Добро нам је - онда ништа :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Маркан је збрисао за сва времена. А да видимо ми поново баљезгарије познате нам екипице...
И одмах да кажем оно што бих ставио под п.с. (једва чекам нову емисију после оне бруке од НС контрамитинга )

Biljana Srbljanović: Ja sam htela da kažem jednu stvar. Ja sam u toj šizofrenoj situaciji. Kada pratiš to jedno krilo vlade koja gura ka evropskim integracijama, ti vidiš da ljudi iz tog istog krila kažu - o pripadnosti NATO odlučiće narod na referendumu. Ja sam protiv ulaska Srbije u NATO, ja lično, Biljana Srbljanović, dramski pisac. Srećom, mene niko ništa ne pita, srećom po Srbiju, te Srbi, uđite u NATO ako mislite da spasite živu glavu. Ja to jednostavno ne mogu iz svojih najdubljih uverenja da opravdam, niti da zagovaram, ali se nadam da me Srbija neće poslušati. I to ne zbog toga što je NATO bombardovao Srbiju, nego zbog toga što je NATO bombardovao bilo koga, što je to jedna vojna organizacija koja je direktno pod vlašću jedne vlade, koja mi se nikako ne dopada ovog trenutka. I to što imam da zamerim Putinu, imam da zamerim u istoj meri i Džordžu Bušu, samo srećom, kada američke kompanije kupuju firme u Srbiji i daj bože da nam se to desi, to je jedna priča, a druga je priča kada to isto reformsko krilo vlade dođe sa međunarodnog sastanka i kaže - direktor Aeroflota je zainteresovan za kupovinu JAT-a. Kao da je on portparol direktora Aeroflota. Šta mene briga za šta je zainteresovan direktor Aeroflota? Tako da oni kao buše, buše, buše, hoće u Evropu, ali s druge strane kažu - narod neka odluči i ako bi još ruski narod mogao da nam odluči, to bi možda bilo i najbolje. Tako da nisam sasvim sigurna u iskrenost, a pogotovo ne u moć tih pojedinaca koji pokušavaju da nas integrišu u NATO.

Je l' vi shvatate da smo mi bojeva glava između Češke i Slovačke, da se s nama, jednom čitavom državom, sudbinom 8 miliona ljudi, ovde preganjaju kao da smo stvar. Tu pokušava da se pomiri nepomirljivo i mislim da je ta vlada ni riba ni devojka. Ti ljudi koji možda imaju to krilo vlade možda imaju iskrenu misao, iskrenu viziju, ali oni nemaju moć, nemaju vlast i u krajnjem slučaju se kriju iza populizma, a to je - narod će da kaže. Ne daj bože da se ovde narod o bilo čemu više izjašnjava na taj način. Ovo nije da na livadi izvičemo vožda.

Biljana Srbljanović: Ja uopšte ne pozivam ni na kakve demonstracije, revoluciju, to su sve besmislice koje su prošle. I ti si u pravu, ja nikada ne bih zavalila taj kamen, išla bih da vidim i prvi bi me kamen pogodio u glavu i ja bih pala kao prva žrtva revolucije iz čiste gluposti. Ali ja ne govorim o tome, jer to je vreme prošlo, ja govorim o tome da nama dolaze novi izbori i da mi treba da imamo u glavi da se prase ne goji pred Božić. Šta vi mislite, zašto se ja akam s onim ljudima na blogu, šta vi mislite šta meni to treba u Parizu, gde sedim lepo, gledam u Senu, šetam kuče. Akam se sa blogom, jer tamo dolaze desetine hiljada ljudi i ti objašnjavaš, objašnjavaš, pa mic po mic, pa jedan po jedan, nešto se talasa, nešto se menja. To je moj posao, ja ne mogu da idem od vrata do vrata, ali mogu ovako od čoveka do čoveka što sedi kući iza svog kompjutera, mogu tako da skupljam glasove za promene. To je naš posao, tako se pravi revolucija, o toj revoluciji ja govorim. Moja kamenica u glavu je da pišem blog jednom nedeljno. Gnjavi ljude, gnjavi, pitaj - kolika ti je plata, jesi li siguran da si dobro razmislio kako ćeš da glasaš. Nama dolaze izbori, nama su važni gradovi. Setite se, molim vas, da su promene u Srbiji pod Miloševićem počele od gradova, i to ne od Beograda, nego od ostalih gradova, koji su vadili kestenje iz vatre za Beograd. Prema tome, to treba da radimo, o tome vam govorim, nema tu - gadim se, nema - nije to za mene. Ljudi mi kažu - šta te briga, je l' ti dosadno u Parizu, pa ti si pisac, to je ispod tvog nivoa. To su moji sugrađani, zašto ja to ne bih radila, zašto ja ne bih zasukala rukave i uradila nešto za svoju državu? Šta mogu da uradim - da ispiram mozak ljudima, da ponavljam dok svi ne poludimo, pa na kraju neka se promeni 5, 10 odsto, ali menja se, vi vidite da se to menja. Eto, to je neka stvar koju svi treba da radimo, svako u svom domenu.

Miljenko Dereta: Mislim da je jako opasno verovati da oni to ne rade iz ubeđenja, da oni to rade samo kao instrumentalizovani ljudi. Imao sam to zadovoljstvo da razgovaram u televizijskoj emisiji sa Markom Jakšićem i on zaista misli to što govori. Ne znam šta je strašnije - da ne misli to što govori ili da misli to što govori. Ali oni su zaista uvereni u to, oni su spremni da se žrtvuju zato što je žrtva krajnji cilj kojem oni teže. Ne smemo da ih potcenjujemo i da mislimo da je njih moguće promeniti, osim ako ne onako kako je Biljana rekla, nekim jurišem, jer to je jezik koji oni razumeju. Njihova ubeđenja su u tom smislu čvršća od naših, jer su jednostavnija od naših. Mi uživamo u sopstvenim razlikama. Sasvim je sigurno da su oni uvereni u to što rade i da oni to rade sistematski. Ja vas podsećam na to ko je sada ministar obrazovanja, koji je pohvalio versko obrazovanje, iako bi kao ministar morao da čuva građansko, jer nema ko drugi da ga čuva osim ministarstva. Dakle, to je jedan sistematski rad na stvaranju i učvršćivanju te ideologije kod mladih, da bi je oni zastupali, ako je potrebno, i svojim životima. I kada se preti nekim ratom, naravno da oni iz skupštine ne vide sebe u tom ratu, već vide one koje u ovom trenutku obrazuje ovo ministarstvo obrazovanja. Zato je velika stvar to što se Novi Sad ovako mobilisao protiv ove najave. Mi smo se već dogovorili sa nekima od organizatora da ćemo biti ovde 7. oktobra. Pojačanje će doći iz Beograda.

Svetlana Lukić: Juče sam čitala tekstove u Politici o napretku Rusije: na prvoj strani, na trećoj strani, na petoj strani...

glas iz publike: A što vam smeta Rusija?

Biljana Srbljanović: Da vam kažem, meni ne smeta Rusija, ali mi živimo u Srbiji i Putin nije predsednik ove države i ruska duma nije čak ni za vreme Tita vladala ovom zemljom, pa neće, vala, da počne ni sada.

Nenad Prokić: Danas je bilo usaglašavanje u parlamentu i kao 34. tačka dnevnog reda je usvojeno, i sa kvorumom Demokratske stranke, da će se raspravljati o traženju prekida blokade Kube od strane Amerikanaca. 50 godina traje ta blokada, a oni su se sada setili. Dakle, raspravljaćemo o tome u parlamentu i sasvim sigurno ćemo, sa Demokratskom strankom, tražiti da se ukine blokada Kube.

Biljana Srbljanović: Kada Demokratska stranka lupi šakom o sto, ima Buš da deblokira Kubu sto posto, nema govora. Mislim da Demokratska stranka... Srbije, dobro, zato sam i napravila ovu grešku, jer se to preliva jedno u drugo. Čini mi se da dok ovi ljudi vode tu stranku, ona će samo sve više i više da tone. Nju vode neodlučni ljudi, odlučni samo u tome da znaju u čemu se slažu sa svojim koalicionim partnerom. Sve drugo oni ne znaju.
Da se ne zavaravamo, ta stranka nikada nije bila Građanski savez, ali je postojao minimum konsenzusa njihovih birača, i oni i dalje misle da glasaju za to, a to je da je to jedna proevropska, proreformska stranka. Oni su glasali za tog nepopularnog Đinđića, stajali mu iza odra, plakali mu na sahrani i nisu verovali da će ljudi koji su govorili da je on zlikovac, narkodiler i kriminalac sada sedeti u vladi sa njegovim naslednicima. To je sramota za tu stranku i sramota za milion ljudi koji su na ulici pratili tog čoveka, ubijenog.(шмрц, шмрц или шмрк, шмрк - оп. Дух) Smile

Nenad Prokić: Obraz, Dveri, to nisu autentični pokreti. Oni nisu nastali iz nekih ideja, već čistom instrumentalizacijom od strane ove vlasti, koja je u kolapsu, zajedno sa politikom koja je nastala na temi Kosova. Sa odlaskom Kosova ta politika očekuje svoj kraj i boji ga se. I nama je izgleda suđeno da budemo poslednji, to je Dejan Jović dobro rekao u emisiji - postkomunistička i postnacionalistička tranzicija jedino kod nas nije završena. Kod nas niko nije izdao ideju Miloševića. Radikali nisu uradili ono što je Sanader učinio u Hrvatskoj. Mirko Đorđević mi je rekao, pa verujem, da je poslednja veštica u Evropi spaljena pod Karađorđem. Prema tome, mi ćemo poslednji da prođemo postnacionalističku i postkomunističku tranziciju i to se upravo sada najavljuje preko tih ultimativnih sredstava, uprkos tome što su oni svesni da je to poslednje sredstvo koje može da se iskoristi. Ko priziva fašizam, to mu je poslednje prizivanje.

Pre neki dan je u Novom Sadu igrala predstava Jirgena Goša iz Nemačke, Magbet. To je komad pokojnoga Šekspira, koji govori o tome kako se na vlast dolazi ubistvom i on zbog toga ima posebno značenje u Srbiji. U Nemačkoj čitanje tog komada nije toliko važno kao što je ovde. To je predstava puna krvi i govana i naši ljudi sa nje izlaze. Jadna je zemlja koja se boji da se prepozna u ovoj predstavi. Jauci paraju nebo, a niko ništa da učini - to su Šekspirove reči pred kraj ovog komada. Dakle, zašto ljudi izlaze sa predstave koja podseća na srpsku vlast, koja se maže govnima, trpa sopstvena jaja u dupe - jer tako glume ti ljudi, oni tako glume, ko je gledao video je ogroman komad džigerice koji se tamo rastrže. Oni su sve vreme goli i prvi put sam video golotinju koja ima svoje opravdanje u teatarskom smislu. A kada glume žene, oni muški pribor podviju ispod butina tako da on viri pozadi. E, tako su oni izgledali kada su potpisivali u Kumanovu onaj potpis. A sada su frajeri i preko Obraza i Dveri su isukali te svoje neupotrebljive organe znajući da je to možda poslednji put. Ne govorim baš stalno ovako, ali predstava je takva, pa onda govorim na taj način. Tu se vidi metamorfoza zla i publika izlazi, jer, doduše, može to da podnese u životu, ali ne može da ga podnese na sceni. E, dokle god ne budu mogli to da podnesu na sceni, a podnose ga u životu, dotle u ovom društvu neće biti završena postkomunistička i postnacionalistička tranzicija.

Ideje o tome nedostaju takođe i urednicima novina, pa u pet novina istoga dana izađu napadi na Čedomira Jovanovića. To znači da ti urednici koji nemaju ideju, dobijaju ideju iz jednog centra, iz istog onog centra iz kojeg se šalje direktiva ovim jadnim ljudima koji izigravaju neke fašiste, a ne znaju ni šta to znači.