Добро нам је - онда ништа :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Jedno od najboljih gostovanja u Pescaniku:

Srđa Popović: Za građanina postoji nešto zbunjujuće u tom događaju, koji jeste jedan dvosmisleni događaj. Da li je to bila revolucija, smena vlasti, puč, šta je to bilo i šta je tu poraženo. Uzrok tome vidim pre svega u ambivalentnosti Miloševićevog režima, jer je on bio dvoglav. U tim raznim republikama jugoslovenskim zauzeti su različiti odnosi prema padu berlinskog zida, prema globalnom kolapsu komunizma. I ja se sećam da je Milošević zamerao ovim zapadnim republikama, Sloveniji i Hrvatskoj, kako su na tanjiru dale nacionalistima vlast. A on je, za razliku od toga, prvo oklevao koliko god je mogao sa višestranačkim izborima, a onda se dosetio, i mislim da je to njegova najveća dosetka, da on može da drži jednu unutrašnje protivrečnu poziciju: da se drži te svoje matične partije da bi zadržao društvenu svojinu, kontrolu nad medijima, privredom, kontrolu nad policijom, vojskom, a da to nekako nakazno venča sa nacionalističkom ideologijom i da zauzme celokupni politički prostor. Dakle, da ne može niko da ga skida, onako kako su svi ti komunistički režimi skidani, sa nekih nacionalističkih pozicija. U ovim ostalim istočnoevropskim zemljama pobune su bile nacionalističke, ali u odnosu na ono što se smatralo ruskom okupacijom. A ovde su direktno padali komunistički režimi pred nacionalizmima. I on je odlučio - pa ja mogu da igram obe uloge, mogu da budem i Crvenkapa i vuk, što je bila stvarno velika dosetka i nekako neprozirna, zato što je to bilo toliko apsurdno i protivrečno da niko nije došao do dna toga. I vi ste onda imali i ambivalentnu opoziciju pod Miloševićem, kod koje se nikad nije znalo protiv čega su oni, jesu li protiv socijalizma, kao Koštunica recimo, jesu li protiv nacionalizma, jesu li protiv rata, protiv čega su oni, čemu su oni opozicija od svega toga. Tako da kada je Milošević padao isto tako nije bilo jasno šta je sada tu poraženo, njegova ratna politika, njegov militantni nacionalizam, je li tu konačno skinuta petokraka, šta se tu dogodilo. Taj događaj nije jasan.

I onda imate dalje ambivalencije i dvosmislenosti. DOS koji dolazi na vlast je jedna ambivalentna tvorevina. Šta je DOS, je li to Koštunica koji je skinuo Miloševića i postao kalif namesto kalifa, ili je to Đinđić koji je sve to organizovao i koji najaktivnije pokušava da promeni bivši režim. Koštunica insistira na legalitetu, na kontinuitetu pravnog sistema, na očuvanju Miloševićevog aparata. I to je bilo dvosmisleno, zbunjujuće, pa je onda svet kazao - pa nije važno šta je bilo, važno je da smo se oslobodili Miloševića. A posle će se pokazati da je vrlo važno kako se interpretira 5. oktobar i da je vrlo važno da se zna šta je tu poraženo i ko je tu pobednik. Oko te interpretacije, koju su pokušali i jedni i drugi da nametnu, i Koštunica i Đinđić, nastao je kasnije i frontalni politički sukob između DSS-a i DS-a. Onda je on počeo da dobija ekstra legalne forme. Smatram da je ekstra legalno bilo kada je Đinđić izbacio iz parlamenta poslanike DSS-a, ali je odgovor bio ne samo ekstra legalan, nego i nasilan, jer onda su odjedanput počele da se dešavaju stvari kao što je ubistvo Gavrilovića, kao što je oružana pobuna i na kraju atentat, kojim je konačno razrešena ta ambivalencija.

Atentat je vrlo značajan za razumevanje 5. oktobra zbog toga što je on bio razrešenje tog dvosmislenog događaja. To pokazuju posledice atentata. Đinđić, koji je bio najnepopularniji od viđenijih političara na političkoj sceni, odjedanput je počeo da biva idolizovan. DSS je odjedanom bio prepoznat kao stranka miloševićevske politike bez Miloševića, možda najviše po tom brutalnom aktu nasilja kojim se ta strana poslužila, gde su čak i egzekutori bili iz miloševićevske garniture. Ljudi koji su za njega i pre to radili su opet to uradili. I tu je jedan veliki deo ljudi progledao, naknadno dao neki kredit Đinđiću i počeo da napušta DSS. I tu počinje strmoglavi pad rejtinga DSS-a, koji nekako prolazi neprimećeno. Kada se digla magla, pokazalo se da je Koštunica isto što i radikali, da on ulazi u koaliciju sa SPS-om, da flertuje sa radikalima, i onda zašto bih ja bio u DSS-u, kada mogu da idem na pravo mesto, kod onih koji mnogo jasnije tu poziciju plasiraju na političkom tržištu. Mislim da je samo ubistvo doprinelo rastu radikala i da je tu Koštunica pošeo da opada, jer je postala nemoguća ta mimikrija gde je on tobož uglađeni nacionalista. Taj atentat je jako razbistrio političku scenu, on je čak onemogućio i Demokratskoj stranci da se drži tako nejasno.

Odmah je primećeno ne samo da DSS opostruira suđenje ubicama Zorana Đinđića, nego i da Demokratska stranka na to nema šta da kaže. Hajde što oni neće o samom suđenju da govore, hajde, neće da utiču na sud i tako dalje, ali kada vide ono što smo svi videli, što je očigledno, da DSS pokušava da zaštiti te ljude koji su osuđeni za ubistvo, da pokušava da diskredituje specijalni sud, da ga ukine, protivi se zakonodavstvu o zaštićenom svedoku, o specijalnom sudu, tajno se sastaje sa Legijom - pa zar Demokratska stranka ništa nema o tome da kaže? To je bio njihov predsednik, sudi se ubicama njihovog predsednika. Zar oni mogu da ulaze u koaliciju sa ljudima koji opstruiraju to suđenje? To je bio poraz Demokratske stranke, koji je po meni izazvao i pojavu LDP-a, jer je u Demokratskoj stranci bilo ljudi koji na to nisu mogli da pristanu. To je bila linija razgraničenja, stvorena je frakcija i Demokratska stranka je morala da odluči - da ih izbaci ili da odgovori na pitanja koja su oni postavljali. I oni su odlučili da ih izbace iz stranke i ja mislim da će ih to koštati, već ih košta, a tek će ih koštati. I sada, poslednje što čujem je rast LDP-a, koji opet dolazi iz toga što se situacija razbistrila, što je ta pozicija centra koju je prvo tobož zauzimao Koštunica postala nemoguća. Koštunica je to shvatio i približio se SPS-u i Miloševićevim starim koalicionim partnerima, radikalima, a DS je pokušao da stane na to mesto, da sada on bude taj centar, ali stvar je u tome što je centar nemoguć. I DS će se osipati isto kao što se osipao Koštunica.

U Srbiji postoje dve realistične i konzekventne politike, a to su one koje se obično nazivaju ekstremnima. One su ekstremne zato što su opcije polarizovane, a ako imate opciju istok - zapad, onda ne znam koja bi vaša opcija u centru trebalo da bude - sever, jug, šta, to je nemoguće. I ja mislim da će LDP i dalje dobijati i mislim da se vidi da postoje samo dve opcije u igri, a da je sve ostalo zamlaćivanje koje povlađuje iluziji nekih ljudi, koje ja razumem, koji misle da se može nešto dobiti, a da se ne plati nikakva cena. To znači - nećemo izručiti Miloševića, nećemo sarađivati s Hagom, ali ćemo ući u Evropsku uniju, a nećemo ući u NATO. Mislim, to su neke tlapnje koje samo produžavaju paralizu. I to počinje da se vidi i naravno da postoji strah, jer sukob dve tako udaljene opcije kao što je radikalska i LDP-ovska, bez obzira na neravnopravnost snaga je pomalo zastrašujuća, zato što se ne vidi da ona može da se razreši bez većih potresa.

To je bio jedan kriminalni poredak i cela ta država je bilo jedno zločinačko udruženje i njih je amnestirao Koštunica time što je proglasio da su to bili izbori, jedan predsednik otišao, drugi predsednik došao i Milošević je i dalje predsednik najveće opozicione stranke, koji zaslužuje svo uvažavanje. A ja mislim da je najbliže reći da je to bila dvorska zavera i da je ono što se dogodilo bilo puč. SPS tvrdi stalno da je to bio puč i jeste bio puč. Glasovi nikada nisu prebrojani, a Milošević je predao vlast tako što mu se pojavio načelnik generalštaba u pratnji Koštunice i Ivanova i kazao mu - vi ste, predsedniče, izgubili izbore, izvolite, predajte vlast, Koštunica vam garantuje da nikada nećete otići u Hag, da će se prema vama ponašati sa uvažavanjem, a gospodin Ivanov je tu da kao velika sila garantuje takav sporazum. Ja mislim da se to dogodilo i da je Milošević u stvari uklonjen izdajom svoje okoline, jer je on u svom ludilu suviše daleko otišao i počeo je sve da ih ugrožava. To je bilo možda najupadljivije tokom 77 dana NATO bombardovanja, kada su svi pomislili - ovaj čovek je lud, NATO će ući i sve će nas za uši izvaditi odavde, daj da ga sklonimo, da napravimo neki privid promene, a pokušaćemo da zadržimo sve što se zadržati može. I zato je Koštunica izabran kao ambivalentni kandidat.

To se videlo već iz one parole iz doba izbora - zapuši nos pa glasaj. Jedan veliki deo je zapušio nos pa je glasao, potpuno svestan svega, ali je smatrao da je ipak važno da Milošević ode. Ispostavilo se da je ceo taj režim, cela ta zločinačka država bila kao neki suviše težak objekt, kao neki težak orman koji vi pokušavate da srušite, ali ne možete iz prve, morate da ga klatite. I on je zaklaćen 5. oktobra, ali nije pao, nego se naprotiv malo klatio i na kraju se opet stabilizovao. I sada nas to dovodi do očajanja, gledamo taj orman, klatili smo, klatili, a ništa nismo isklatili.

Linija koju vidim kao konstantnu je ta dvosmislenost Miloševićeve pozicije, dvosmislenost opozicije koja ne zna čemu je opozicija, dvosmislenost 5. oktobra, gde se ne zna šta je pobedilo. Posle atentata se zna šta je pobedilo i tek kada se to saznalo, onda su mnogi ljudi videli da je ta dvosmislenost postojala od početka i morali su da se odluče na jednu ili drugu stranu. I to je situacija u kojoj smo i sada, dakle, dve nepomirljive opcije su na delu, jedna je ta Miloševićeva politika bez Miloševića, a druga je ono što je hteo Đinđić, nema trećeg. Jedna je istok, druga je zapad. Male zemlje su opredeljene svojom spoljnom politikom, važniji je taj izbor nego bilo kakva unutrašnja politička odluka. Odlučite se za Putina, onda se zna, vi ste putinska zemlja i ovo jeste putinska zemlja. Ovde se dešava sve ono što se dešava i u Rusiji, toj Rusiji koja je i Miloševića podržavala, toj Rusiji u koju putuju Aca Tomić i Pavković za vreme oružane pobune Crvenih beretki, koja garantuje Miloševićev i Koštuničin dogovor 5. oktobra, u koju beže svi ratni zločinci. I to je ta Rusija koja sada, eto, ne da da nam taj zli Zapad oduzme 15 odsto teritorije i kojoj ćemo biti, čuo sam, večno zahvalni. To je najveći zaokret koji je postignut atentatom na Zorana Đinđića.

Vi iz posledica možete da zaključujete nešto o uzrocima i nešto o motivima i ciljevima. Ako vi gledate šta se dogodilo posle Đinđićevog ubistva, vi onda imate potpuno pravo da zaključujete da je to i bio cilj ubistva. Nije se ubistvo desilo slučajno i ove promene koje su posle toga nastale nisu slučajne. Đinđić je želeo da uđe u Evropsku uniju i NATO, a mi sada ne želimo da uđemo u Evropsku uniju i NATO. Đinđić nije želeo koncentracionu vladu, Koštunica pravi koncentracionu vladu, Đinđić nije hteo da ima ništa sa radikalima, a on flertuje sa radikalima. Đinđić ništa nije hteo da ima sa Miloševićevom strankom, on je u koaliciji s Miloševićevom strankom. Pa čekaj, ima neke logike u tim događajima. Ali ovde se, i to je nasleđe iz Miloševićevog perioda, toliko toga događa, a to su mahom pseudodogađaji, koji vas stalno drže na ringišpilu i vi nikako ne možete da sastavite tu priču, jer stalno imate neki potres i ljudi gledaju u to. Kao kada se sruši neka kuća, a vi ne kažete - srušila se kuća, nego govorite - pala ova cigla, pala ona cigla, brojimo te cigle, evo još jedne cigle. Kada se kuća ruši, padaju cigle, zašto brojiš svaku ciglu. Ali to je još Milošević ustanovio, kad god zapetlja i nađe se u neprilici, on stvori novi skandal i onda se svi bave tim skandalom, dok ne naiđe novi skandal. I to suviše dugo traje, mislim da se ljudima vrti u glavi.

Svetlana Lukić: CESID je uradio istraživanje po kojem 31 odsto ljudi ne shvata ništa od onoga što se događa u politici.

Srđa Popović: Ja tako tumačim i apstinenciju. Situacija je nečitljiva, većina stvari koje su stvarno važne se dešavaju van našeg pogleda. Demokratska stranka ne može da ima predsednika vlade, iako je osvojila većinu. Šta onda znače ti izbori, ne znače ništa, ali to znači da neko to uspeva da spreči sredstvima koja nisu vidljiva. Jer zašto bi neko ko je pobedio pristao na to. Mora biti da se odvija neki drugi komad iza zavese. Tu vi vidite da postoji jedna faktička moć koja nije institucionalna, koja deli karte i onda naravno da je svet demotivisan da izlazi na te izbore. Zašto da izlazim na izbore, glasam, mogu i da pobedim, ali pobedio sam samo na papiru. U stvarnosti će se desiti nešto drugo, nešto što hoće Vojislav Koštunica koji ima 5 odsto glasova, a na šta pristaje Boris Tadić, iako ima 25 odsto.

Mi smo jedno neosvešćeno društvo, mi ne znamo šta nam se događa, već 20 godina ne znamo šta nam se događa, ne razumemo to što nam se događa, a događaju nam se strašne stvari. I to izgleda kao neka prirodna pojava, nešto što se dešava samo od sebe i svi se pozivaju na svoje glasove i na biračko telo. Besmisleni su glasovi koje daju neinformisani birači koji ne razumeju šta je u igri, to su besmisleni glasovi. Većina ljudi u ovoj zemlji živi kao u snu i onako kao što je san organizovan emocijama, nema nikakvog racionalnog toka. A mi tako živimo, mi živimo kao da sanjamo. Ne mislimo, radimo ono što nam se dopada, a ne znamo ni zašto nam se to dopada, ni da li je to dobro za nas.

Kome se život poboljšava i odakle se to finansira? Da li se to finansira na račun nekih budućih naraštaja? Vi to možete da udesite, da se ono što bi trebalo da sutra budu naše penzije danas troši na asfaltiranje, ali vi ne znate da li je to tako, jer je sve neprozirno. Može da bude vrlo varljivo ono što se vidi turistički.

Svetlana Lukić: Kao što seljaci stave kreč na zemlju da rodi i ona stvarno rodi prve godine, a druge umre.

Srđa Popović: Mi smo jako uznemireni svet, naša su razmišljanja kratkoročna. Jedna stvar je poželjna kratkoročno, vrlo loša već srednjeročno, a katastrofalna dugoročno. Ovde ljudi razgovaraju i ja vidim da je nesporazum među njima nastao i zbog toga što jedan misli kratkoročno, a drugi srednjeročno. Pa obojica su u pravu, samo ne mogu da se sporazumeju na koji rok oni to misle. Kada se zadužujete, pa super, dobijete pare ni za šta. Posle dođe vraćanje i to je već nešto drugo. Čitao sam u Ekonomistu da se ovde ljudi zadužuju kod banaka da bi igrali na berzi. To je katastrofa, to niko živi ne radi, ali prošle godine cene na berzi su porasle za 60 odsto i svi su zaradili tih 60 odsto, a sutra će da padnu 100 odsto i šta će onda da bude, ko će da vraća te dugove, kakve će to katastrofe da budu. Kao Jezda i Dafina. To je posledica toga što vam je ovde stalno voda ispod nosa. Ne možete vi da mislite ni o čemu drugom sem o tome da nos držite iznad vode, kakvi dugoročno, šta dugoročno, daj bre, pomagaj, hoću da se udavim. Pusti to sa isušivanjem te močvaru, ko zna kada će to biti. I ovi što su protiv Evropske unije stalno govore – ma kada ćemo ući, možda za 20 godina. Čekaj, pa i za 20 godina je dobro, pa jednom, bre, da uđemo. Ali oni kažu - ako je za 20 godina i ne treba nam.

Svetlana Lukić: Ne radi im posao. To je priča koju nam je pričao Aca Popović kada je gledao ogroman red za milion maraka na Lotou. A kada je premija bila 700.000 maraka, nikoga nije bilo u redu, kažu - ne vrši mi posao.

Srđa Popović: Mi smo toliko dugo na tom ringišpilu da nije čudo što ne možemo, što kažu Amerikanci, da zastanemo da pomirišemo cveće, nego smo stalno u toj histeriji. To se ovde zove ritam modernog života, to bezglavo lundranje i muvanje. Kada pogledate beogradski saobraćaj, pomislite - pa ovo cveta, ovo buja, ovo je neka privreda. Ma ne, oni svi idu u kafiće, na splavove da se nađu s nekim, nema veze, nije to nikakva smislena žurba. To prebacuju Peščaniku. Neprijatno je stati, pogledati gde ste, bolje da tako letamo okolo i da ne mislimo, samo ćemo da se oneraspoložimo. Samo ćemo, što kažu klinci, da upadnemo u bedak. Nemoj to, pusti to, šta mi to pričaš, neću to da slušam. Ako nećeš da slušaš, to je druga stvar, ali mogao bi možda da popraviš taj zub, posle će da ti ga vade. I kada maknete izvan ovih granica to je prvo što primetite, da ljudi imaju neke planove, da se ti planovi zasnivaju na nekim informacijama, da postoje neki stabilni trendovi. Ljudi tamo računaju svoje živote do groba, a ovde je to nemoguće, jer su okolnosti stalno promenljive, kao da igrate šah na nekoj tabli na kojoj se pojavljuju neke nemoguće figure, pa tabla ima 180, pa 230 polja. Kako da igrate. Ne možete vi tu ništa da igrate i planirate.

Ta dilema istok - zapad postoji od kada postoji Srbija. Čak i u doba komunizma ste imali te proevropske struje u jednopartijskom sistemu, a čim je uspostavljen višepartijski sistem, odmah je sve došlo u staru kolotečinu. Tako mi shvatamo politiku, da imamo neke narodnjake i da imamo neke Evropljane i da je među njima večno ista diskusija i ista debata i, nažalost, isti ishod. Evropljani su uvek gubili, a često bili i ubijani, kao što je Đinđić bio ubijen. Tako da se to ovde već doživljava kao neka naša fatalna sudbina, da mi ništa drugo ni ne umemo nego da stalno igramo taj jedan isti komad sa novom podelom. Odigravamo to jedno što znamo. Ovoga puta se dogodilo nešto izuzetno povoljno za nas, da ne samo što su neki ljudi ovde bili zainteresovani za tu Evropu, nego je ta Evropa jednom bila zainteresovana za nas i jednom htela da nam pomogne. I to je doživljeno kod te narodnjačke većine kao neka strašna podvala - ne bi oni nas da nemaju neki interes. Kakav interes od tebe može da bude? Jesi li ti neko tržište, je l' ti imaš neku naftu, za šta se oni to grabe kada pokušavaju da nas uvuku u Evropsku uniju, šta će to od nas da imaju, paradajz? Narodnjaštvo je uvek bilo povezano sa paranojom. I kada je železnica trebalo da prođe kroz Srbiju govorilo se - jao, tu će da nam se uvuku s tom železnicom. Sada više niko ni ne pomišlja da išta ulaže u Srbiju i vidi se da od toga neće biti skoro ništa. Sada nas svi gledaju, ja mislim, sa sažaljenjem. To što mi doživljavamo kao neprijateljstvo, to oni još uvek pokušavaju nešto s nama, ali vide da mi nećemo. Pa kako će, ne može ipak ništa da se desi bez nas.

Hajde da kažem nešto optimistično. Mislim da je dobar proces to što se kod nas kristališu te dve opcije kao jedine. Oslonac na Rusiju, zatvaranje, opstanak u siromaštvu i takoreći naturalnoj privredi i ovo drugo, gde za sada stoji samo LDP i nezadovoljni članovi Demokratske stranke, a to je ta konačna modernizacija, ulazak u Evropu, kosmopolitizam, liberalna ekonomija, oslobađanje ekonomije od politike, osnivanje nekog tržišta. Ja mislim da će se te dve opcije sve više kristalisati kao jedine i da će onda biti mnogo racionalniji izbori, kada narod ne budu zbunjivali neki Dinkići, Vuk Drašković, Koštunica više i ne može, ali i on je to radio, Boris Tadić. Postaće jasno šta su naša dva jedina puta, između kojih srednji ne postoji. Mislim da će Demokratska stranka doživljavati ono što je doživeo Koštunica kada je hteo da izigrava centar, a to znači ne samo osipanje nego i cepanje. Očigledno je nezadovoljstvo svih ljudi koji optiraju za tu zapadnu i evropsku varijantu. Oni ne mogu da shvate kako se to Tadić slepo i na ponižavajući način lepi uz Koštunicu, koji je već otišao totalno prema radikalima. DS već biva percipiran kao neka interesna grupacija. Hoćete te upravne odbore, hoćete ministarstva, hoćete da imate predsednika, ali čemu sve to - pa, ničemu, samo da zadovoljite te svoje apetite. Oni sve više tako bivaju percipirani i ljude to slepo sleđenje Koštunice vređa. Pa je l' ne vidiš, bre, da ti je zavukao ruku u džep, vadi šta god hoće, a ti se ne usuđuješ ni da protestuješ.

Svetlana Lukić: Jedan član glavnog odbora DS-a nam je rekao pravdajući poteze Tadića da se oni posle atentata na Đinđića plaše Koštunice.

Srđa Popović: To mogu da razumem, ako uzmete u obzir kako je Koštunica očistio Demokratsku stranku od tih nepoželjnih članova koji su želeli da ostanu na liniji Đinđićeve vlade. On je sve to počistio i jasno im stavio do znanja - ili ste mi svi neprijatelji ili ćete da očistite ovo. I oni su sve to očistili. To je bio njihov prvi poraz, kada su pokazali da nemaju odgovor na te ucene, da im je suviše stalo da zadovolje svoje apetite i da će se povinovati svim opscenim zahtevima koji dolaze sa te strane.

Zoran Đinđić: /opis inauguracije Vojislava Koštunice za predsednika SRJ u knjizi Vesne Mališić/

U Sava centru sve je izgledalo glamurozno, dolazili su ministri spoljnih poslova Grčke, Norveške, razni izaslanici, ali se osećalo da je sve fasada bez supstance. Osećalo se da tu nema vlasti i da sve može da bude vrlo prolazno. Imajući u vidu iskustva Aljendea, Gerenskog i drugih bezubih građanskih revolucija koje su počinjale narodnim entuzijazmom, a završavale krvavim obračunima i preuzimanjem kontrole od strane vojske, sve vreme sam imao neprijatan osećaj da ništa nije završeno i da vrlo brzo stvari mogu krenuti u neprijatnom pravcu. Tih noći nisam mogao da spavam, jer sam imao osećanje mučnine da je sa svakim satom naša pozicija gora, a da u javnosti izgleda bolja. Mediji su bili puni priča o pobedi, a kada se čovek zapita šta je garant da ona opstane, onda shvati da nema nikakvog garanta. I kada se upita gde je vlast kada mi odemo kući, onda shvati da vlasti nema. Ona postoji dok smo skupljeni, kada se raziđemo nje više nema. A kada se upitamo da li socijalisti imaju mehanizme koji funkcionišu i kada oni nisu tu, odgovor je - imaju. To je značilo da su praktično već 6. oktobra bili u prednosti u odnosu na nas.