BIBLIOTEKA
VOJVODJANSKOG MUZEJA
         V.S. 40/I, 1926, 2


ГЛАСНИК

СКОПСКОГ НАУЧНОГ ДРУШТВА

КЊИГА I                                            СВЕСКА 2



Др. Рад. М. ГРУЈИЋ



КРАЉИЦА  ТЕОДОРА
МАТИ  ЦАРА  ДУШАНА








СКОПЉЕ   

1926





О женама наших владара и о њиховој женској деци историски извори пружају нам врло мало података. С тога je и наше знање о њима већином површно и често нетачно.
Из тих разлога ни о мајци првог српског цара Душана, а првој жени краља Стефана Уроша III. Дечанскога, немамо ни довољних ни тачних знања. До сада смо о њој поуздано знали само то: да je била ћерка бугарскога цара Смиљца и да се звала Теодора. Сазнање прве чињенице добили смо из биографије краља Милутина од архиепископа Данила, у којој се каже: како краљ Милутин, живећи у тишини и миру, — вьсхотh сьтворити бракь вьзлюблєномоу сыноу своємоу глагол ємомоу Стефаноу, ако вь истиноу чедолюбивыи отьць, и поєть дьштерь цара бльгарскааго рекомааго Смильца, и сию оброучи ємоу быти вь женоу.  А име те ћерке Смиљчеве и мајке цара Душана сазнали смо тек 1891. године, када je Стојан Новаковић објавио хрисовуљ царев из 1346. године, у чијој експозицији Душан наглашује, да га издаје —ако чедо послÁшное госпожди и матери царства ми благочьстивои кралици кира Θеωдор.
Oсим фиксирања ове две поуздане историске чињенице о краљици Теодори, у нашој су историографији чињене још и извесне комбинације о времену када се Теодора удала, када је родила Душана, када je умрла и где је сахрањена. Али су при том комбиновању остали незапажени неки врло важни извори, који у сва та питања могу да унесу више светлости и уједно пруже добре основе за постављање нових питања и комбииација о животу и смрти мајке цара Душана. — Проучивши те превиђене и до сада непознате изворе поставили смо себи задатак, да кроз њихову призму покушамо дати потпунију и вернију слику мајке првог српског цара, краљице Теодоре.
Иларион Руварац био је први историограф наш, који је критички писао о нашим владаркама уопште. — Он je, у својој расправи ''О краљицама и царицама српским'',  у питању о првој жени краља Стефана Уроша III, успео да дође само до овог резултата: ''Краљ, Дечански двапут се женио. Прва му je жена била кћи цара бльгарскааго рекомааго Смильца, којом га је још отац његов оженио (Дан. 124), да л' за царевања Смиљчевог (1292-1294) или касније, не знам. Како је овој краљици српској, која је по летописима око год. 1311. Душана родила, име било и кад je умрла не дознајемо ни из домаћих извора ни из византијских повесничара, који последњи само то знају, да Душан није од Гркиње, већ ех alia uxore natus''.
Стојан Новаковић, приликом штампања у Цариграду нађене даровнице цара Душана манастиру ''Светаго Степана'', као гробу мајке његове, утврдио је несумњиво, да се прва жена краља Стефана Дечанскога и мајка цара Душана звала Теодора; а за тим je покушао, с комбинацијама, да одреди време њене смрти и место где је сахрањена. Завршујући своја нагађања о времену смрти краљице Теодоре, Новаковић je, на основу преговарања Дечанскових, ради друге женидбе његове, са ћерком кнеза Филипа од Тарента, почетком 1323. године, и чињенице, да Душан у хрисовуљу своме од 1346. године назива мајку своју краљицом, дошао до закључка: да je Теодора морала бити у животу када je њен муж Стефан Урош III. постао краљем, али да је ускоро после тога умрла, пошто је краљ Урош III., већ почетком 1323. год., намеравао да се поново ожени па je то, нешто доцније, и учинио. Новаковић је тај свој закључак овако формулисао: ''можемо знати сигурно, да се смрт мајке Душанове догодила од прилике у току прве године краљевања Ст. Дечанскога, 1321 или у почетку 1322. год.'' 
А при решавању питања: где је сахрањена краљица Теодора? Новаковић је, позивајући се на поменуту даровницу — чьстномÁ манастирÁ светаго Степана, као гробу мајке Душанове, — узео као несумњиво, да је тај манастир светога Стефана идентичан са истоименом задужбином краља Милутина у Бањској. С тога он просто каже: ''Јасно је дакле, да je у цркви Св. Стефана у Бањи била сахрањена прва жена Стефана Дечанскога, мајка Душанова''.
Константин Јиречек усвојио је, у главном, Новаковићеве комбинације, само je, с обзиром на чињенице, да je Стефан Дечански крунисан за краља 6. јануара 1322. године,

а не 1321. год. као што се раније мислило, и што прве вести о преговорима о његовој другој женидби потичу из краја јануара 1323. године, помакао смрт краљице Теодоре у 1323. годину. — Јиречек, на име, говорећи о српским владаркама које су биле из суседне Бугарске, каже, да је међу њима била и ''жена краља Стефана Уроша III., Теодора, кћи цара Смиљца, која је са својим мужем проживела тешке дане, проводећи и она у изгнанству у Цариграду, али, ипак, дочекавши његов долазак на престо (+ 1323; она беше мати Стефана Душана''. А спремајући се, да прикаже акцију Дечанскову за другу женидбу, Јиречек, по Новаковићу, вели: ''Краљу Урошу III. умрла је, међутим, дугогодишња супруга Теодора, те ју је сахранио у анастиру Бањској''.
Милош Зечевић, у своме раду ''Живот и владавина Стевана Дечанскога (1903)'', ослања се, у питању краљице Теодоре, такође на Ст. Новаковића; а Јован Радонић, у својој расправи ''О деспоту Оливеру и његовој жени Марији (1914 — Глас Срп. Краљев. Академије 94)'', позива се на Конст. Јиречека у питању о смрти прве жене краља Стефана Дечанскога (стр. 83).
Бугарски историк Петар Ников, у својој студији ''Татаробългарскит отношения прhзъ срhднитh вhкове, съ огледъ къмъ царуването на Смилеца (1921 —Годишникъ на софийския Университетъ XV—XVI)'', ослања се такође на Новаковића за питања о Смиљчевој кћери Теодори. Само у питању времена ступања Теодорина у брак са Стефаном Урошем III. Ников je нешто самосталнији и, ослањајући се, по Илариону Руварцу, на казивање наших летописа, да је Душан рођен око 1311., вели: ''втората дъщеря на Смилеца се оженила за сръбския принцъ Стефанъ Дечански въ 1310. год. (ibidem, стр. 27)''.
Таково је ето, у главном, у нашој и страној историографији, досадашње стање знања о првој жени краља Стефана Дечанскога и мајци цара Душана, краљици Теодори.
Међутим, још 1852. године, јеромонах дечански Гедеон Јосиф Јуришић, у свом опису манастира Дечана и пута кроз Јужну Србију,  штампао је један врло важан, иако непотпун, натпис са једне надгробне плоче, коју је нашао у Скопљу. Тај је натпис у стању, поред све знатне окрњености његове, да нам пружи сасвим нове и важне податке о мајци цара Душана; податке, који обарају све досадашње комбинације о смрти краљице Теодоре и о сахрани њеној, пре 7. априла 1355. године, у манастиру Бањској; а хрисовуљ Душанов из 1346. године, штампан од Ст. Новаковића, приказују као доцнији препис са извесним интерполацијама.
О тој надгробној плочи Гедеон Јуришин је записао ово: ''Предъ старомъ црквомъ светогъ великомученика Димитрiа (у Скопљу) узидана є кодъ врата црковны споля єдна половина надгробне плоче, коя є уздужъ пребiена, и єдне половине нема. На другой овой узидатой половини стои написано — безъ смисла, є ръ су речи на другой половини плоче изгублhне — слhдуюће...'' — И пошто je, са више ортографских и неколико стварних грешака, штампао сачуване остатке тога епитафа, Јуришић је додао, под текстом натписа: ''Мислимъ да є матере цара Уроша последнhгъ''.
Љубомир Стојановић је, из Јуришићевог Дечанског Првенца, прештампао, 1902. године, са свима нетачностима преписа, цео тај крњи натпис, у првој књизи својих ''Старих српских записа и натписа''; али је из очуваног текста видео, да je натпис из доба царовања Душанова, и ставио га је међу записе и натписе од 1346.—1355. године.  Међутим. Стојановић није том приликом приметио, да је Јуришић, нa једној страни раније (стр. 110

обележио Скопље као место где се плоча налазила у његово доба, те je као налазиште њено означио само цркву Св. Димитрија, и уз то додао — ''Стара Србија''.
За време рата 1915.—1918. године та je плоча однешена била из Скопља у Народни Музеј у Софију и тек 1925. год., захваљујући заузимању Његовог Величанства Краља Александра I., успело се добити одобрење од надлежних бугарских власти, да се плоча са гроба мајке цара Душана врати у Скопље; те се она данас налази у Историско-Археолошком Музеју у Скопљу.
Плоча je од светло сивог мрамора, који се добивао из Пагаруше под планином Китком, јужно од Скопља. — Лице или горња страна плоче, на којој je урезан натпис, претставља правоугаоник, који је на ивицама само једноставно канулиран и профилован. Висина плоче остала je недирнута. Она износи 72 сm. Исто je тако очувана и првашња дебљина плоче, која износи 14—141/2 сm. Међутим, данашња ширина плоче смањена је за читаву трећину њене првобитне ширине. На име, ширина je плоче данас 41 сm., а раније је износила, по свој прилици, око 60 сm. — То закључујем у првом реду, на основу тога, што je на доњем делу ове плоче, која је одмах имала да буде вертикално учвршћена на једну другу хориэонталну плочу, начињена рупа од 27—32 cm., почевши од левог угла плоче; а такова рупа за углављивање, ако је само једна као што је случај овде, обично се чини, из техничких разлога, на средини плоче која се углављује. Осим тога, на то нас упућује и смисао текста на очуваном делу плоче.
Плоча ова, пошто је доцније скинута с гроба, имала је да послужи као грађевни материјал, при преоправци исте цркве у којој је дотле била или при градњи какове друге грађевине,  те је, према техничкој потреби, уз целу дужину равно и врло вешто пресечена тако, да je на десној страни, где почињу редови натписа, отпала и, по свој прилици, дефинитивно уништена само трећина епитафа.

Evo knjige u pdf formatu.