Славољуб Лекић

СРБИ И НЕМЦИ

Уздижући Немце на лествици народа и култура немачке вође су у 20. веку прво предлагале искорењивање нижих раса, посебно Словена, Јевреја и Цигана, а потом су прешли на дело. Но њих, мада ‘‘вишe’‘, поразили су политички и економски ‘‘нижи’‘ Јевреји, војнички и политички ‘‘нижи’‘ Руси, а војну, политичку и економску лекцију одржали су им и Англоамериканци. После свих успона и падова, народног одушевљења Хитлеровим режимом, не чуди стога што поједини Немци сматрају да националсоцијализам има корена у њиховом духовном карактеру и традицији, те да немачки народ не може бити преваспитан споља, већ да тај поступак мора кренути и обавити се изнутра. (Ман, Т, Јеврејско питање, КОВ, Вршац 2001. стр. 74) Данас је сасвим јасно да преваспитања Немаца – ако је тако што уопште и могуће – није ни било, већ само њиховог сламања, а потом опоравка после кога као да никоме није јасно у ком смеру иде Немачка.

Развој догађаја у тој земљи после 1945. даје повода тражењу сличности између послератне Немачке и распадајуће Југославије. И без посебне анализе, међутим, очигледно је да је на простору бивше СФРЈ уместо денацификације обављана декомунизација – у Србији као одмазда а у осталим републикама као награда. Ово нам потврђује и препорука данашње немачке владе да се неупитно идентификујемо са агресором, мада то нису практиковали ни Немци после 1945. (Тако је Волфрам Мас, немачки амбасадор у Београду, 6.10.2010. изјавио: ‘‘Морам да критикујем власти Србије што и саме и даље користе термине попут ‘НАТО бомбардовања’. Замислите да шетате улицом Кнеза Милоша и да вас дете упита: ‘Тата, ко је ово урадио?’. Ви ћете му одговорити: ‘НАТО’. И шта онда очекујете да мисли о НАТО? Насупрот тога, у Немачкој сам као младић гледао рушевине у мом граду не мрзећи починиоце, пошто је било људи који су ми могли објаснити зашто је то урађено’‘. /Видети Нови стандард)

Променом ‘‘расног састава’‘ постхитлеровске Немачке, који се одвијао под дискретним притиском Американаца и Британаца, незадовољне су и данашње немачке власти. Зато говоре о крају мултикултурализма кога у Немачкој никада није ни било и дају одушак жељи да се потпуно ослободе странаца и последњих остатака иностраног туторства. Данас, од 82,4 милиона становника Немачке само 7,3 милиона чине странци – 2 милиона од њих Турци. (Germany – Country Profile. Library of Congress – Federal Research Division, April 2008. ) Пошто Немци чине 91,5 посто житеља земље, упозорења да ће муслимани високим наталитетом поробити Немачку – као што су Албанци освојили Косово – пре је израз ксенофобије и расизма него страха утемељеног на чињеничном стању.

Ваља се наиме подсетити да је раст шиптарског становништва на Косову и Метохији несумњива последица илегалног усељавања из Албаније а мање самог природног прираштаја ‘‘Косовара’‘, и да се одвијао уз истовремени систематски прогон па и убиства Срба староседелаца. Ничег сличног није било у Немачкој нити је у догледно време могуће. Немачка негодује против имиграционе политике која омогућава усељавање неевропљана у Европу, а неки истакнути Немци заговарају подизање бедема према Африци и Турској. По њима, Африканцима, Турцима и осталим Азијатима се либералном имиграционом политиком не може помоћи али се њоме могу уништити сами темељи Европе. (Заступник таквог мњења, банкар и члан странке СПД Тило Сарацин, говорећи о анексији Босне и Херцеговине, казао је и следеће: ‘‘Kad sam prvi put bio u Dubrovniku 1973, naš domaćin – starac koji je služio u austrijskoj mornarici i vrlo dobro govorio njemački – podržavao je ideju obnove austrijskog carstva! Tada sam razmišljao: Bože, kakav budalast čovjek! Mislim naime da je velika greška napravljena kad je Austrija anektirala BiH 1878, trebali su je prepustiti Srbima i Prvi svjetski rat se nikad ne bi dogodio, nego bismo živjeli u potpuno drukčijem svijetu. No, prošlost se ne može promijeniti‘’ /курзив СЛ/). (Globus)

Дакле, виђени Немци промену етничког састава Немачке изједначавају са крахом европске идеје. Упркос ‘‘бриге за Европу’‘, Немци међутим увек учествују, сами или с каквом другом силом, у вишевековном демографском и културном инжењерству над Балканом, такву делатност – у више наврата и злочиначку – веома ретко, тек овлаш помињући ‘‘мирољубиви’‘ међу њима. (Хелмут Шмит, некадашњи канцелар, критикујући интервенционизам САД и немачку политику као прирепак тога, вели: ‘‘Није тешко војно интервенисати, али јесте повући се, а за собом не оставити хаос – то се види у Ираку, на Косову и у Босни. Видеће се и у Авганистану. Данас нико не говори да Косово треба напустити – и то с разлогом; ни ја не бих донео такву одлуку /курзив СЛ/. Ако желимо да одемо, то морамо веома пажљиво и дугорочно припремати како би после нас владао ред. Ако потом уследе убиства и насиље, интервенција је била погрешна. Пошто би, међутим, такво признање било непријатно, радије се остаје. У случају Косова и Босне свесни смо тешког пропуста – да је интервенција под плаштом хуманитарног деловања прекршила Повељу УН и међународно право (учешће Немачке будући кршење Уговора ‘Два плус четири’ – основе за наше поновно уједињење). Са овом грешком морамо сви да живимо.’‘ /Из чланка Погибељ хуманитарних интервенција: Рећи Америци – не! , НИН, 13. 11. 2008.)

У ствари, немачко одбацивање мултикултурализма данас прикрива тежњу Немаца да потпуно потисну Англоамериканце из Европе – економски, политички и војно – као што су Русе избацили из Прусије 1989. (Ваљда се се због тога, усред немачке расправе о крају мултикултурализма, Мишел Обама у новембру 2010. обрела у посети америчким војницима у бази Рамштајн /покрајина Рајнланд-Пфалц/, тиме обновивши и сећање на улогу САД у Европи, и положај америчких трупа на тлу Немачке. /(Политика)

Аргументи германофила

Није чудо стога ни што Немачка, с времена на време, подстиче германофиле на разраду идеје о српско-немачкој сарадњи. (Најчешће помињане разлоге за такву сарадњу скицирао је М. Ђурковић у чланку: Србија и Немачка, Политика, 26.9.10) Заговорници сарадње са Немцима своје ставове образлажу руским занемаривањем Балкана као геостратешки за њих недовољно важног подручја, нашим оправданим страхом од Турске, француском позицијом другоразредне силе и удаљеношћу наше могуће савезнице Кине, те нашег потенцијалног заштитника виде у Немачкој – која нас је два пута окупирала, нанела нам огромне жртве и злотворски се према нама понела. По њима, опште уверење у народу да нам је Немачка највећи непријатељ ваља преиспитати, узимајући у обзир да смо са Германима током 19. века имали добре доносе – образовање, војну организацију и чиновништво устројивши по угледу на њих.

Уз то, Уједињена омладина српска настојала је да ојача везе са Бизмарковом Пруском, те је и проширење Србије на Берлинском конгресу повезано са утицајем Немачке и Аустроугарске. Томе, германофили супротстављају британско хушкање Срба против Немаца пред Мартовски пуч 1941. Штавише, примећују заговорници српско-немачке сарадње, Немачка је наш највећи технолошки узор и економски партнер. Посебно истичу да је немачка привреда и током текуће финансијске кризе показала стабилност утемељену на моћној индустријској традицији, штедљивости становништва и незаинтересованости за берзанске игре и живот на кредит. Отуд они закључују да је Немачка последња шанса Европе, те да ЕУ мора прихватити њен примат. (Катић, Н: Да ли је Немачка последња шанса Европе? /nkatic.wordpress.com>/)

Некада се наиме у Немачкој величала најбоља европска и светска Раса а данас Економија. У необјављеном али беспоштедном рату против бивших окупатора и суседа – штедњом против САД, технологијом и организацијом против Руса, евром против јужних земаља – Немци упорно и ћутке газе даље. Док Американци грцају у дуговима а Руси немоћно гледају топљење својих новчаних резерви, накупљених заслугом Бога а не организацијом или великим прегнућем, Немачка настоји да европски исток покори за себе, а не за Британце и Американце, рачунајући на засад још мирно надметање Руса и Американаца на Балтику, Кавказу, Украјини и другде… Заправо, несклона политичким обавезама, уједињена Немачка данас рачуна да ће слабљењем три потписника споразума у Потсдаму изградити своју а не америчко-британско-руску Европу – и то властитим напорним радом и прегнућем каквог нема ни у Руса ни Американаца. И мада је Хитлеров пројекат уједињења Европе под немачком командом пропао пре 65 година, данас пропада пројекат уједињене Европе без Немачке као богомданог, званичног, непорецивог хегемона.

Немци су такође и најпоузданији савезници и партнери због своје пословичне одговорности и поузданости, мисле заговорници сарадње са Немачком. Пример немачког савезништва јесте формирање Хрватске 1991. и касније старање о њој. Насупрот томе стоји српско и грчко савезништво са Британцима, неповољно и по нас и по Грке. Али, од каквог је политичког значаја за Србе немачка поузданост у савезништву ако Немци не могу да нас избришу са списка противника? наши германофили не објашњавају. Наиме, двоумљење да ли се везати за Немце или Англе открива неспособност српске прозападњачке ‘‘елите’‘ за државотворну мисао, доводећи и нацију и државу у сталну подређеност Запада – али и дефанзиву према Русима, Кинезима и другим међународним чиниоцима. Незаобилазно је отуда и питање: Зашто би се Срби покоравали Немцима који су их два пута окупирали у 20. веку, нанели им застрашујуће губитке, а потом и сами доживели пораз и срамоту пред целим светом?

Какви год били евроазијски односи – у вези изградње ‘‘санитарног кордона’‘, железнице Берлин-Багдад или пак гасовода и нафтовода – ми из сукоба Германа и германоидних Англоамериканаца не можемо извлачити неку корист. Посебно што су нас Британци ‘‘открили’‘ тек у 19. веку (Америка још касније) као артефакт а не као земљу, народ и државу, пошто им никада нисмо били значајан трговински или ратни партнер већ, с времена на време, погодно употребно средство политичке тактике. У свом отвореном писму Хитлеру (објављеном у Тајмсу) Черчил 1938. тако пише: ‘‘Да Енглеска доживи националну несрећу упоредиву с несрећом коју је Немачка доживела 1918, молио бих Бога да нам пошаље човека Ваше воље и снаге ума’‘. (Јасперс, К: Питање кривице, Самиздат, Београд 1999, Free Б92, стр. 76), да би већ после неколико година с Рузвелтом и Стаљином делио Немачку као да тог писма није ни било. Јер, мада су Немци следили Британце у откривању и развоју геополитике, њихов Хаусхофер је ипак важио само за практичара.

У корист сарадње са Немцима наводи се и чињеница да савремена Русија и Немачка учвршћују партнерство потискујући Англоамериканце. Идеја о сарадњи Руса и Немаца старија је од столећа и, што је њено наводно оживотворење ближе, међусобни сукоби постају све жешћи. Заиста, да ли у ту ‘‘сарадњу’‘ спада и помоћ немачког генералштаба Лењину и друговима да зајашу Русе 1917? Зар Хаусхофер, а самим тим и немачки врх, није био свестан британског страха од руско-немачке сарадње – већег него и данас – да би Хитлер ипак упутио своју војску на исток? (О заблудама европске штампе пред Други светски рат 1937. говорио је и Милош Црњански – и без увида у поверљиве депеше процењујући совјетско-немачке односе следећим речима: ‘‘Само онај, ко није познавалац националсоцијализма, може мислити да ускоро може доћи до сарадње између Берлина и Совјета. Само онај ко не зна основе режима у Немачкој, апсолутну изједначеност мишљења код немачких нациста кад је реч о Совјетима, може помислити да би могло доћи до сарадње нациста и Коминтерне или званичне Москве… О сарадњи са комунизмом може се говорити само мртвом Хитлеру, живом то нико не би се усудио да спомене. Претпоставимо и да се јави неки поборник московске оријентације у немачком генералштабу, зар би тај смео данас и да гукне?… Питање сарадње армије, међутим, основ је данас сваког међународног зближења.’‘ /Милош Црњански: Немачка и совјетска Русија. Сабрана дела, књ. 15, Октоих, Цетиње 2008, стр. 243-247) Данашње немачко политичко ‘‘лукавство ума’‘ заснива се заправо на неискреној сарадњи са пронемачким круговима у Русији, зарад учвршћивања сопствене позиције преузимане, корак по промишљен и пажљиво одмерен корак, од Англосаксонаца.

На темељу чега се наиме данас тврди да је време од Тевтонских витезова до Јушченка и Јулије Тимошенко заборављено и небитно савременицима, који су новом етиком и политиком избрисали све супротности између Русије и малог полуострва Евроазије – западне Европе? Свака сарадња Русије и Немачке после Лењина однос је слабијег и јачег, Хегел будући претходник Верховенског а немачка метафизика разорна за руски дух који је западњачку, рационалистичку философију безмало јуче открио тек посредством Немаца. Уосталом, и непорециво вешти и моћни Стаљин је испрва сарађивао са Хитлером, а тек потом против њега ратовао. Поред германофилске струје у савременој руској спољној политици важна је нажалост и слична евроазијска, која Турску, разне туранске републике, Иран и многе муслиманске државе сматра савезницима у борби против америчког мондијализма и империјализма.

Наиме, докле год у Русији буду доминирале германофилска или евроазијска струја сигурно је да ће она бити резервисана према јужним и западним Словенима. Но, ко год кројио дипломатију Кремља (заговорници словенске, европске или турске /евроазијске/ политике, те ‘‘партнери’‘ Беле куће /тврди или умерени русофоби/ или Форин офиса), српска политика мора бити постојана и јасна. Јер ако се преда тајној дипломатији она на крају неће никоме у Србији бити разумљива, као што није била, нити нам је и данас јасна, ‘‘наша’‘ спољна политика у 20. веку – будући да су у малим земљама, чија је елита малобројна, конспирологија или тајни национални програми пут у губитак државе и културе. У протеклом веку Срби су тако и по изношењу неког општенационалног проблема пред сопствену и страну јавност (Меморандумом САНУ, на пример), покушавали да га реше тајним преговорима, уз сталне промене плана и домишљања у ходу. Али, и преговори о Бановини Хрватској почели су тајно а завршили се јавно, НДХ и Јасеновцем. Милошевић је почео јавно у Косову Пољу а тајним преговорима 1991/95. припремио свој политички пораз и смрт.

Немци, наиме, магично привлаче онај део наше интелигенције која верује да се вредне германске шаке боље слажу са гаравим балканским лицем него с белим британским рукавицама, спремним да закулисом, интригом и ‘‘ја теби, ти мени’‘ постигну своје. Но, с Британцима се изнимно ратује – чешће, већ, са њиховим жртвеним јагањцима – а увек преговара. Али, за преговоре треба стрпљења, истинског а не књишког или идеолошког познавања света и иманенције моћи, ваља имати увежбаности и духа и тела, и решености да се оствари јасан и разумљив циљ. Зато Срби у 20. веку нису преговарали са Британцима, већ су, попут Немаца, углавном лармали, будући да нису били спремни да, на пример 1991–1995, под оружје ставе пола милиона људи који имају јасан ратни циљ. Српска погибија вазда је претходила усаглашавању ратних циљева оних који су преживели рат и оних који нису ратовали. (Видети, тако, књигу Чујте Срби, од Арчибалда Рајса) Избор између Немаца и Британаца, Руса и Американаца, није отуда никада био истинска недоумица, већ тражење изговора за политику утаначену мимо народа па и државног апарата, и то морално, а често и законски кажњивим махинацијама.

Сенка Јасеновца – пријатељство без покајања

Да се Немци, наши непомирљиви противници, не могу лако преобратити у мале противнике, а потом у макар млаке савезнике, показало се већ почетком 1990-их, њиховим ортаклуком са Американцима, Британцима, Италијанима и Французима, на просторима покривеним српским губилиштима бивше НДХ, као и на Косову и Метохији. (Према Кристијану Шварц-Шилингу, бившем Високом представнику у БиХ, Београд још сања о ‘‘великом царству’‘ и тиме ремети европске односе, те би повратак Немачке на Балкан – као конструктивног партнера – био универзално поздрављен. /dw-world.de>/)

Стога, рђав рачун српске политике да се у догледно време Хрватска, Немачка и Турска могу претворити у наше савезнике поништава политика тих земаља према Србима, Јеврејима и Јерменима, чијом су крвљу облиле Двадесети век – тиме, ваљда, снажећи темеље својих амбиција на Балкану и читавој Евроазији. Можда баш зато Хрватска, Турска и Немачка не казују јавно да ли ће лозинка њихових обновљених прегнућа у 21. веку бити: Срби, Пољаци, Курди. Зато би сазнање да су Немци пре остатка света добро знали шта су Талат паша и Енвер паша учинили Јерменима у Првом светском рату морало бити од посебног значаја и за нас, док се упоредно са ћутњом о геноциду над Јеремнима гура у заборав, или ниподаштава, ужас НДХ. Ако је Адорно 1966. могао поставити питање васпитања након Аушвица (Адорно, Т: Васпитање после Аушвица, Педагогија 2006, 1/06, стр. 5-16), онда је неко морао поставити питање васпитања после Јасеновца – како Хрвата тако и Срба.

Ма колико, наиме, српска политика била скучена у својим назорима она не може бирати између Ћеле куле и Јасеновца нити их може залагати за ‘‘светлу будућност’‘ о којој се нашироко конфабулира у овим крајевима. Најављивање папине посете Нишу 2013, уз његово поклоњење Степинцу те заобилажење и помена Јасеновца исто је што и турско избегавање Ниша и провокативно интересовање за Сарајево, Рашку и Нови Пазар. Одушевљење чланова српске владе младотурцима и Ататурком само је један од видова пренебрегавања геополитике мржње која нам је донела огромне жртве. (На питање: ‘‘Ко је ваш политички идол?’‘ Драган Шутановац одговара: ‘‘Ја немам идоле, уважавам сваког ко има енергију, визију, храброст и лидерство. У југоисточној Европи ценим дело Кемала Ататурка, који је у изузетно тешким условима модернизовао своју државу.’‘ /видети сајт Министарства одбране РС/). Да ли је Министар при том свестан да су масонске реформе Кемал-паше Ататурка доживеле тиху осуду данашњих Турака и да турска стварност иде насупрот њих, те да сâм Ататурк није био много више од турског шовинисте и није толико битно, колико је опасно по земљу и народ које, наводно, представља. (О доктрини и спољнополитичкој пракси савремене Турске видети књигу Дарка Танасковића: Неоосманизам. Службени гласник, Београд и Службени гласник Републике Српске, 2010.)

Србији, нажалост, никада нису недостајали туркофили, германофили, франкофили, русофили, амерофили, англофили и други, који су у својој слабости увек тражили ослонац час у овој час у оној сили. Стога, српска политика је на странпутици ако се заснива на претпоставци да ће јака Немачка пре помоћи него ометати напредак, јединство и безбедност српске државе. Да у односима нас и Немаца има нечег пријатељског, дубоког и исконског ваљда би га било у народној песми или у Његошеву стиху; зар су случајно у народном предању Турчин и Шваба симболи врага и невоље?

Лакоумно приближавање данашњој Немачкој савремене Србе води у нову НДХ. И Немци и Хрвати три пута су у 20. веку прекршили начело да се у рату не сме чинити ништа што би у потпуности онемогућило касније помирење (Кант), тиме учвршћујући нашу сумњу у њихове добре намере. НДХ се оваплотила као пројекат католичке Европе и Немачке, хрватске вође никада немајући историјске моћи – без обзира на сву своју србомржњу и дрскост – да геноцидни пројект саме заснују и изведу до краја. Хрватски и немачки просветитељи и свећеници не само да нису протествовали против Хитлерових злочина већ су у њима и учествовали. Зато су и Јасеновац и Аушвиц гроб и споменик хрватске и немачке културе, коју су у своје руке узели увежбани генерали Вермахта, а потом НАТО-а.

Поуке шовинизма

Данас је Немачка учитељ малих европских народа у питањима демократског патриотизма (који се цинично кити паролом да ‘‘демократије не ратују’‘), али под којим се ипак подразумева право сваке нације да се супротстави сваком насртају на своја најтемељнија својства. (Бенда, Ж: Издаја интелектуалаца, Београд 1996, Социјална мисао, стр. 20.) Само таква, патриотска метафизика, сматрају водећи Немци, може победити хеленску, те Немачка тренутно ‘‘платонски’‘, економски покорава Грчку, отимајући јој острва. Наследници Светог Римског Царства би да угуше јужњачку раздраганост, прогнају њихову лаковерност и лакомисленост, и преваспитају Медитеранце у северњачком духу. Немачка политика читав један век учествује у обезвређивању сваке моралности људских и политичких односа у Европи, сводећи све на материјални интерес. Јер, немачки производи попут Либхерових багера и Солингенових ножева, настали отимањем од природе и зарад борбе против ње, не постоје у славу Вечног, већ искључиво оног што је овде и сада.

Отуда савремене ‘‘демократије’‘ воде тотални рат против својих непријатеља (трговинских партнера), не нападајући само њихову економију и политику, већ још више њихову културу, религију, спорт и друге видове друштвеног живота. Колика је та ‘‘демократска’‘ нетрпељивост показује и замисао да се у Црној Гори, на тлу касарне у Даниловграду, подигне споменик војницима Вермахта страдалим у Другом светском рату, ‘‘ради убрзања евроатлантских интеграција Црне Горе’‘. (Политика, 25.8.11.) Немци као да би и Montenegro-м да се похвале као својим ‘‘цивилизацијским’‘ пленом, те се зато тамо забрањује српски језик и мења његово име. Пита ли се, међутим, ико у Берлину, Београду и Подгорици, да ли је, рецимо, после анексије Алзаса чак и неко попут Луја 14. помишљао да укине или преименује немачки језик – и куда ће таква политичка филозофија одвести европске народе?

Непријатељство Немаца према Србима у последњих стотинак година тешко да ће ускоро бити превазиђено али свакако може бити ублажено и сведено на сношљиву меру. Измирења Срба и Немаца не може бити без покајања, а овога без истине. Да бисмо се измирили потребна је наиме воља не само српских германофила – на нетрпељивост Срба и Немаца утичући и друге силе, пре свега Англосаксонци, који подозриво прате збивања и у Немачкој и Русији. Зато ће, као и до сада, на српско-немачке односе непосредно утицати развој сарадње (или непријатељства) између Руса и Немаца. Напокон, и сама чињеница да су Немци подељени на католике и протестанте, те германогене, славогене и балтогене, указује на сву заплетеност српско-немачких и германско-словенских односа.

Коначно, после Јасеновца, Јарка, Драгинца, Краљева и Крагујевца, те две немачке окупације за непуних 30 година, свако фаворизовање односа са Немцима и Хрватима, а на штету односа са Русима, Грцима, Румунима, Италијанима, чак и Британцима, заслужује озбиљно преиспитивање улоге германофила у нашем друштву. Ко би данас могао замислити сарадњу Израела са Немачком на штету односа са САД или Британијом? За нас, једнако је поучан став савремене Јерменије према Турској. Будући да је Хрватска позната по узгоју србофобије, коју не крију ни немачки дипломатски представници у Београду, рајинско улагивање српских политичара Немачкој и Хрватској не може бити до призивање геноцида, започетог у 20. веку.

Литература:

– Теодор Адорно: Васпитање после Аушвица. Превод: Уна Поповић, Педагогија, 1/2006, стр. 5-16.
– Жилијен Бенда: Издаја интелектуалаца. Београд, Социјална мисао, 1996.
– Germany – Country Profile. Library of Congress – Federal Research Division, April 2008.
– Томас Ман: Јеврејско питање. Превод, напомене и поговор Т. Бекић, КОВ, Вршац. 2001.
– Радомир Смиљанић: Срби, Немци и Хрвати (и Словенци…). Приштина, Јединство, 1991.
– Милорад Софронијевић: Срби и Немци, Крагујевац, Нова светлост, 2003.
– Дарко Танасковић: Неоосманизам. Службени гласник, Београд, Службени гласник Републике Српске, 2010.
– Милош Црњански: Сабрана дела, књ. 15. Октоих, приредио М. Ломпар, 2008.

Напомена аутора текста: Нешто краћа верзија овог написа понуђена је часопису Национални интерес, београдског Института за политичке студије, али је одбијена пошто ‘‘не задовољава строге научне критеријуме које прописује ова установа’‘. Како је у Институту речено да је чланак погодан за недељну или месечну штампу (журналистику), аутор га је понудио Књижевним новинама из Београда али му је тамо учтиво саопштено да је текст ‘‘оштар’‘, да би могао ‘‘нанети штету’‘ будући да су Немци запослили 500.000 радника који нас данас хране, те да ‘‘није коректно’‘ рећи да смо у рату са Немцима сто година.

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/srbi-i-nemci

---

Др Славољуб Лекић је доцент на Пољопривредном Факултету у Земуну.
Институт: Ратарство и повртарство
Катедра за генетику, оплемењивање биља и семенарство