Дракула између мита и стварности

Онај који набија на колац

Румунски владар Влад Цепеш, познатији као Дракула, себи је обезбедио бесмртност суровошћу, којој је тешко наћи премца у европској

прошлости
 
 
Име Влада Цепеша налази се и на списку дародаваца нашег манастира Хиландара на Светој Гори
Типична филмска прича о грофу Дракули, по роману ирског писца Брема Стокера из 1897. године, почиње овако: часовник откуцава поноћ, мртвачки сандук полако се отвара, уз шкрипу, и из њега излази гроф Дракула. Огрнут тамним плаштом, хитрим корацима излази из свог трансилванијског дворца и креће у ноћ, дуж мрачних и пустих улица...
Прави Дракула био је унук прослављеног влашког војводе Мирче, који је годинама успешно одолевао најезди Турака и настојањима Отоманског царства да покори Влашку. Када је 1418. године умро, Мирча је иза себе оставио неколико незаконитих синова, што је у војводству у коме нису постојала утврђена правила наслеђивања био повод жестоким раздорима и крвавим обрачунима између потенцијалних владара.
Из сукоба два главна такмаца, Мирчиног незаконитог сина Влада (Дракулиног оца) и Дана Млађег, Мирчиног синовца, као победник је изашао Влад.
У време рођења Влада Млађег, 1431. године, у тврђави Сигишоару, Влад Старији је командовао гарнизоном који је оближњи планински превој између Трансилваније и Влашке бранио од упада Турака.
Те исте године Владов отац доживео је велику част да га римско-немачки цар Сигисмуд у Нирнбергу именује витезом Змајевог реда Светог римског царства, основаног ради очувања хришћанства пред надирућим исламом и све већим освајачким намерама Турског царства. Поносан на указану част, Влад Старији додао је крштеном имену надимак Дракул, што је изведеница из латинске речи драцо и у преводу значи змај, а на румунском - ђаво.
У румунској историји Дракула син, познатији као Влад Цепеш, кога су Турци звали казиклу беј - у преводу онај који набија на колац, био је познат по суровости. Непријатеље, као и све оне који су имали храбрости да му се супротставе, кажњавао је набијањем на колац.
Влад је постао озлоглашен и по другим суровим поступцима кажњавања. Често је наређивао да се људима огули кожа, да их живе скувају, да им одрубе главу, да буду ослепљени, угушени, обешени, спаљивани, пробадани, живи закопавани...
Посебно је волео да им сам одсече носеве, уши и удове. Ипак, његова најдража казна било је - набијање на колац.
Суровост, која је основно обележје румунског грофа и владара, историчари сматрају последицом његовог боравка међу Турцима. Он је, с братом Радуом, међу њима провео део детињства јер их је отац дао у залог турском султану Мурату Другом. Дечаци су на Муратовом двору у Једрену били око шест година.
Претпоставља се да је Дракули било једанаест година, а његовом млађем брату око седам када их је отац предао у ропство. По неким наводима из тог времена, дечаци тамо нису мучени физички, али је више него сигурно да је психолошки учинак био погубан, нарочито за Влада, који је гледајући суровост и сам постао такав.
Историчари сматрају да је тада створено и супарништво међу браћом, које је изнедрило међусобну мржњу. Када је Мурат решио да их ослободи, Раду је одлучио да остане у Турској, а Влад се вратио у Влашку, где је сазнао да му је отац убијен, а старији брат Мирча жив закопан.
Дракула је владао Влашком у три наврата. О првом, кратком раздобљу (1448. године) веома се мало зна, изузев да је следећих осам година провео кујући завере како би дошао на престо по други пут, што му је и пошло за руком 1456. године. То раздобље његовог шестогодишњег владања уједно је и најпознатије.
После неколико окршаја с турском војском 1461. и 1462. године, Влад је, спасавајући живот, побегао у Трансилванију, под влашћу мађарског краља Матије Корвина, у чијем је заробљеништву остао до седамдесетих година 15. века. Влашког престола се, по трећи пут, домогао 1476. године, али је власт изгубио већ исте зиме - погинуо је на бојном пољу.
Околности под којима је Дракула изгубио живот највероватније ће остати вечита тајна. Претпоставља се да је убијен у бици вођеној крајем децембра 1476. године недалеко од Букурешта.
Према једном руском извору, њега је грешком убио његов војник, убеђен да је реч о турском великодостојнику. Далеко је ближе истини да га је смакао плаћени убица кога је најмио његов супарник и наследник на власти из династије Басараба. По неким другим изворима, завереници су Дракули одсекли главу да би је потом, као доказ добро обављеног задатка, послали султану у Цариград.
Распрострањена је верзија према којој су калуђери манастира Снагов сахранили Дракулу поред олтара. Међутим, ископавања која су обављена почетком тридесетих година прошлог века нису дала резултата. Ипак, неки верују да је гроф Дракула заиста сахрањен у том манастиру, али не на месту на коме се првобитно мислило.
По тој верзији, Дракулини остаци заиста су нађени негде унутар манастирског имања и одмах им се изгубио сваки траг. Има и оних који не верују у те тврдње већ сматрају да је Дракула скончао на сасвим другом крају Румуније, далеко од Снагова и свих места која се спомињу.
Међу самим Румунима и данас су мишљења о њему углавном подељена. Док неки верују у легенду о вампиру плаве крви, други мисле да је Влад Цепеш био чврст и непоколебљив владар, без самилости према непријатељима.


Ј. Радовановић