Dok ne promrznu svi prsti

Bojan Čubra, harmonikaš i dobitnik Svetosavske povelje koja se dodeljuje mladim talentima

Onog trenutka kad prsti mladog virtuoza Bojana Čubre dohvate dugmetaru, ona pušta zvuke da i neizvežbani slušaoci stanu da ga slušaju. A domaćim i stranim žirijima ne preostaje ništa drugo do da njegovo umeće nagrađuju najboljim ocenama. Talentovani Mitrovčanin ima veći broj nagrada, pehara i priznanja nego godina. Poslednju u nizu primio je na Savindan - Svetosavsku povelju, najveće priznanje za učenike u opštini Sremska Mitrovica.
      

Od penzije ni do Inđije

Osvojeno prvo mesto na Međunarodnom takmičenju u italijanskom gradu Kastelfidardo presudno je uticalo da se Bojan Čubra kvalifikuje za nagradu Republičkog fonda za talente. Prema rečima njegove majke Dragice Ilić, malo je nedostajalo da Bojan jesenas ne otputuje.
- Invalidska penzija od šest hiljada dinara koju primam nije dovoljna ni za osnovne potrebe, a kamoli da se plati tako dalek put. Kada sam čula da je prošao kvalifikacije i da treba da ide u Italiju nije bilo vrata privatnika u gradu na koja nisam zakucala ne bih li obezbedila neophodan novac. Sa mojim primanjima ne bi stigao ni do Inđije. Ništa mi nije bilo teško i nijedno "ne" nije moglo da me razuveri da će i tamo pokazati svoje kvalitete.
      
   
   

Krajem prošle godine, iz Fonda Vlade Republike Srbije za mlade talente, kao najmlađi dobitnik i jedini osnovac među 33 nagrađena iz cele zemlje primio je, kako kaže za Glas, jednu od najdražih nagrada. Jer, dobijenih pola miliona dinara pomoći će mu da ostvari svoj san - da kupi novu harmoniku marke "bugari" koja je, zbog cene od jedanaest hiljada evra, za njega donedavno bila pusti san.

- Savladao sam sve tajne harmonike koju sada sviram i da bih napredovao i muzički se razvijao, neophodan mi je profesionalni instrument. Nadam da ću uskoro zasvirati na novoj harmonici - pričao je hladne januarske večeri u nezagrejanoj, skromnoj sobi koju deli sa majkom, mladi 12-godišnji laureat Bojan Čubra. Muzičku školu "Petar Krančević" upisao sa šest godina i da je na svojim prvim takmičenjima u "bebi - kategoriji" redovno osvajao prva mesta. Talenat, kaže, nije dovoljan, a njegovi uspesi rezultat su svakodnevnih vežbi.

Osim u Muzičkoj školi, i kući vežba dva sata. Nije se odmarao ni za vreme novogodišnjih i Božićnih praznika, svirao je i svirao - sve dok mu ne promrznu prsti. U društvu Franka Anđelisa, omiljenog kompozitora, Pjacole, Baha i ostalih umetnika "koji se dovikuju kroz vekove" Bojan je svoj na svome. Tada nestaju hladnoća i nemaština a utvrdi se čvrsta namera da u carstvu muzike provede život koji ga čeka.

- Susret sa harmonikom je bio ljubav na prvi pogled. Dve godine sam svirao klavirsku harmoniku, a onda sam prešao na dugmetaru. I u Osnovnoj školi "Sveti Sava" ređa samo najbolje ocene - kaže Bojan. Namerava da redovno završi sedmi, a vanredno položi završni razred, upiše Srednju muzičku i u potpunosti se posveti svojoj najvećoj ljubavi - harmonici. Stigao je, pored brojnih obaveza da završi i napredni kurs engleskog jezika, a sad uči i nemački. Nosilac je narandžastog pojasa u džijudžici.

- Ponekad mi je dan isuviše kratak. Košarku, koju obožavam, ne mogu da treniram jer nemam vremena. Da mi dan traje nekoliko sati duže stigao bih da uradim sve što želim i isplaniram.




Izvor: Glas Javnosti \ S. Radivojević

  svaka njemu cast ali bih ja znala kako svoj dan drugacije da iskoristim