Црква није нешто у чему си некада учествовао па престао. То није упознавање са неким програмом којим си једно време везан па касније ослобођен од обавезе. Црква је начин да се човек егзистенцијално изрази у историји онтолошким опредељењем у Христу. Али слободно. Не можеш изаћи из Цркве а да то не произведе ланчане реакције по све твоје односе са тобом, људима и Богом. Објективност се стиче учествовањем у Литургији а не у изласку из ње. То није улазак у продавницу већ у сасвим нови начин постојања. Нико не може судити шта ваља а шта не ваља изнутра ако сам није унутра. Зато многи желе да модификују Цркву према себи уместо да се сами измене њоме у Христу. Можда је зато домен светости многима остала загонетка. Црква је одувек иста јер је одувек исти Син Божији у Евхаристији и Дух Свети Који је приноси изнова Богу Оцу кроз народ Божији. Дакле, кружна синергија. Због губитка осета вере да је Син у Евхаристији реално присутан и да је Дух Свети у Сабрању, Црква извитоперава у доживљају као социо-политичког апарата, или у најбољу руку као институционално-моралног организма. А то увек баца љагу на појаву Цркве у историји у неком сентиментално-традиционалистичком смислу. Јер она сама није утемељена на таквој не-благодатној пројави већ супротно...
40 godina kao vreme jedne partije, pa 20 godina sa više partija, i na kraju ljudi počnu crkvu shvatati kao "jednu od stranaka" ili što je još karakterističnije za današnji Srbiju "koju stranku SPC trenutno podržava?" Kod Rimokatolika postoji centralizam liku Pape i time lokalno nacionalno odvojeno od centra rimske crkve koji je nadnacionalan. Činjenica da su važnije pravoslavne crkve organizovane po narodima, pa tako postoji Srpska Pravoslavna Crkva i Srpski Patrijarh i time se po nekom sabirajućem automatizmu SPC upisuje u nacionalne ustanove, pa se onda toj SPC pridaju zadatci koje crkva kao takva nema niti ih treba imati. Tako da se od vremena komunističkog ignorisanja crkve prešlo u drugu krajnost pretvaranja crkve u neku vrstu državno-političke službe, srasle sa državom i politčkim strankama. Pa se za svaki politički potez očekuje odmah i izjašnjavanje crkve.
Da bi se očuvalo i prenosilo sve ono što čini hrišćanstvo, neophodno je postojanje sveštenika, i svete tajne rezervisane za sveštenike. Ne samo da bi sveštenici bili učitelji verskih knjiga već nosioci i čuvari dela hrišćanstva koji nije za laike. Dakle neko može biti sasvim dobar hrišćanin, ali ne ume da osvešta svetu vodicu, pa to rade sveštenici. Darovi vere koji se kroz sveštenstvo prenose vernicima, i pri tome su sveštenici neophodni kao neka vrsta stepenika ka Bogu, a ići samostalno bez tog stepenika je opasno i nemilo Bogu. Neko će reći ogorčeno: zašto to što imaju sveštenici kao dar nije dostupno svima? Pa recimo oružje za odbranu države nije dostupno svakome, pa se imenuju oficiri i policajci kao kontrolori lagera oružja. Tako da nije oružje svakome da se daje, pa nije ni moć vere hrišćanske svakome šarlatanu na uslugu, već se čuva kroz sveštenstvo i vernike.
40 godina kao vreme jedne partije, pa 20 godina sa više partija, i na kraju ljudi počnu crkvu shvatati kao "jednu od stranaka" ili što je još karakterističnije za današnji Srbiju "koju stranku SPC trenutno podržava?" Kod Rimokatolika postoji centralizam liku Pape i time lokalno nacionalno odvojeno od centra rimske crkve koji je nadnacionalan. Činjenica da su važnije pravoslavne crkve organizovane po narodima, pa tako postoji Srpska Pravoslavna Crkva i Srpski Patrijarh i time se po nekom sabirajućem automatizmu SPC upisuje u nacionalne ustanove, pa se onda toj SPC pridaju zadatci koje crkva kao takva nema niti ih treba imati. Tako da se od vremena komunističkog ignorisanja crkve prešlo u drugu krajnost pretvaranja crkve u neku vrstu državno-političke službe, srasle sa državom i politčkim strankama. Pa se za svaki politički potez očekuje odmah i izjašnjavanje crkve.
Da bi se očuvalo i prenosilo sve ono što čini hrišćanstvo, neophodno je postojanje sveštenika, i svete tajne rezervisane za sveštenike. Ne samo da bi sveštenici bili učitelji verskih knjiga već nosioci i čuvari dela hrišćanstva koji nije za laike. Dakle neko može biti sasvim dobar hrišćanin, ali ne ume da osvešta svetu vodicu, pa to rade sveštenici. Darovi vere koji se kroz sveštenstvo prenose vernicima, i pri tome su sveštenici neophodni kao neka vrsta stepenika ka Bogu, a ići samostalno bez tog stepenika je opasno i nemilo Bogu. Neko će reći ogorčeno: zašto to što imaju sveštenici kao dar nije dostupno svima? Pa recimo oružje za odbranu države nije dostupno svakome, pa se imenuju oficiri i policajci kao kontrolori lagera oružja. Tako da nije oružje svakome da se daje, pa nije ni moć vere hrišćanske svakome šarlatanu na uslugu, već se čuva kroz sveštenstvo i vernike.
Слажем се у неким стварима, али треба добро разлучити да свештеници не треба да буду чувари хришћанства од лаика већ да сведоче (мисионаре) лаицима Царство које је било, које јесте, и које ће доћи. Такође, појам "лаика" у Црквеној темринологији нема значење "незналица" већ оних који конституишу Цркву својим присуством а за то човек не мора да буде нужно свештеник већ верник који није ништа мање дарован Духом Светим од једног свештеника. Тако и можемо разумети да осим разлике у службама, постоји разлика и на нивоу дарова где се нпр. неки свештеник и не показује довољно делатан (да не кажем моралан) на нивоу свог позива.
Tema: 
