blizini današnje Ortopedske bolnice „Banjica“.


„Evropa“ navodi da Rade Bulatović, šef BIA, nije mogao da kaže da li će i kada početi iskopavanje posmrtnih ostataka generala Mihailovića, ali je potvrdio da „napori BIA u pronalaženju Dražinog tela traju već godinu dana“.

U saopštenju BIA, koje je „Blicu“ prosleđeno preko Vladine kancelarije za saradnju sa medijima, najodlučnije se demantuje pisanje „Evrope“ i dodaje da „BIA ne raspolaže saznanjima o mestu gde se nalaze posmrtni ostaci Draže Mihailovića“.

Tvrdnje „Evrope“ zasnivaju se na već ranije objavljenom svedočenju Ljube Lazarevskog, penzionisanog podoficira Prvog samostalnog bataljona KNOJ-a, koji je te noći osuđenike dopratio do mesta streljanja i svojim očima gledao egzekuciju.

Po njegovim tvrdnjama, Dražu su pred streljanje čuvali oficiri Ozne (Odeljenje za zaštitu naroda).

- Presuda Vrhovnog vojnog suda izrečena je 15. jula u 13 sati. Posle podne je osuđenicima naređeno da pišu žalbe, ali ih je sutradan Prezidijum Narodne skupštine FNRJ odbio pa nam je naređeno da Dražu i ostale prevezemo u Đušinu ulicu, današnju zgradu Rudarskog fakulteta, gde je trebalo da se obave pripreme za egzekuciju.


Oči pune suza
Oko ponoći, 17. jula, zatvorski berberin, na hodniku je brijao vezanog Dražu. Bio je ošišan do glave, a oči su mu bile pune suza. Te noći svi su bili obrijani, ošišani i presvučeni u beli veš. Naređenje za pokret dobili smo oko jedan sat posle ponoći, a ispred zgrade bila su parkirana tri vozila, nalik današnjim maricama. Njih desetoro, sa Dražom, bili su u tri grupe, sa lisicama na rukama i dodatno vezani međusobno lancima. U vozilu su bile dve klupe. S jedne strane sedeli su osuđenici, a s druge mi čuvari. Niko nam nije rekao gde idemo, niti smo mi smeli to da pitamo. Sve vreme u vozilu bila je tišina...

Vozili smo se dvadeset minuta. Prošli smo Ulicom kneza Miloša, zatim pored Hajd parka, a potom sam kroz prozorče marice razaznao kapiju Belog dvora. Vozila su prošla nekih 100-200 metara, skrenuli smo desno i odmah potom levo niz Ulicu Velisava Vulovića, kroz dedinjski Lisičji potok, prema Rakovici. Zaustavili smo se posle dvesta metara i skrenuli u bagremar pored puta. Nekoliko desetina metara dalje, u toj bagremovoj šumi, bilo je prokrčeno stotinak metara u kvadrat i nasred te čistine bile su iskopane tri duboke, ali uske rake. Ceo prostor bio je osvetljen reflektorima. Na tom proširenju zatekli smo 10 do 15 oficira Ozne, prepoznao sam javnog tužioca Miloša Minića. Bio je tu lekar i fotograf.

Dovezli smo 10 osuđenika i predali ih oficirima, koji su ih postavili nad rake. Vladala je grobna tišina, a nama su potom naredili da se vratimo. Međutim, vojnici koji su upravljali vozilima, pravili su se nevešti prilikom okretanja, pravdajući se malom površinom za manipulisanje. Hteli smo da vidimo šta će se dogoditi. Kroz prozorčić marice video sam kako im prilazi lekar i pregleda ih. Čuo sam škljocanje zatvarača na automatima, potom komandu: „Puni, nišani, pali!“ Usledila je rafalna paljba iz automatskih pušaka, a potom pojedinačna pištoljska. Nisam video ko je pucao, niti bilo kakvu vojnu jedinicu. Verovatno su je sklonili, kada smo mi došli. Draža i ostali streljani sahranjeni su u te tri rake, 200 metara od Belog dvora u 1.30 sati posle ponoći 18. jula 1946. godine.

Straža 15 godina
Pri povratku svi smo ćutali, a nismo ni smeli da komentarišemo ono što smo videli. Jednostavno, doveli smo ih i predali odboru za egzekuciju.

Mesto na kojem su pogubljeni smišljeno je odabrano i bilo je idealno za tu nameru. U taj kraj nije bilo moguće ući ili njime proći bez dozvole. Sve je bilo blokirano, jer je u blizini živeo general Ivan Gošnjak, Titova desna ruka, a do njega u vili Jefto Šašlić, načelnik 12. Uprave Armije, koje je u ravni Udbe u civilnoj organizaciji. Po zakonu, za grobove „izdajnika“ nije se smelo saznati, pa se tajna na ovakvom mestu mogla sakriti decenijama, jer je ono bilo izuzetno obezbeđeno, a šuma bi se vremenom obnovila. Nedavno mi se pukovnik Garde, Titov intendant, poverio da mu je bilo sumnjivo zbog čega je to mesto sledećih 10 do 15 godina stalno obezbeđivao vojnik stražar, a da on nije znao zbog čega se čuva taj deo šume.


Lažne verzije pogubljenja
Da se pogubljenje dogodilo, kao što neki tvrde, na Adi Ciganliji, u Marinkovoj bari ili negde drugde, na Kosmaju, ljudi bi to primetili. Palili bi svetla, čula bi se pucnjava, neko bi naišao ili bi kasnije pronašao sveže humke i sve bi se ubrzo otkrilo. Ovako, u blizini veoma čuvanog i obezbeđenog Belog dvora, tajna je bila dugovečna.

Zašto sam ćutao
- Kao vojnik, ali i po zakonu, nisam mogao o tome da govorim, bar pedeset godina. Drugi razlog jeste to što su 1990. posle raspada Jugoslavije počele priče i pisanija, čiste izmišljotine, radi novca. To mi je dozlogrdilo pa sam progovorio. Da sam o tome ranije pričao, ko bi mi verovao? Zar nije bilo nekog poverljivijeg? Sve što sam vam rekao, mogu da potvrde moji prijatelji, takođe u to vreme pripadnici KNOJ-a, koji su bili čuvari i pratioci osuđenih. To su Jaćim Anđelovski, Ljubomir Petrović iz sela Filipovci, Vitomir Vitevski i Kuzmin Petrovski iz Lesnova kod Kratova u Makedoniji. Ne znam da li su svi živi, jer su stariji od mene - ponovio je više puta Lazarovski.

Drašković traži javnu ekshumaciju i DNK analizu
Ministar spoljnih poslova SCG i lider Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuk Drašković izjavio je da grob generala Dragoljuba Mihailovića mora biti otkopan odmah i u prisustvu javnosti, ako se zaista zna gde se nalazi, a posmrtni ostaci, ako ih u grobnici ima, upućeni na DNK analizu. Tek posle toga, kako je naglasio, mogla je biti saopštena tvrdnja da je, ili nije, otkriven njegov grob.

- Šef BIA Rade Bulatović treba da objasni Srbima zašto ne otkopava generalov grob kad već zna gde je - rekao je Drašković i dodao da „Bulatović od istorijskog čina vezanog za jednu od najvećih drama srpskog naroda pravi komediju“.

Mihailović: Bulatović mi ništa nije rekao
Unuk generala Mihailovića, potpredsednik Skupštine Srbije Vojislav Mihailović, rekao je da su se informacije o otkrivanju groba Draže Mihailovića „ciklično pojavljivale i pre dve, pet ili deset godina“, ali da nikad nisu bile potvrđene. - Izjasniću se o tome kad dobijem zvaničnu potvrdu od BIA - rekao je Mihailović, dodajući da je pre nekoliko dana video šefa BIA Radeta Bulatovića, ali da mu on nije ništa rekao o otkrivanju groba.



Izvor: Blic

Vojislav Mihailović o otkriću da je njegov deda sahranjen na Dedinju

Istina o Draži ne odgovara svima

Vojislav Mihailović, unuk đenerala Draže Mihailovića, kaže za „Blic“ da su iz samog vrha vladajuće strukture, neposredno po dolasku na vlast, obećali da će se založiti za to da se otkrije istina o grobu đenerala Draže Mihailovića.


- Bilo je dogovora da se na tome radi, ali daleko od očiju medija i javnosti, sve dok se ne dođe do pravih rezultata - otkriva Mihailović.

Iako nije prezicirao kome je taj zadatak konkretno poveren, Mihailović kaže da se susreo sa Radetom Bulatovićem, šefom BIA, i da su razgovarali na tu temu, ali da mu on nije rekao gde je grob njegovog dede. Podatak da je grob Mihailovića na samo 200 metara od Belog dvora, u Lisičjem potoku, tvrdi Mihailović, još je nesiguran, i „sve dok se zvanično ne saopšti, to može biti samo jedna od mogućih solucija“.

- Vodio sam sa Bulatovićem razgovor na tu temu. Rečeno mi je da na tome rade - kaže on.

BIA je prekjuče demantovala da uopšte radi na otkrivanju Dražinog groba. Zašto o tome ne žele da govore za javnost? Da li je demanti BIA prouzrokovan procenom da ipak nije pogodan momenat da se to saopšti javnosti?

- Nema razloga da se to politički stopira. Ali, verovatno su se susreli sa problemima većim od tog - kaže Mihailović.

On, međutim, nije odgovorio na pitanje šta bi mogao da bude problem BIA da dođe do istine, ukoliko to zaista želi. Zar je teško otkopati nekoliko kvadratnih metara zemlje na svega nekoliko lokacija i, ukoliko ih ima, poslati ostatke na DNK analizu?

- Možda ste u pravu, možda bi trebalo da državni organi na tome ozbiljnije rade kako bi sprečili dalje spekulacije i kako bi zadovoljili težnju jednog dela nacije da se konačno dođe do istine. Ali nisam siguran da i u ovom momentu svim strukturama odgovara da se dođe do istine - kaže Mihailović.

Željko Cvijanović, glavni urednik „Evrope“, kaže da je BIA krenula u tu priču, iznoseći je u javnost, ali da je potom zaključila da je to oportuno za njih.

- Mogao bih da kažem da imam razumevanje zbog čega se BIA povukla, ali moje razumevanje prestaje tamo gde se ja prozivam lažovom.

Tvrdim da je naš izvor iz samog vrha BIA i da ništa u tekstu nije izmišljeno. S druge strane, jasno je da imate pravo da lažete i u demantiju, a kada su lažni demantiji, obično je to iz političkih razloga - kaže Cvijanović, dodajući da su snimci predmeta koji su pripadali đeneralu Draži nastali u ponedeljak, upravo u holu BIA, i da su arhivirani u foto-dokumentaciji pod tim datumom.

izvor: Blic

Da li sadašnje vlasti preduzimaju bilo šta da bi rešile misteriju prošlog veka

BIA se uplašila Dražinog groba

Vojislav Mihailović, unuk generala Draže Mihailovića, kaže za „Blic“ da su iz samog vrha vladajuće strukture, neposredno po dolasku na vlast, obećali da će se založiti za to da se otkrije istina o grobu generala Draže Mihailovića.

- Bilo je dogovora da se na tome radi, ali daleko od očiju medija i javnosti, sve dok se ne dođe do pravih rezultata - otkriva Mihailović.

Iako nije prezicirao kome je taj zadatak konkretno poveren, Mihailović kaže da se susreo sa Radetom Bulatovićem, šefom BIA, i da su razgovarali na tu temu, ali da mu on nije rekao gde je grob njegovog dede. Podatak da je grob Mihailovića na samo 200 metara od Belog dvora, u Lisičjem potoku, tvrdi Mihailović, još uvek je nesiguran, i „sve dok se zvanično ne saopšti, to može biti samo jedna od mogućih solucija“.

Prema pisanju nedeljnika „Evropa“ i tvrdnji njegovog glavnog urednika Željka Cvijanovića, BIA je godinu dana posle intenzivnog traganja po preostalim dokumentima i razgovora sa preživelim svedocima utvrdila je da se grob Draže Mihailovića nalazi upravo u bagremovoj šumi, na 150-200 metara od Belog dvora, u blizini današnje Ortopedske bolnice „Banjica“.

„Evropa“ se pozivala na svedočenje Ljube Lazarevskog, penzionisanog podoficira KNOJ-a, koji je te noći osuđenike dopratio do mesta streljanja i svojim očima gledao egzekuciju. On je potvrdio da je Mihailović streljan u 1.30 posle ponoći 18. jula 1946. godine.

- Lazarevski je samo jedan od onih koji već godinama tvrde da su očevici, takvih ima desetak. Što se Bulatovića tiče, vodio sam razgovor s njim na tu temu. Rečeno mi je da na tome rade, i to je sve - kaže on, iako je BIA juče demantovala da uopšte radi na otkrivanju Dražinog groba.

Zašto o tome ne žele da govore za javnost? Da li je demanti BIA prouzrokovan procenom da ipak nije pogodan momenat da se to saopšti javnosti?

- Nema razloga da se to politički stopira. Ali, verovatno su se susreli sa problemima većim od tog - kaže Mihailović.

On, međutim, nije odgovorio na pitanje šta bi mogao da bude problem BIA da dođe do istine, ukoliko to zaista želi. Zar je teško otkopati nekoliko kvadratnih metara zemlje na svega nekoliko lokacija i, ukoliko ima ostataka, poslati ih na DNK analizu?

- Možda ste u pravu, možda bi trebalo da državni organi na tome ozbiljnije rade kako bi sprečili dalje spekulacije i kako bi zadovoljili težnju jednog dela nacije da se konačno dođe do istine. Ali nisam siguran da i u ovom momentu svim strukturama odgovara da se dođe do istine - kaže Mihailović.

Cvijanović kaže da je BIA krenula u tu priču, ali da je potom zaključila da je to oportuno za njih.

- Mogao bih da kažem da imam razumevanje zbog čega se BIA povukla, ali moje razumevanje prestaje tamo gde se ja prozivam lažovom. Tvrdim da je naš izvor iz samog vrha BIA i da ništa u tekstu nije izmišljeno. S druge strane, jasno je da imate pravo da lažete i u demantiju, a kada su lažni demantiji, obično je to iz političkih razloga - kaže Cvijanović, dodajući da su snimci predmeta koji su pripadali generalu Draži nastali u ponedeljak, upravo u holu BIA, i da su arhivirani u foto-dokumentaciji pod tim datumom.



Izvor: Blic \ T. N. Đaković

Milijan Nedeljković iz Užica tvrdi da je svedok ubistva Draže Mihailovića
Dražin grob na Starom sajmištu


UŽICE - Kunem se Svetim Nikolom i zdravljem svojim da sam bio svedok pogubljenja Dragoljuba - Draže Mihailovića. Gledao sam kako je Dražu i Dragog Jovanovića, bivšeg šefa beogradske policije, ubio iz pištolja lično Slobodan Penezić Krcun. Bilo je to u predvečerje julskog dana 1946. godine, na obali Save, otprilike naspram mesta gde se sada nalazi železnička stanica - ispričao je za „Blic“ Milijan Nedeljković (82) iz sela Potočanje, zaseok Košuta, kod Užica.

Tajnu čuvanu nekoliko decenija „jer takvo je bilo vreme da si mor’o da držiš jezik za zubima“, ovaj krepki starac poverio je „Blicu“.

Milijan Nedeljković priča da je u partizansku vojsku mobilisan januara 1945. i odmah poslat na Sremski front. Posle rata i bitaka koje je vodio sa Nemcima i ustašama u Posavini prekomandovan je u Drugu beogradsku brigadu.

„Kopaćete neki grob“

- Bila je sredina jula 1946. godine, ne sećam se tačnog datuma, bio sam kao vojnik angažovan na obezbeđenju Zemunskog mosta. Nedaleko otale, na Sajmištu, nalazio se logor gde su dopremani Nemci, ustaše, belogardejci. Na istom zadatku sa mnom bio je i moj zemljak, Užičanin, Danilo Sekulić - počinje Milijan svoju ispovest o ubistvu Draže Mihailovića, hronološki složenu, kojoj je, tvrdi i kune se, prisustvovao.

- Na most je negde po podne došao komandant logora, major Milan Stamatović, takođe zemljak, iz sela Krvavci, i od komandira mog voda tražio da pusti mene i Sekulića da krenemo s njim. Kazao nam je da nam je Komanda grada Beograda poverila važan zadatak koji moramo da izvršimo. Danilo Sekulić i ja krenuli smo pešice sa Stamatovićem prema Sajmištu i ubrzo stigli u njegovu kancelariju. Stamatović nam je tamo saopštio: „Daćemo vam dva Nemca, kopaćete neki grob. Ponesite oružje!“ Ubrzo smo izašli iz kancelarije. Napolju nas je čekao kamion, ispred vozila stajala su dva vezana Nemca. Svi smo se popeli u kamion koji je vozio neki šofer zvani Cigo, i zaputili drumom kraj Save, uzvodno uz reku. U kamionu je bila lopata i pijuk - priseća se Milijan Nedeljković.

Priča dalje ovaj starac da su se vozili desetak minuta, kada je kamion stao na ledini, par desetina metara od obale Save. Procenjuje da je tada bilo oko šest sati po podne.

- Izašli smo iz kamiona i odvezali Nemce. Tu gde smo se zaustavili čekala su nas četiri pobijena kočića, koja su jasno ograđivala parcelu dva puta dva metra, i bure sa krečom. Cenio sam, bilo je oko dvesta kila gašenog kreča. Okolo niđe nije bilo kuća, niđe ništa niko nije tu sijao. Samo mali jasenov i brezov lug i nisko rastinje. Stamatović je meni i Sekuliću naredio da čuvamo stražu i da niko ne sme da priđe, a Nemcima da kopaju raku. Uzeo sam puškomitraljez i otišao na zadatak. Posle sat vremena zarobljenici su završili sa kopanjem. Seli smo zajedno sa Nemcima i zapalili cigarete, čekajući dalja naređenja - veli Milijan.

- Ubrzo je stigla crvena marica i stala kraj same reke. Iz nje je izašao Slobodan Penezić Krcun i pitao: „Da li je sve gotovo?“ Od Stamatovića je dobio potvrdan odgovor. Krcun je bio obučen u kožnu dužu jaknu, imao je kožni kačket na glavi, a za pojasom pištolj. Stamatović je pitao Krcuna: „Hoćemo li da završimo posao odmah ili da čekamo njih.“ Krcun je kratko rekao: „Polako!“ U marici su bila dva čoveka, znao sam da su zarobljenici, ali ni slutio nisam ko su - govori u jednom dahu naš sagovornik, a baba Vera, Milijanova supruga, za to vreme nervozno šeta dvorištem i gunđa sebi u bradu: „Bolje da si ćut’o, Milijane! Šta ti je trebalo da pričaš, još će, ako, i u zatvor da te vode!“

„Sve se brzo odigralo“

- Penez (Krcun) je zapalio cigaru i nešto nas zapitkivao o svakodnevnim vojničkim obavezama. Pušio je uvozni duvan, a ja, Sekulić i Nemci one naše cigare „partizanke“ koje smo dobijali u sledovanju. Posle petnes minuta stigao je džip. Iz njega su izašli komandant Beograda general-major Ljubodrag Đurić, potpukovnik Miloš Minić, Nikola Ljubičić, komandant Pete divizije KNOJ-a, i sudija potpukovnik Đorđević čijeg se imena ne sećam. Krcun je šoferu Cigu naredio da otvori vrata marice i izvede zarobljenike. Odmah sam prepoznao Dragoljuba - Dražu Mihailovića, jer viđao sam mu slike u novinama dok mu je trajalo suđenje. Video sam ga jednom i kao momak, za vreme rata dok je sa vojskom prolazio ovim krajem. Za Dragog Jovanovića nisam znao ko je. Ruke i noge bile su im vezane žicom. Ćutali su - priča Milijan.

Znao je Milijan, kaže, šta čeka ovu dvojicu, ali mu nije bilo jasno zašto nema streljačkog voda.

- Draža je imao na sebi englesku vojnu bluzu, vojničke pantalone i izglancane cokule. Na glavi mu je bila kapa Jugoslovenske vojske, zvana „petrovka“, sa prišivenom kokardom. Bilo mi je čudno što mu kokardu nisu skinuli. Delovao je izmučen i poražen. Imao je kratku bradu, i bio je bez cvikera. Jovanović je bio hladnokrvan, odeven u civilku. Sve se brzo odigralo. Izvadili su ih iz marice, Cigo im je nožićem presekao žicu na nogama, a onda su ih poveli ka jami. Dok su ih vodili, Jovanović je prkosno uzviknuo: „Udrite, j...m vam majku banditsku!“ Krcun je odma’ izvadio pištolj i hladnokrvno ispalio tri ili četiri metka u Jovanovića. Zatim je pištolj okrenuo prema Draži i nekoliko metaka sasuo njemu u telo. Nije im pucao u leđa, već u trup dok su gledali u njega. Obojica su odma’ izdahnuli. Mi smo stajali i posmatrali dva mrtva čoveka pred našim nogama, niko reči nije izustio - kaže Milijan.

Milijan Nedeljković navodi da je tada Krcun pitao vozača kamiona „da li si poneo ono“, na šta je ovaj klimnuo glavom i iz kamiona izvadio dva ćebeta i šareno platno.

- Jedan Nemac je sišao u raku i rasprostr’o ćebe, a drugi je svukao leševe u jamu. Ono platno stavili su im pod glavu, a drugim ćebetom prekrili su pokojnike. Dok je Nemac mrtvog Dražu vukao za nogu da ga gurne u rupu, mrtvom četniku spala je kapa sa glave. Krcun je podigao kapu i zadovoljno rekao: „Ovo ćemo pokloniti Kalabiću.“ Cigo je uzeo „petrovku“ i ubacio je u maricu. Raku su Nemci lopatama zatrpali i poravnali da se ne primećuje da je tu nešto kopano, a onda je zalili krečom. „Komisija“ je bila zadovoljna kako je grob obrađen i pritajen - kaže Milijan.

Nedeljković kaže da njemu i drugom vojniku Danilu Sekuliću niko te noći ništa nije rekao. Posle egzekucije svi su, objašnjava, posedali u vozila kojima su došli i razišli se.

- Mene i Sekulića vratili su na Zemunski most. Znali smo da ne smemo da govorimo o ovome. Sutradan nas je nasamo našao komesar David Salomon i rekao: „Poručio vam Krcun da ćutite o onome sinoć, u suprotnom čeka vas metak u čelo.“ Nije bilo druge, morali smo da držimo jezik za zubima, a gadno je vreme bilo pa nisam ni osećao potrebu da pričam - zaključujue Milijan.

Vladimir Lojanica

Izvor: Blic

Milijan Nedeljković (82) tvrdi da je video kako je i gde ubijen četnički vojvoda

KRCUN UBIO DRAŽU!

Krcun izvadi pištolj i tri puta opali u Dragog Jovanovića, ubi ga na mestu. Draža kleči nad njim i drhti, ruke mu i dalje vezane... Krcun onda ispali još nekoliko metaka u Dražin stomak!

Milijan Nedeljković...

UŽICE - Milijan Nedeljković (82) iz sela Potočanje kod Užica tvrdi da je svojim očima video kako je Slobodan Penezić Krcun jula 1946. godine na beogradskom Starom sajmištu iz pištolja ubio Dražu Mihailovića! Milijan, krepki starac bistrog uma, tvrdi da je rešio da "pred smrt" javno kaže ono što mu je godinama bilo na duši.
- Mobilisan sam u partizane 1945. Bio sam u Četvrtoj crnogorskoj brigadi Peke Dapčevića... Posle oslobođenja, raspoređen sam u Drugu beogradsku brigadu KNOJ-a. Zadatak moje čete je bio da obezbedimo jedini most koji je tada postojao, a to je onaj koji vezuje Zemun sa Beogradom... - seća se deda Milijan. Dok pokazuje svoju vojnu knjižicu, šumno uzdiše...
- Tada je Sajam bio lager za sve zarobljenike. Bilo je tu i četnika i ustaša i Nemaca i Bugara... Komandant logora je bio moj zemljak Milan Stamatović, zvani Šaka, iz Krvavaca. Ja sam sa još jednim mojim zemljakom iz Sevojna, nekim Danilom Sekulićem, bio u takozvanoj pokretnoj patroli. Danilo je bio sinovac narodnog heroja Slobodana Sekulića, koga su ubili četnici... Jednom, dok smo mi bili u patroli, naišao je major Stamatović, koji me je odma' prepoznao. Rekao mi je da hoće da ide do mog komandira. Odvedem ga do baraka gde je bio komandir Ljubo Živaljević. Tu sedosmo, a on poče: "Dobio sam naređenje od komandanta grada generala Ljuba Đurića i komandanta Pete divizije Nikole Ljubičića, da mi daš dva momka od poverenja, po mogućstvu da to budu Užičani"...
Birali Užičane...
Ovde deda Milijan zastaje, briše znoj sa čela, pogled mu se na trenutak gubi u daljini...
- Pita mene Stamatović da li ja imam još nekog u kog imam poverenja, pa mu rekoh za Sekulića, čiji je stric poginuo u ratu od četnika. Jedan poručnik dovede Danila. Krenusmo sa Stamatovićem na Sajmište i tu on reče jednom čoveku da nam spremi jednu "pragu", dva Nemca, kramp i pijuk, lopate, dva ćebeta i neko platno... Stiže kamion, koji je vozio neki Cigo. Taj je bio rodom negde između Aranđelovca i Lajkovca. Tu uzbrdo je bilo jedno mesto, dva sa dva metra, na kom su pobodena četiri kočića. Stajalo je i jedno bure od 200 litara sa gašenim krečom, a pored njega kofa. Cigo je jedini znao nemački, pa je prevodio Nemcima šta je govorio major: "Ovde treba da budu dva groba", rekao im je kratko i dao alat. Onda Stamatović i Cigo sa kamionom odoše, a mi ostadosmo. Nemci kopaju, a mi čuvamo stražu...
Milijan se seća da je posle oko sat vremena, kada su bili pri kraju kopanja raka, stigla crvena "marica".
- Izađoše major Stamatović, Slobodan Penezić Krcun i Cigo, koji ih je vozio. Krcun je imao kožni kačket na glavi i kožnu kratku jaknu. Pozva mene i Danila da dođemo. Pitao nas je da li je gotovo sa kopanjem, pa onda pozva Nemce da izađu iz jame. Bila je to rupa dubine 1,20 metara. Tada Krcun naredi Cigi: "Otvori vrata i izvedi ih. Odseci im veze na nogama"... Kada je Cigo otvorio vrata, prvo sam video samo noge i gvožđarice na njima (nešto kao poluduboke cipele) i engleske čakšire. Videh kako drži ruke svezane na grudima, pa tek onda glavu. Bio je to đeneral Draža! Znao sam ga iz novina. Iza njega je sedeo još jedan čovek, ali ga nisam odmah prepoznao. Krcun naredi Nemcima da izvedu Dražu. Imao je na sebi kapu "petrovku" sa našivenom kokardom i zelenu kratku englesku bluzu. Na desetak metara dalje ostaviše ga da sedi. A onda Krcun viknu da dovedu drugog. Tada sam i njega prepoznao. Bio je to Dragi Jovanović. Njega staviše do Draže...
"Ubij me, majku ti..."
Milijan Nedeljković kaže da nikada neće zaboraviti scenu streljanja Draže i Dragog. Često mu se ta slika vraća u snove...
- Major Stamatović pita Krcuna hoće li da vrše posao, a ovaj ćuti. Utom stiže džip iz koga izađoše Ljuba Đurić, Nikola Ljubičić, Milan Minić, koji je bio vojni tužilac, i Svele Đorđević Trubadur, predsednik Vojnog suda... Odvojili su se i razgovarali pet minuta. Krcun se tada okrenu Dragom Jovanoviću i reče: "Jesi li dolijao?" Jovanović mu odgovori: "Ubij me, j.... ti majku banditsku!" Krcun tada izvadi pištolj i tri puta opali u Jovanovića. Ovaj ostade mrtav! Draža kleči nad njim i drhti, dok su mu ruke i dalje vezane... Krcun onda ispali još nekoliko metaka u Dražin stomak! Krcun naredi Nemcima da uzmu jedno ćebe i onaj sic sa sedišta od kamiona. Nemac siđe u raku i položi to ćebe, a taj sic stavi na mestu gde treba da budu glave. Drugi Nemac vuče Dražu za noge. Mrtvom Draži spade "petrovka" sa glave. Krcun je uze, smeje se. Kaže: "Spremiću je Kalabiću, da je ima za uspomenu..." Potom staviše Dragog Jovanovića pored Draže. Prekriše ih drugim ćebetom. Kofom iz bureta donosili su kreč i polivali po leševima. Dok je jedan Nemac odozgo nabacivao zemlju, drugi je ravnao. Kada je bilo desetak centimetara zemlje izađe i on, pa odozgo počeše polako da bacaju zemlju i ravnaju. Kada završiše sve je bilo ravno, kao da nije ni kopano. Krcun je samo prokomentarisao da je sve gotovo. Niko više ništa nije rekao, svi odoše, a po mene, Danila i Nemce dođe neki sa kamionom...
Z. Gligorijević

sutra: Zašto vlast ne traži Dražin grob?

Ako progovoriš - streljanje!

Dan posle streljanja, kapetan David Soloman mi je rekao: "Dobio sam naređenje od Krcuna da nikome ništa ne smete da kažete. Ako ikome kažete, bićete streljani"...
I zaista, deda Milijan nikome nije ništa govorio, pa čak ni svojoj ženi sa kojom živi od 1954. godine. Tek je pre neki dan u bolnici, dok je čekao na pregled kod doktorke, u nekoj raspravi sa jednim pacijentom rekao da je svedok pogibije đenerala Draže Mihailovića.
- Pri kraju sam života, pa sam morao da ovo ispričam. Neka se zna gde je ubijen i sahranjen Draža...

Izvor: Press