Dragoslav Račić je rođen 24. marta 1905. godine u selu Godačica, u čijem se ataru Gledićke planine spuštaju u Gružu. Njegovo kršteno prezime je Miletić. Po pradedi Radoslavu-Rači, svom najčuvenijem pretku, uzeo je prezime Račić odlaskom u četnike 1941.godine, da bi zaštitio porodicu od okupatorske odmazde. Dragoslavljev otac Stevan bio je trgovac u Godačici, a majka Simka domaćica. Imali su još troje dece: Aranđela, Milisava i Desanku.

Posle završene osnovne škole u Godačici, upisali su ga u Kragujevačku gimnaziju. U Kragujevcu, Dragoslav Miletić se više provodio sa društvom nego što je učio, pa je izgubio jednu godinu. Ti nestašni dani odredili su njegovu sudbinu. Roditelji su smatrali da je njihovom sinu potrebna čvrsta ruka, pa su ga, posle završenog šestog razreda gimnazije, 1926. godine upisali na Vojnu akademiju u Beogradu. Dragoslav se na Vojnoj akademiji odlično pokazao. Kao jedan od najboljih pitomaca u klasi, upućen je na dvogodišnju specijalizaciju u Frtancusku, gde je završio postdiplomske studije. Po struci je bio artiljerac.Službovao je u Sarajevu, Skoplju, Aleksincu, Mariboru i Ljubljani.

Dragoslav se oženio ćerkom bana Zetske banovine Vericom. Veridba je obavljena 18. novembra 1934. godine u Skoplju. Verica je trgično preminula pošto je, u poodmakloj trudnoći pala sa konja. Lekari nisu uspeli da spasu ni njihovo muško dete.

Aprilski rat 1941. godine zadesio je Dragoslava Miletića u Ljubljani, u činu artiljerijskog kapetana prve klase. U civilnom odelu, predstavljajući se kao svinjarski trgovac (što je bilo jedno od zanimanja njegovog pradede Rače), posle sloma jugoslovenske vojske stigao je u Poceri 085;u. Čim je čuo za pukovnika Dražu Mihailovića, stao je pod njegovu komandu. Draža je ovlastio Dragoslava Račića da nastavi sa organizovanjem vojske u Podrinju, s tim što je njegova glavna aktivnost imala da bude u pomaganju ustanicima s one strane Drine, koji su, pod komandom majora Jezdimira Dangića, vodili borbu protiv ustaša. Račić je leta 1941. prelazio Drinu. Napadao je ustaše, ali i nemački garnizon u Zvorniku. On je prvi ravnogorski komandant za kojim su Nemci raspisali poternicu. Septembra meseca, zbog preuranjenog ustanka protiv Nemaca, i Račić je morao svu svoju aktivnost da usmeri istočno od Drine. Sa svojim Cerskim odredom napao je Šabac, 22 septembra. Ali komunisti, koji su insistirali na podizanju ustanka, po pravilu su se povlačili iz zajedničkih borbi protiv Nemaca. Tako je bilo i u Šapcu. Cerski odred je uspeo da savlada Nemce utvrđene u fabrici Zorka, pa čak i da dođe do centra grada, ali je zbog izdaje komunističkih partizana morao da se povuče. Pod pritiskom Nemaca, kojima je iz Srema došla u pomoć kompletna 342. divizija, Račićeva jedinica se povlačila prema Ceru. Nemačka ofanziva još nije bila prošla, kada su četnike s leđa napale skoncentrisane komunističke jedinice, počev od 2. novembra. Pukovnik Mihailović uspeo je da pasivizira Nemce pregovorima u selu Divci 11. novembra, da bi organizovao kontranapad protiv komunista. Na čelu tog kontra napada vidimo kapetana Dragoslava Račića sa Cerskim i, za ovu priliku, Gružanskim odredom. Komunisti su potučeni na Jelenu, a zatim gonjeni do ispred Čačka. Nemačke ofanzive koje su usledile nakratko su zaustavile građanski rat. Komunisti su se povukli na zapad, u italijansku okupacionu zonu, a četnici su se sklonili u planine. Račićeva jedinica, sada Cerska brigada, prešla je Drinu, da bi još jednom pomogla majoru Jezdimiru Dangiću. Dangić je imao da izdrži napad dve nemačke divizije, i udruženih ustaša i komunista. Pred nadmoćnijim neprijateljem, četnici su narednih meseci gubili pozicije. Najzad je Račić morao da se povuče istočno od Drine, dok je Dangić pao u nemačko zarobljeništvo. Istočna Bosna bila je izgubljena proleća 1942. godine, ali su već u leto četnici ponovo bili na svom.

Drugu polovinu 1942. i prvu polovinu 1943. godine Dragoslav Račić posvećuje jačanju svoje jedinice. Dobio je čin majora i oformio elitni Cerski korpus. U selu Savkovići podigao je crkvu posvećenu knezu Lazaru, koja i danas postoji, a u selu Gornje Kušlje zgradu osnovne škole. U zimu 1942/43. Nemci su manjim akcijama specijalnih jedinica pokušavali da zarobe Račića, ali bez uspeha. Leta 1943. godine majora Dragoslava Račića vidimo na čelu severnog krila u velikoj četničkojofanzivi prema primorju, u susret očekivanom savezničkom iskrcavanju. Račić je oslobodio Bajinu Baštu i druga manja mesta sa desne obale Drine, učestovao je u oslobađanju Višegrada 5. oktobra, a zatim nastavio da goni Nemce i ustaše prema Sarajevu. Cerski korpus se borio protiv Nemaca na Sokolcu, kada ga je sa desnog boka napao komunistički Treći korpus, a sa levog komunistička Peta divizija. Istovremeno, četnike su sa leđa uporno napadali Nemci, sa svojim novim, svežim snagama. U kritičnoj situaciji četničke jedinice uspele su da se povuku na polazne položaje bez većih gubitaka. Odmah posle ovoga, đeneral Draža Mihailović naredio je da se obrazuju krupnije jedinice za odbranu Srbije od komunista, koji su u međuvremenu, blagodareći engleskoj pomoći, postali respektivna vijna sila. Majora Dragoslava Račića najpre vidimo na čelu Cersko-majevičke grupe korpusa, a zatim, od proleća 1944. godine na položaju komandanta Četvrte grupe jurišnih korpusa. Bila je to najelitnija i najbrojnija četnička jedinica, sastavljena najpre od pet, a potom, krajem leta, i od sedam jurišnih korpusa. Ovi jurišni korpusi formirani su od najboljih brigada iz postojećeg korpusa. Pod Račićevom komandom, kao komandanti jurišnih korpusa, tada su bili kapetani Predrag Raković, Nikola Kalabić, Vojislav Tufegdžić, Milomir Kolarević i Miloš Marković. Načelnik Račićevog štaba bio je kapetan Neško Nedić. Četvrta grupa jurišnih korpusa, ojačana lokalnim jedinicama, teško je porazila komunističke divizije koje su, pod komandom Koče Popovića i engleskog majora Džona Hejnikera Mejdžora, iz Toplice prodrle do padina Kopaonika i Goča. Od 5. do 27. jula komunisti su neprestano gonjeni sve do Radan planine. Račić se zatim vratio na Kopaonik da sačeka novu grupu komunističkih divizija, koje su, pod komandom Peke Dapčevića, dolazile iz pravca zapada. Sa promenljivom srećom, Račić se tokom avgusta borio protiv ovih komunističkih divizija. Komunisti nisu uspeli da pređu Zapadnu Moravu i dokopaju se Šumadije, mada su bili neuporedivo bolje naoružani, a Račić nije uspeo da ih vrati preko Kopaonika. Prvih dana septembra komunisti se ipak povlače prema zapadu, u susret novim divizijama koje su dolazile iz pravca Bosne. Još jedna bitka odigrala se na Jelovoj Gori kod Užica, 8. septembra. Prvog dana komunisti su se povukli pred silovitim jurišom, ali već sutradan četnici su morali da odstupe zbog ogromne nesrazmere snaga. Njihova nova protivofanziva postala je besmislena kada su, počev od 19. septembra, istočnu srpsku granicu prešle milionska sovjetska i bugarska armija. Od oktobra 1944. do maja 1945. godine, potpukovnika, a zatim i pukovnika, Dragoslava Račića vidimo u prvim borbenim redovima u Bosnskoj Golgoti. Marta 1945. godine sve četničke snage podeljene su u tri kolone, sa ciljem: proboj ka Srbiji i dizanje ustanka protiv komunista. Račić je komandovao levom kolonom. Na ušću Sutjeske u Drinu, na padinama Zelengore, maja 1945. godine uništena je i glavnina četničkih jedinica. Od tada, imalo se ravnati po Dražinom naređenju: po trojkama, petorkama, desetinama, kako se može, i snagom svog ličnog zalaganja i umenja, produžite svaki na svoju nadležnu teritoriju. Nastavite borbu za dobra našega naroda... Račić je prešao Drinu, i u jesen 1945. godine, sa trinaest pratilaca, došao u selo Savkoviće, na svoju negdašnju teritoriju. Vidoje Obradović, sin uglednog domaćina Petka Obradović, napravio je u svom dvorištu zemunicu, u kojoj su se oni skrivali do novembra. Tada ih je izdala jedna žena iz porodice Obrdovića. Jake snage komunističke milicije opkolile su zemunicu. Račić je, po svom običaju, istrčao prvi, a za njim je krenuo najverniji četnik Vujica Nikolić, rodom iz sela Sikirić kod Ljubovije. Kada je video da mu je ostao samo jedan metak u pištolju, Račić je rekao: Vujice, batlija si. Što, šefe, usledio je odgovor nemam dva metka. Da imam sad bi ubio tebe pa mene, da ne padneš komunistima u ruke. Ako bi im ja pao, živog bi me pekli, bile su poslednje Račićeve reči. Razgovor se odigravao pred očima porodice Obradović. Pre nego što su se usudili da priđu mrtvom junaku, komunisti su iz neposredne blizine mitraljezom izrešetali njegovo telo. Potom su Račića izložili u Šapcu. Sahranili su ga u Vrbaku pored grada, tačno na ono mesto gde se danas nalazi autobuska stanica.

Pukovnik Dragoslav Račić bio je prvi vojskovođa u vojsci đenerala Draže Mihailovića. Bio je veoma obrazovan, ne samo vojnički, i hrabar poput junaka iz naših klasičnih epova. Uživao je u dugim razgovorima sa učenim podrinskim kaluđerima. Bio je disciplinovan i moralan do perfekcije. Imao je vojnički genije i srećnu zvezdu pratilju, koja je čuvala njegov krupni, lako uočljivi lik i kada je jurišao prvi, ispred svojih vojnika. Dragoslav Račić je, bez sumnje, jedan od najboljih sinova Srbije onoga doba

Izvor: Wikipedia

treba mi sto vise informacija o Dragoslavu Racicu....sumnjam da smo rodjaci  tj. da mi je on deda