Kada je počeo sa realizacijom projekta etnosela Vrhpolje ni sam vlasnik Nikola Knežević nije očekivao da će se ovaj turistički kompleks za samo nešto više od dve godine naći među najpopularnijim destinacijama u Srbiji kada je ovaj vid turizma u pitanju.

Razloga za to je mnogo, od dobro osmišljenog projekta, njegove originalnosti, do prekrasnog krajolika u koji je smešten.
- Kada sam sa ćerkom Marijanom krenuo u ovaj poduhvat, čvrsto sam odlučio da svi objekti u etnoselu moraju biti originalni. To je verovatno i jedan od razloga što smo za kratko vreme postali veoma tražena destinacija - priča Knežević, koji je u projekat krenuo, između ostalog, i podsticajnim sredstvima države. Na placu na samoj obali Drine Kneževići su smestili 11 starih srpskih vajata, sa 35 ležajeva, koje su kupovali širom Srbije, rastavljali ih i u Vrhpolju ponovo sastavljali.
- Vajati su onakvi kakvi su bili i pre sto i više godina. Ni spolja ni unutra ništa nismo menjali, samo smo dodali kupatila zbog naših gostiju. Čak je i nameštaj u njima isti onaj koji se nekada koristio - nastavlja Knežević. I zaista, dolaskom u ovo etnoselo čovek ima utisak da je vreme stalo. Vajati kakve smo gledali samo na fotografijama, sa malim prozorima i kockastim zavesama verno oslikavaju duh prošlog vremena. Gledajući ih spolja niko ne bi poverovao da se u njima kriju ukusno uređeni apartmani. Svaki nosi ime neke voćke. Malina, kupina, šljiva, dunja, jabuka, kruška su imena koja gostu zamenjuju klasične hotelske brojeve soba. Unutrašnjost ista kao i spoljašnjost. Stari, očuvani drveni kreveti prekriveni guberima i šarenicama, tronošci i niske sećije za sedenje. Melem za oči. Da bi i telu bilo udobno tu su novi dušeci i urađena kupatila. U kompleksu se nalazi i kafana „Hajdučki raj”. I ona je kupljena, i to čak u Žagubici, i preneta u Vrhpolje. Na njoj je sve autentično. Grede, ručno tesane, stare 156 godina, pod popločan crepom, klupe i stolovi u istom stilu. Velika terasa okružena topolama nadvila se nad reku Drinu. Većina pića se leti hladi u najlepšoj reci Evrope. Kažu da nema lepšeg piva od onog hlađenog u Drini.
- Našim gostima su, sem uživanja u lepotama Drine i svega onog što ona pruža (kupanja, ribolova, raftinga), na raspolaganju i mnogi drugi sadržaji. Organizujemo izlete do manastira u Sokogradu i Bijelim Vodama, kanjona Trešnjice, gde je stanište beloglavog supa, i Bobije, najlepše planine u Srbiji. Tu su vožnja biciklom u prirodi i pešačke ture po obeleženim stazama. Pod sloganom „Doručak na Drini, ručak na planini”, našim gostima je omogućeno da dan provedu i u seoskim domaćinstvima u Savkoviću i Gornjim Košljama, gde ih kod ljubaznih domaćina, na hiljadu metara nadmorske visine, čeka ručak. To su samo neki od sadržaja koje nudimo, ali ovde je pravilo da se gostu sve želje ispunjavaju, tako da se uveče dogovaramo o sutrašnjem danu - objašnjava Knežević. Dodaje da su ovi sadržaji doprineli da gostiju ima tokom cele godine, a ne samo leti. A ima ih sa svih strana. Najviše, ako se pogleda u knjigu utisaka, iz Vojvodine, Beograda, Niša, Paraćina, Kraljeva. U čarima etnosela su uživali i Englezi, Škoti, Nemci, Holanđani, Rusi. I to po povoljnim cenama. Noćenje po osobi je 800, sa doručkom 1.000 dinara. Polupansion košta 1.400, a pun pansion 1.800 dinara. Nema nikakvih vremenskih ograničenja kad se jede, ni količinskih kada je porcija u pitanju. Na jelovniku su sve sami ovdašnji specijaliteti. Sir, kajmak, kačamak, domaća slanina, pršuta, pite, uštipci, cicvara, pasulj na sve načine, sarma, gulaši, kupus. Specijalitet kuće je etnogulaš, a recept za njegovo spremanje je tajna. Cena doručka je 200, a ručka 400 dinara. Tu su i praseće i jagnjeće pečenje po ceni od 800 i 1.000 dinara za kilogram. Kada je piće u pitanju specijaliteti su domaće vino od kupine i rakija medovina, i to po ceni od 80 dinara. Toliko koštaju i sokovi i pivo, rakije su 50, a kafa i čaj 40 dinara. Piće se služi u čokanjima, a jela spremaju u zemljanim posudama. O jelovniku se domaćini takođe uveče dogovaraju sa gostima.

Kako stići do Vrhpolja
Najkraći put iz Beograda je preko Valjeva do Ljubovije (150 km) i onda još devet kilometara drinskom magistralom do Vrhpolja. Iz Beograda i Vojvodine se može doći i preko Šapca, Loznice i Malog Zvornika. Do etnosela se stiže i iz pravca Užica (70 km), preko Kadinjače do Rogačice i onda drinskom magistralom do Vrhpolja.


Izvor: Blic