nepoznat netko donio je jesen u sjevernu sobu.... o...sada... kad sve je boja... berba i miris vina... i kada se cuje pjesma stvari i zivina... i kad mrtvaci vicu od ceznje u grobu...
nepoznat netko donio je jesen na srebrnom pladnju u sobu... grozdje i kruske... jabuke i smokve... a vani se puse suncanog soka lokve... i cuje se kroz prozor gdje u svili dana pjeva negdje zena...
vidim te vec.... istina...kao u nekoj srebrnoj magli... ali divno te vidim... na nogama ti cizme od sedam milja... u ruci aladinova lampa... putujes na onom cudotvornom tepihu iz 1001 noci... preleces planine i mora i dizes se visoko prema zvezdama...
mozda ti i ne slutis koliko volim tvoju trsavu glavu... detinju glavu koja mirise na sapun i penusavi aprilski vetar...
glavu u kojoj stanuju samo boje visoke... ogromne... nedostizne...
glavu koja ce shvatiti bezmerja i razdaljine svetlosnih godina... nerazumljive cifre i geometrijske krivulje i hrabrost svemirskih brodova sto ce krenuti sutra na nova nepoznata sunca...
ja sam svoja putovanja protutnjao pod celom i tu su stali prostori o kojima i ne sanjas....
cetiri ulice tamo i tri ulice ovamo... tako sam jednom leteo cak do kumove slame....
dve..tri..pet casa vina u restoranu kraj reke... tako sam beskrajno lebdeo kroz udaljena sazvezdja...
i jedan obican osmeh... i jedno jesenje vece... tako sam trazio nove zlatogrive komete....
tako sam sebi nasao i jednu tihu mudrost od koje rastu krila...
zato i hocu samo da te zamolim... preleti beskonacnost i pobedi vreme i mastu... ali nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji...
dodirni rukama prasinu dalekih dvojnih zvezda... nek ti se damari usklade sa ritmovima pulsara... al nikada ne zaboravi kako se koraca po zemlji...
jer ljudska srca zasadjena su nisko kao kupine tu... gde su svici crveni dzinovi naseg malenog kosmosa..., tu gde smo sebi nacinili milimetarske beskonacnosti... a ipak dovoljno glomazne da se u njima izgubimo... ja daleko od tebe kao alfa kentaura.. ti daleko od mene kao belo zrnevlje vlasica...
pronadji nove svetove i izatkaj im nebo... I podari im vazduh da disu i da ozive...
ali nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji... samo tako se mozemo jedan drugom pribliziti...
cetiri ulice tamo i tri ulice ovamo... moja i tvoja casa piva u restoranu kraj reke... i moje iskrene oci i tvoje iskrene oci u jedno jesenje vece detinjasto i roditeljsko...
...to je ono prostranstvo koje hocu da pomirim izmedju moje i tvoje zvezde....
negde između onoga što bi trebalo da bude i naših grešaka, leži ta priča koju zovemo – sudbina
verovatno će skoro svako od nas umeti da uz čašu vina ispriča neku tugaljivu priču
i po ramenima ćemo odmah nekako otežati nakupljeni, natopljeni i mokri od te magle, koja se uvuče u naš džemper, dok sedimo preko, s druge strane, i slušamo priču
i pripovedača koji se lomi
priču od koje nam se stave violine u uši i upadnu trunci u oči…
ljubav, kad stegneš ode, kad pustiš – ode
ali da ti šapnem!
ako znaš šta treba da radiš u ljubavi ti onda i ne znaš da voliš…
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...
Vidim da sigurno nešto jesam. Ovde sam. Tamo sam. Jedno sam. Sve sam. Pa ipak, ne znam šta sam i gde sam.
Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi. Verovala je samo nasa ogromna ljubav. Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci.
Kad nekoga u prolazu pitaš: kako si, ti to sebe proveravaš i sebe pitaš. Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah, umesto strah da tebe plaši. Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol, umesto da on tebe boli. Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve, umesto putevi tebe da vode. I nauči da umeš da odživiš svoj život, umesto da on tebe živi. Jer njemu je svejedno da li nas ima ili nema i da li, uopšte, i mislimo da mislimo...
Gospodjice, dalje zaista nemam vise sta da vam kazem. Osim...mozda.. Da ste ostali najlepsa medalja iz najlepseg rata u kom su mi srce amputirali Gospodjice Ja nisam za vama bio onako obicno gimnazijski zanesen u meni je sve do tabana minirano...
I trpimo se koliko god umemo, i lagaćemo kako se razumemo, sve dok na kraju, zajedno, ne stignemo tim istim putem na dve suprotne strane....
"Oni koji su vešti u borbi, ne obuzme ih bes. Oni koji su vešti u pobedi, ne obuzme ih strah. Zato mudri pobeđuju pre borbe, dok se neznalice bore da bi pobedili"
---------------------------------------- Zamisli da sam umrla
Zamisli da sam umrla, a onda se zapitaj da li si živ.
Osluškuj i posmatraj:
ptice i dalje cvrkuću, reka i dalje blista, šuma i dalje peva, beskrajni plavi krug skriva u svojoj utrobi zvezdu. Ljudi se i dalje rađaju i umiru, a ti se i dalje pitaš ko si, šta tražiš i šta nalaziš. I dalje se vrtiš u krug. i niko te više ne podseća da je to krug. i niko ti više ne prećutkuje ono što te boli, i niko ti više ne govori da može bez tebe, ali da je život sa tobom stvarniji, vredniji, draži. Da si me ikad pitao u čemu je smisao jedne ovakve ljubavi, objasnila bih ti:
Kad bi se pojavilo Proviđenje s neba i upitalo me s kim bih želela da provedem ostatak života, bez dvoumljenja bih izrekla tvoje ime.
Ima li veće radosti od toga da shvatimo da od svih ljudi na svetu želimo јednu јedinu osobu?
Znati u svakom trenutku šta želimo – osećaј јe nezamenljiv, čak i kad onaј koga želimo ne zna da јe željen.
Blagosloven neka јe onaј trenutak u kome spoznah da si ti onaј koga želim, u kome otkrih sebe u tebi, u kome shvatih da si moј život!
Šta mari što ne znaš ko sam јa zaista? Čovek i onako o drugom čoveku ništa ne može znati, osim – da smo u ovoј Dolini plača na samoću osuđeni, sve dok ne otkriјemo u drugome sebe i drugoga u sebi. Tada počinjemo stvarno da živimo i da se raduјemo.
Šta mari što mi nisi video sva lica? Јa sam ona koјu poznaјeš iako ti nisam rekla ni reč o sebi, јa sam ona koјa te voli, iako јoј nikad nisi govorio o ljubavi. Јa sam ona u koјoј istinski živiš.
Zamisli da sam umrla, a onda se zapitaј da li si živ.
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...
sto sam... tko sam... ja sam samo sanjar... ciji pogled gasne u magli i memli... ziivio sam uspu... ko da sanjam... kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji...
i tebe sad ljubim po navici.. dijete... zato sto sam mnoge ljubio.. boleciv.. zato usput... ko sto palim cigarete.. govorim i sapcem zaljubljene rijeci...
uvijek i ljubljena i upamtit cu... a u dusi vazda ista pustos zraci... ako dirnes strast u covjekovu bicu... istine.. bez sumnje...nikad neces naci..
zato moja dusa ne zna sto je jeza odbijenih zelja..neshvacene tuge.. ti si.. moja gipka.. lakonoga brezo... stvorena i za me i za mnoge druge...
a'l.. ako trazec neku srodnu dusu... vezan protiv zelje..utonem u sjeti... nikad necu da te ljubomorom gusim... nikad necu tebe grditi ni kleti...
sto sam...tko sam.. ja sam samo sanjar... ciji pogled gasne u magli i meml... i volim te usput.. ko da sanjam... kao mnoge druge na toj zemlji...
« Poslednja izmena: 29. Maj 2012, 14:09:33 od bobaK_bl »
Nocas moja dusa pati, nocas mene srce boli, Zato case neka budu pune vina. Svirajte mi pesmu nasu, da ispijem gorku casu, Da zaboravim na kletu ljubav svoju.
Dunav, dunav, tiho tece, vratiti se ona nece. Osta samo zelja pusta, medna usta. Nikad, nikad necu moci, da zaboravim te oci. Laki korak ko' u srne, kose crne.
Ne pomaze casa vina, niti placna violina, Lazna uteha je s' njima, sve je lazno. Zato dunavom u zoru, zaplovicu ja ka moru. Da u plave vale bacim, tugu svoju.
Otisla si bese jesen, ja sam kriv jer sav zanesen, Brojah lisce koje pada, kapi kise. Osvrnuh se al' nju vise, ne ugledah pokraj sebe, Osta samo pesma ova, uspomene.
"Oni koji su vešti u borbi, ne obuzme ih bes. Oni koji su vešti u pobedi, ne obuzme ih strah. Zato mudri pobeđuju pre borbe, dok se neznalice bore da bi pobedili"
Обећала си једном у детињству да ћеш бити вечна, откле год се враћали да ћемо те затећи, као сенку испод кућне стрехе, као кућни праг.
Није било ниједне наше пловидбе да је ниси, као рибарске жене, преседела на пучини гледајући; није било буре ни бродолома да нисмо после њих поред неба угледали и твоје лице.
Где год бисмо се пробудили, била си у прозору ти и сунце; била си нам увек на дохвату руке као вода, увек као ваздух присутна и неопходна.
Обећала си нам да ћеш бити вечна као све што нас на свету дочекује и остаје после нас.
И када си умирала, чинило се да се осећаш кривом што нас напушташ.
Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«
Tema: 
