Ne kriviti partnera za razočaranje

Nije nikakva retkost da od partnera ili partnerke očekujemo nešto što oni nisu i da se zbog toga razočaramo. Po pravilu, za to krivimo partnera ili partnerku, umesto da shvatimo da su nam očekivanja bila pogrešna.

Primera je mnogo i idu od sitnih, kao što je neiznošenje đubreta bez prethodne opomene, nedonošenje cveća, kupovina neke tehnološke zezalice onda kada smatramo da bi nov model blendera bio korisniji, preko kupovine još jednih (kojih li po redu?) cipela, do prilično krupnih, kao što je uporni izostanak želje da se imaju deca. Kada se nešto te vrste desi, osetimo se razočarano i za taj osećaj krivimo partnera ili partnerku. Pogrešno.

Zbog čega je to pogrešno? Zato što su se partner ili partnerka ponašali u skladu sa sopstvenom ličnošću. Greška je da od njih očekujemo da se ponašaju kao nešto što nisu. Može nama da se ne dopada neka njihova osobina, možemo želeti da se promene, ali je pogrešno da ih krivimo za to što smo razočarani jer su se oni poneli onako kako se ponašaju otkako smo ih upoznali. Razlog za razočaranje je u nama samima - u našim očekivanjima.

Naravno, moguće je partnera ili partnerku zamoliti da promene na sebi nešto što vam smeta - ali budite spremni za to da se može desiti da do promene ne dođe, jer se ljudi uglavnom teško i sporo menjaju. Rečenica: "Ako me voliš, promenićeš se", nije fer, a sve što time postižete jeste to da partner ili partnerka osete da vam nisu dovoljno dobri, da ih ne volite takve kakvi su. Ne volite ih jer se ne sete sami da izbace đubre; ne volite ih jer obožavaju da kupuju nove cipele; ne volite ih jer ne žele decu.

Šta ako vama te osobine zaista smetaju? Razmislite da li se radi o nečemu na šta se možete navići i s čime možete da živite. Ako je odgovor potvrdan, pa, naviknite se da je to tako. A ako je odričan, i vaš partner ili partnerka nisu spremni da menjaju ono preko čega vi ne možete da pređete i čemu ne želite da se prilagođavate, poželite im sve najbolje i produžite svojim putem.

Izvor: Krstarica