Поново ради биоскоп, ту је како њени фанови кажу "култна", емисија Пешчаник, а ја то као и остале активности секте називам пре непресушним извором инспирације.
А сада погледајте блог наше, пардон њихове, познате уметнице Биљане Србљановић

Колико вас још има?! На парове разбројс!



Juče je, pred prepunom salom JDP-a, održana 43. promocija Peščanika, predstavljen novi sajt www.***** i početak rada na dokumentarnom filmu o političkoj pozadini ubistva Zorana Djindjića. Ova kultna emisija dve nikada uprljane, ničim kompromitovane, poštene i ozbiljne, a uz to i izuzetne novinarke , zbog toga što oko sebe okuplja ljude koji ne pristaju da pevaju u ovom ludačkom dvoglasju na vlasti (а која су то два луда гласа власти?), što nas izvrgava ruglu, i zemlju i njene zakone i birače i biračko pravo, gradjane koji bi samo da žive od svoje plate (а донације и трговина "белим"?) i one druge kojima je dosta bede, ova emisija je balvan u oku onima koji vlast koriste za lično bogaćenje i novo ponižavanje , već duboko posramljene zemlje (јес посрамљена поред вас). Juče ujutru je Mira Karanović u emisiji govorila pesmu Bertolda Brehta koja mi je naterala suze na oči.

И тако даље, и тако ближе, мада бих волео да остану што даље... Има ту још којечега... рецимо последња баљезгања Цеце Луковић, видим да забаве неће изостајати у наредним недељама и месецима. Док ће TV postaja U~92 бити преокупирана новим BBshow циклусом, на радију ће се свашта моћи чути, и уживати у њиховом немоћном бесу. Такође и у синалку (што рече Панини) или фанти коју ја преферирам... Али о укусима се не расправља

"Ovih sto dana vlade mi je obeležila jedna nova vrsta mafijaškog cinizma. To me najviše zabolelo, pravo da ti kažem i to je jedan novi kvalitet ove vlade koja se zove druga Koštuničina vlada, koja je različita od one prve do mojega. To je taj mafijaški cinizam, znaš kada mafijaši sahranjuju čoveka kojega su uklonili, pa cveće, pa saučešće ženi, pa novčana pomoć, pa decu pomaze po glavi. E, tako se oni ponašaju prema Đinđiću, njemu kojega su toliko satanizovali i provlačili kroz blato. Odjednom im je on čovek bez mane, a nas koji smo preživeli satanizuju na onaj isti, možda čak i gori način nego Zorana Đinđića. Ti mafijaši i cinici napišu u Presu ili Kuriru - to je bio čovek i po. Ubili ga kao psa na ulici, ali mrtav je, ne može im ništa. To je čisti onaj mafijaški, nekrofilski, satanistički, odvratni ološ." Nenad Prokic, 7.9.07. - Pescanik

Duh,ovo je govor mržnje iako ne sporim da si jedan od mojih inteligentnijih političkih protivnika.

ма добра је Цеца,само да не дође њен презимењак Пера  

Пази, говор мржње је ако желиш некога да ућуткаш. Рецимо онај паранормални-феномен-који-испадне-тема-где-год-остави пост ме оптужује да желим да ућуткам неистомишљенике на форуму. Au contraire, такви ме забављају, а својим глупостима само окрећу људе на дијаметрално супротну страну од њихових накарадних опредељења. Дакле, ово је говор хумора

Једино што ми можда могло бити говор мржње је то што сам их назвао сектом. Па шта? Све странке у Србији су секте по сагледавању личних интереса чланства пре свега осталог, а ови су и секта у идеолошком смислу - јер заступају ригидну идеологију реформског талибанизма.

Узгред, занимало би ме како су те две новинарке баш "никада упрљане" када су довеле десетогодишње дете да понавља њихове политичке ставове!?

Svetlana Lukić

urednica i voditeljka "Peščanika"


Od 1994. radi u B92 kao novinarka, urednica i voditeljka.

Najpoznatiji projekti sa njenim potpisom su "Fantom slobode", "Putokaz" i "Peščanik".

Urednica i voditeljka kultno-političke emisije “Niko kao ja”, na Drugom programu Radio Beograda, krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Bila je ratni izveštač sa područja bivše Jugoslavije. Posle kazni i suspenzija, poslednji put zato što je izveštavala iz Sarajeva, otpuštena je sa Radio Beograda. Sa novinarima iz čitave bivše Jugoslavije  zime 1993. plovila je na Radio brodu (projekat Evropske unije), izveštavala o vojnim operacijama Bljesak i Oluja, bila reporter sa Kosova krajem devedesetih godina.

Rođena je 14. decembra 1958. godine u Beogradu.

Diplomirala je na Fakultetu političkih nauka, smer novinarstvo.

Dobitnica je nagrada "Jug Grizelj", "Dušan Bogavac", "Konstantin Obradović", "Nagrada za novinarstvo grada Beograda".

Vodi novinarske treninge o istraživačkom novinarstvu.

---

Svetlana Mesarović

kourednica "Peščanika"


U Radiju B92 počela je da radi 1994. godine. Pre "Peščanika" uređivala je emisije "Fantom slobode" i "Jutopija".

Medijsku karijeru počela je u u dramskom programu TV Beograd, a nastavila na Drugom programu Radio Beograda, u emisijama „Niko kao ja“ i „Zeleni megaherc“.

Na Festivalu dokumentarne radiofonije, FEDOR, i Ohridskom radijskom festivalu je osvojila prve nagrade, a učestvovala je i na festivalu Prix Europa, u Berlinu i bijenalu Boundless Sound, u Amsterdamu.

Nosilac je nagrada Beogradskog centra za ljudska prava, "Konstantin Obradović", kao i Nagrade za novinarstvo grada Beograda.

Rođena je 1961. u Beogradu.

Diplomirala je opštu književnost sa teorijom.

Ама је ли пише у тој биографији да су довеле дете од 10 (десет) година да прича о политици?

И видим даде ми неко кеца за тему, не знам само да ли први, други или обојица... Шта вам смета?

п.с. Вања, Такстекс - да ли вам је добро?

2 Duh Sekire

Šta ti smeta mala grupica ljudi. Valjda ima u ovoj zemlji nekih drugih grupa koje bi trebale pre da ti smetaju?

To desetogodišnje dete sam slušao i pažljivo pratio ima li ikakvog traga manipulaciji i pošto sam shvatio da nema jednostavno sam ostao zatečen.Mali ima visok iq,razume se u masu stvari-globalne prilike i sl.Sa roditeljima razgovara kao odrastao čovek-prepametan i mudar a ima deset godina.Hteo je da dodje u emisiju,sve je ok i normalno.On je vunderkind,mislim da je par razreda više ili nešto tako.
  Btw,Svetlana je inteligentna i dobra osoba i ja je volim i poštujem.Pera Luković je ok takodje-lik ima herca definitivno.

Kako je Radio B92 organizovao prikupljanje pomoći za izbegle od Oluje
Solidarnost Radija B92

4. avgust 2005.

Pre deset godina, u vreme akcije Oluja, Radio B92 je organizovao prikupljanje pomoći za izbeglice.

Kolone ljudi počele su da dolaze u Srbiju, Radio B92 je organizovao prikupljanje pomoći, a apel za prikupljanje mleka i pelena za bebe prerastao je u veliku akciju. Odazvali su se građani Beograda i okolnih mesta, taksisti, novinari, pekari i svi koji su shvatali potrebu da se pomogne.

Tako iskazana solidarnost aktivno je trajala oko dve nedelje. Baza je bila u Domu omladine, gde se tada nalazio Radio B92, a više punktova bilo je raspoređeno po Beogradu. Građani donosili hranu, vodu i odeću.

Preko 20 građana koji su pre 10 godina pomagali u toj humanitarnoj akciji danas su bili gosti u prostorijama B92. Njih je pozdravio i predsednik Srbije Boris Tadić, a tokom razgovora s njim oni su predložili još dve akcije, pomoć ljudima koji su i dalje u kolektivnim centrima i imenovanje žrtava svih nacionalnosti.

Branislav Nikolić: Nalazimo se na mestu gde sam bio i pre deset godina. Sećam se tih dana, početkom avgusta, kad su prve vesti počele da stižu, o izbeglicama iz Krajine. Slušao sam radio kao i inače, a cela priča je počela tako što je emitovan apel da donesemo pomoć za bebe. Traženi su prokuvana voda, mleko i keks. Supruga i ja smo rekli da toliko možemo da pomognemo. Tada je B92 bio u Makedonskoj 22, i onda, pošto je to bilo blizu, ja sam to odneo nekoliko puta.

Onda je bio apel preko Radija B92 da građani koji to mogu dođu automobilima i da će biti formirana kolona koja će ići u susret kolonama koje su već pristizale. Sećam se da su te subote 90 odsto kolone činila vozila Žutog taksija, pa smo je nazvali Žuta kolona. Došli smo pred Dom omladine, obrazovali kolonu, spustili sedišta, i nekako smo se snašli. Sve što je prikupljeno u tim danima natovareno je u automobile. Ja sam dobio jednog dečka, koji nije imao kola, koji je bio samo pratilac i krenuli smo auto-putem.

Došli smo do Bijeljine, tu smo stali i onda hranu, koja je bila najvažnija, da se ne pokvari jer je bilo toplo, podelili koliko smo mogli i koliko smo mogli da budemo pravedni, a ostatak smo dali Crvenom krstu. Onda smo se vraćali i u vozila primili ljude, za koje i ne znamo kako su došli. Nisu imali nikava vozila, s dva ili tri zavežljaja u ruci. Stajali su na autobuskoj stanici u Bijeljini. Tu smo primili bračni par, sećam se, prezivaju se Kuga.

Kad smo došli na prelaz, da sipamo benzin, čovek koji sipa benzin pije pivo. Ovaj stari Kuga sedi pozadi i kaže: "Uh, što bih popio flašu piva". A ova stara njemu kaže: "Nemoj stari, kako te nije sramota". Koji je moral tih ljudi, posle toliko kilometara pređenih, ona njega grdi da ne traži i ne moli. A meni je ostalo u sećanju to njeno, to je nešto strašno bilo, to mi 10 godina stoji u glavi, ta jedna flaša piva. Eto, to je Radio B92 radio, zahvaljujući njima je sve to bilo. I sad ga slušam, isto ovako. B92 i ja smo čini mi se jedna duša.

Ja sam Svetlanu Lukić znao kao novinarku i znao sam da radi na Radiju B92. Plakala je od Banjaluke do Beograda. Vraćala se sa zadatka i kad je videla i čula rekla je: "Moramo da organizujemo pomoć". Ona je bila organizator svega i inicijator, ja sam je često sretao u Domu omladine.

Poenta priče je bila da to nema svrhe davati Crvenom krstu, nego da mi to uradimo, da odmah to damo. Sećam se da smo zujali kroz grad tih dana.

Daniel Bukumirović, bivši novinar B92: Prvo što sam uradio je bilo da uključim  Radio B92. Čuo sam apel Svetlane Lukić i ekipe da se pomogne na neki način. Stvorili smo se odmah u Domu omladine i sledećeg dana smo ovde, na ovom mestu, otvorili štand i počeli da prikupljamo priloge ljudi sa Senjaka i Topčiderskog brda. To je stvarno fantastično išlo, za nedelju dana smo skupili 2,5 tona pomoći:

Mahom su ovi koji nemaju para donosili sve što su mogli, hranu za bebe, hleb, mleko i odeću i obuću. Bilo je raznih volontera koji su pokušavali na bilo koji način da pomognu. Recimo Dragan, koji drži pekaru ovde u ulici, stao je i skupljao pik-apom i odvozio iz Beograda pomoć.

I stajali smo ispred samoposluge, gde smo pokušavali da namolimo ljude da kupe nešto više od onog što su naumili i zaista su kupovali više. Išli smo i na pijacu, gde smo otvarali kese i molili ih da ubacuju voće i povrće. Sećam se samo da jedna žena nije htela da da i godinama kasnije ništa nisam hteo da kupim kod nje.

Pošto sam svake noći bio u Domu omladine, dobio sam poziv da radim i počeo sam da radim na Radiju B92.

Miloš Ilić, taksista: Pošto tadašnja država nije baš bila zainteresovana da pomaže u tom slučaju, išli smo, koliko ja znam, sva udruženja taksija, s tim što smo morali u razmacima da idemo i najviše po 60 automobila, zbog bezbednosnih razloga, kako su nam predstavili.

Nismo znali ni kuda ćemo da idemo ni šta ćemo tačno da radimo. Skupili smo se u Beogradu, ispred B92, pokupili šta je bilo hrane i ostalih stvari, uglavnom hrane za decu i pelena, šta je najpotrebnije, to smo natovarali koliko je moglo. Prošli smo Bijeljinu i ne znam dokle smo stigli jer nas bosanska vojska nije puštala, valjda su bile borbe. Tu smo došli do jednog punkta i podelili pomoć koju smo imali. Videli smo da ne ide to baš najbolje, pa smo sačuvali jedan deo.

Rešili smo da u povratku delimo mleko tim ljudima i ostalu hranu, pa su nas doveli do jedne železničke stanice, gde je bilo 1.000 ljudi koji čekaju neki voz, za koji se nije znalo ni kad će doći ni da li će doći. Primali smo starije i žene s decom u automobile. To je situacija u kojoj ne bih želeo ponovo da se nađem, znate, da birate... Mislim, mi nismo znali šta će s njima da se desi ako ih ne povezemo... Vi birate koga ćete da spasite, a koga nećete, to je bilo strašno.

Neki su imali rodbinu negde, neki su išli s nekim ko ima rodbinu i tako, pa smo se dogovarali da ih odvezemo u Kikindu. Međutim, zaustavili su nas kod Šimanovaca, policija. Nije bilo dozvoljeno da s njima uđemo u Beograd, pa smo ih potrpali u autobuse i odveli u Bubanj potok, pa smo samo uzeli telefone, da obavestimo da su ljudi tu, pošto se ništa nije znalo.

Valentina Delić, bivša novinarka B92: Ljudi su sami donosili sve za šta su čuli da je neophodno, a taksisti su se sami javljali i sve se spojilo.

Sve je organizovano i sve se dešavalo 24 sata svih tih 15, 20 dana. Prosto nije bilo kraja i sećam se, ljudi su do kasno u noć donosili tu pomoć i sećam se da se taksisti kasno u noć vraćaju i sećam se da je trebalo naći neke ljude i uspostaviti neki kontakt.

Dragomir Limić, slikar: Sećam se i vrlo ružnih stvari, koje smo tada saznavali tek, da su našim ljudima, koji su izbegli, da su im prodavali sendviče za po pet maraka.

Svakodnevno je Svetlana Lukić imala deo programa, veći deo progama, koristila ga je da bi pozivala ljude, apelovala na njih da pomognu.

Sećam se da su neki, koje smo uspeli da prošvercujemo u Beograd, bili u takvom stanju da smo bukvalno morali skalpelom da im sečemo sandale, noge su bile u ranama, buknule, otekle...

To je onaj bolji deo Beograda, toga se sećam.

Motorolom sa bio bukvalno zadužen i 24 sata. Imao sam punjač prenet u atelje. Kretao sam se na relaciji atelje-Dom omladine. Zbijali su šale da mi treba trajno dodeliti motorolu.

Izvor: B92