Evropske birokrate još uvek očajnički pokušavaju da regulišu uvođenje i korišćenje geneteki modifikovanih organizama. To pitanje nije više samo običan problem „zdravlja“ i „prirodnosti“ hrane, već je postao pravi pravcati teren sukoba između Evrope i SAD, koje su jedine što zarađuju milijarde dolara od korišćenja transgenetskog semena i koje žele da nametnu svoju politiku profita celoj planeti. Dakle, evroparlamentarci, velikim delom amerikanofili i „zavisna elita“, moraju da nađu način da ispune volju američke supersile, a da istovremeno ne potcene proteste i gnušanje dobrog dela poljoprivrednika na „starom kontinentu“, koji su besni zbog pomanjkanja zaštite i jasnoće evropskih normi.
Pošto je dobila aplauze svih asocijacija potrošača i nekih među najratobornijim ekološkim asocijacijama, zbog odluke da se stave vidne oznake na pakovanja genetski modifikovane hrane, koja je operativna još od 2003. ,što je razbesnelo Vašington, EU sada traži način da reguliše pitanje koje je najteže rešiti: koegzistencija, u poljoprivredi, između bioloških i genetski modifikovanih proizvoda. Evropska komisija je donela meru u kojoj su sadržane neke smernice koje bi morale da posluže da se reguliše, u zemljama Unije, gajenje genetski modifikovanih proizvoda, pored bioloških, sa ciljem da se garantuje koegzistencija bez rizika da se zaraze proizvodi definisani kao „normalni“. Dakle, nastoji se da se, na neki način, legalizuje gajenje transgenetske hrane pored normalne biološke proizvodnje. Mera je nastala posle nekoliko slučajeva netolerancije iskazane prema plantažama transgenetskog kukuruza koja je kulminirala u uništenju posejanih polja, kao što se desilo, na primer, na severu Italije. Očigledno, evroparlamentarci su prilično zabrinuti tim slučajevima netolerancije i tendencijom javnog mnenja da demonizuje i odbije transgenetske proizvode, uz posledicu da to uzrokuje nove pukotine u već krhkim spoljnopolitičkim odnosima sa Severnoamerikancima. Sa druge strane, EU mora da vodi računa o mišljenju asocijacija potrošača i poljoprivrednika. Zato, administrativni akt koji je sačinila Evropska komisija predviđa mogućnost država članica, opštinskih autonomija i, pre svega, poljoprivrednika da odluče da li će gajiti transgenetsku hranu ili ne.
„Proizvođači“, objasnio je Franc Fišler, evropski komesar odgovoran za predlog mere, „moraju da se udruže i odluče svojom voljom da u nekoj zoni transgenetska hrana ne može da se gaji, ako je za neki proizvod nemoguće garantovati koegzistenciju bez zagađenja.“
Ako se, sa jedne strane, predlog može učiniti razumnim, sa druge treba imati na umu da poljoprivrednici koji bi odlučili da odbiju transgenetske kulture, moraju da dokažu da koegzistencija nije moguća. A treba imati na umu i da su za mnoga evropska geografska područja karakteristična mala imanja, te je praktično nemoguće garantovati koegzistenciju bez rizika da se biološki proizvodi „zagade“ onim genetski manipulisanim. Baš na tom pitanju je sam evropski komesar Fišler pokazao slabost takve mere, pošto je, u razgovoru sa novinarima, o pretpostavci gajenja transgenetske loze, protiv koje su se žestoko bunili proizvođači loze, skeptički odgovorio da bi, da se izbegne takvo gajenje, „trebalo dokazati da ni na koji način ne može da se izbegne zaraza vinograda“.
Dakle, još smo daleko od ozbiljnoh regulisanja problema koje bi realno uzelo u obzir potrebe svih strana umešanih u „pitanje transgenetskih proizvoda“.

Federika Ramači