Neimar moderne Srbije

 NE samo da je na prelazu dva prošla veka služio dve dinastije, nego je obeležio istorijsko razdoblje u kome je Srbija pobeđivala i u ratu i u miru, a njeni interesi u svetskim metropolama poslednji put uvažavani i poštovani. Kao dugogodišnji diplomata, dr Milenko Vesnić bio je jedan od najzaslužnijih za priznanje moderne Srbije, a kao ministar i predsednik vlade uglavnom je modernizovao zatvore i ukinuo lance i bukagije za političke osuđenike jer ih je i sam nosio i dobro znao da su sve zabranjene misli i ideje - zapravo pouzdana najava najskorije srpske budućnosti.
Seljače sa Peštara, već u Beogradu je postao pravi gospodin. Nije slučajno jedna iskusna žena, kao što je bila Draga Mašin, koja je pre nego što je ušla u istoriju gutala i prevodila francuske romane, kad je ostala udovica, sanjala da se uda za profesora Bogdana Popovića ili Milenka Vesnića. Tek kad su je oni odbili, utešila se, nakratko, kao srpska kraljica.
A Vesnić je bio prvi Srbin koji se oženio američkom milionerkom. Blanš Ulman je milione dolara nasledila i od svog pokojnog muža i od svog oca, stožere čuvene njujorške bankarske porodice Blumental. Ne samo da je dobar deo porodičnog nasledstva spiskala na preke potrebe uvek siromašne srpske diplomatije, i na Milenkovu ambiciju da samoinicijativno proslavi srpsko ime u svetu, nego ga je ponosno, kao retku divlju zverku, uvela u visoke aristokratske i bankarske krugove i omogućila mu da za Srbiju isposluje enormne kredite i finanijsku pomoć za modernizaciju, pruge, elektrifikaciju, ali i za naoružanje, pred odsudne bitke za odbranu i učvršćivanje države i njeno širenje postepenim oslobađanjem srpskih zemalja iz viševekovnog ropstva u moćnim imperijama.
Dobročinstvo u Srbiji nikad nije bilo na naročitoj ceni, pa se i o Blanš Vesnić s prezirom i omalovažavanjem govorilo kao o "onoj ludoj Amerikanki".
Davno je zaboravljeno i da je Milenko Vesnić bio tvorac mita o francusko-srpskom prijateljstvu, kao srpski kraljevski poslanik - u Parizu između 1903. i 1921. godine.
I pored velikog broja naučnih pravnih radova, nikad nije primljen u SANU, već samo među besmrtnike Francuske akademije, u kojoj je neko prvo morao da umre, da bi neko novi mogao da bude izabran.
Svoju Blanš Milenko Vesnić nikad i nigde nije obrukao. Govorio je bolje francuski od Francuza, nemački od Nemaca, italijanski od Italijana, engleski od Engleza i Amerikanaca. Bio je daleko otmeniji od starog plemstva i aristokratije, a nove bogataše najviše su nervirali njegovi uglađeni maniri.
Kroz diplomatske misije Milenka Vesnića direktno se prelamala srpska istorija na prelazu dva prošla veka. U krvavim dinastičkim borbama, između gaženja ustava, abdikacije, nekoliko svadbenih i babinskih vlada i ubistva poslednjeg Obrenovića, i on je, sa radikalskim vođama, okovan u lance i poslat u zatvorsku ćeliju, pod optužbom da je učestvovao upripremi atentata na kralja Milana. Ali, onda se iz zatvora veoma lako vraćalo i u vladu i u diplomatiju...
Kao poslanik u Rimu, uputio je oštar protest jednom italijanskom listu zbog intervjua sa pretendentom na srpski presto u izbeglištvu Petrom Karađorđevićem, ali se i istovremeno tajno sastao s njim. Posle je on kod najboljih francuskih zlatara naručio kraljevsku krunu i doneo je lično na krunisanje u Beograd. Naravno da je Milenko Vesnić kralju Petru upriličio i trijumfalnu posetu Parizu, gde je on nekada završio prestižnu vojnu akademiju "Sen Sir" i borio se u Legiji stranaca.
Ponosno je Vesnić isticao da nije Jugosloven, već Velikosrbin: "Od timočkih obala do Jadranskog mora, živi srpski narod, predodređen da kao Pijemontom okupi sve Južne Slovene". Dokazani Evropejac i građanin sveta iz dubine duše je vapio: "Ako ima koga među nama koga je rodila srpska majka, ali koga ipak više oduševljavaju svetski pokreti i evropska civilizacija - nego jedna naša narodna pesma - onda ga odmah šaljite u tuđinu, jer će tamo čak i njemu postati mila svaka stvarčica koja nas podseća na našu domovinu i na naš narod".
Vesnić je rezignirano snuždenom i slomljenom Nikoli Pašiću prvi javio presudu velikih sila da se Srbima neće dozvoliti da omeđe svoje, već moraju da se utope u budućoj jugoslovenskoj državi. Uostalom, on i Mihajlo Pupin su vodili razgovore sa američkim predsednikom Vilsonom, koji mu je rekao da će u Jugoslaviji živeti Jugosloveni, baš kao u Americi - Amerikanci.
Sada samo istorijske knjige, kao Vesnićeva zakasnela biografija "Gran senjor srpske diplomatije", koju je napisao njegov dalji potomak Radoslav Vesnić mlađi, a koja se pojavila ovih dana, beleže reči koje više nikoga ne obavezuju, a koje mu je u našim slavnim danima uputio američki ministar spoljnih poslova Robert Lejsing: "Gospodo, ne sme se izgubiti iz vida da je zajednički neprijatelj prvo napao Srbiju i da je ona krvlju natopila svaku stopu svoje junačke otadžbine. Kada se bude pisala istorija ovog rata, najslavniji njen odeljak nosiće naziv - Srbija!"
Pošto je odavno bio zaboravljen, imao je dr Milenko Vesnić svoju ulicu u Beogradu sve do 1946. godine. Nikome nije smetao sve dok se prostodušno mislilo da je to neki anonimni stari lekar, kad su iznenada komunisti preneraženo otkrili da je upravo njegova vlada svojevremeno zabranila Komunističku partiju.

VEĆA i JAČA

DR MILENKO Vesnić (1863-1921), kao diplomata u Carigradu, Rimu, Parizu i Vašingtonu i predstavnik Srbije na mirovnim pregovorima u Londonu i Versaju, uprkos svim teškoćama uvek je uspevao da se izbori da Srbija bude bar malo veća i jača, nikad manja i slabija. A u unutrašnjoj politici, kao ministar pravde i predsednik vlade (1920-1921), dao je ključni doprinos uspostavljanju modernih državnih institucija po ugledu na razvijene evropske demokratije.


Izvor: Novosti