Дакле, да ли је човеку светост немогућа мисија и недостижни идеал? Пошто нема ниједног коментара, започео бих тему, према својим умно-срдачним могућностима, па бих волео да се допуњавамо јер нико није без недостатка... Светост није немогућа мисија, нити недостижан идеал. Проблем лежи у поимању етике и морала, а често ни у томе, него у некој изврнутој перцепцији етике и морала на уштрб светости. Самим тим што је човек крштен, већ је добио први дар Духа Светога (дакле, освећења) као потенцијалности која се изван Литургије не може реализовати. Добити дар светости у Крштењу а не живети у заједници са Литургијским Богом, налик је човеку који је добио на премији а ни у једној банци није уновчио чек него се и даље понаша сиромашно и јадикује. Ако кренемо од Јеванђеља, видећемо личносне примере који без обзира на стадијум етике и морала, добијају дар светости од Бога у виду исцељења, опроштаја грехова, итд. Све ово има суштинску важност због учешћа у самом животу Литургије чији је епицентар Сам Христос. Тако видимо да разбоник на крсту, без обзира на нискоморални живот, налази оправдање а можда је убијао, крао, итд. Надасве, због "смелог приступања престолу благодати" како каже апостол мислећи на Евхаристију, крвоточива жена је идеалан пример савремене ситуације. Јер Богочовек похваљује њену смелост без обзира што је по закону била нечиста. Зато се не треба плашити учешћа у Евхаристији јер други начин да се неко освети (освешта) не постоји. Без обзира колико добра дела чинили она нас не могу учинити светим, нити нам подарити вечни живот. И атеиста може бити добар човек али га његова дела не могу учинити светим и вечним. Само је Бог једини извор светости, па самим тим без причасности Његовом Светињом нема ни освећених. Логично, чак и када не би хтели логично. Баналан пример, када је човек гладан он иде да једе, а овде, када човек жели да освети своју природу и личност треба да дође на конкретно место. Зашто? Зато што се не може дар светости њему доносити пред ноге без његовог ангажмана и зато што Црква поштује слободу оних који се одазивају, не утиче на оне који неће да се одазову. Дакле, светост није неки недостижан идеал, неко мазохистичко подвизавање које некога чини светим, па чак ни довољно припремљеним за Литургијску реалност. То је оно што каже Зизјулас "каквог год ти расположења дошао на Литургију то неће утицати на деловање благодати јер благодат не зависи од наших расположења" (парафразирам). Сам Бог очишћава човека и припрема га (освећује) за још већу причасност Духом Светим. То је светост. И таква светост нема јуридичку већ онтолошку конотацију јер се тиче вечног постојања а не колико је добрих дела учињено. Други баналан пример, човек са већим добрим делима и човек са мањим добрим делима. Ко је од њих већи? Из психолошког, ванцркевеног и етичког угла већи је онај са добрим делима али из онтолошког, црквеног угла њих двојица су исти. Како? Тако што не освећују један другога него Бог једнако освећује и једног и другог према мери колико су пријемчиви. Педесетница се још увек догађа и огњени језик (дар светости) не заобилази ниједног присутног на Литургији. Данашње брањење некима да се причешћују само је показатељ парадоксалне ситуације да се неком брани освећивање. Опет, данашње устручавање да се неко причешћује изговором недостојности, парадоксално је, јер не можеш бити достојнији од деловања благодати. Такође, не можеш очистити себе од било ког греха (да не улазимо сад у степеновање) ако те Бог не очисти. Управо је то пример крвоточиве жене. Нисмо чисти али желимо да будемо чисти. Желимо да додирнемо "Хаљине" Евхаристијског Тела за своје очишћење. Другу смелост не видим, ако је пак има, и стоји на гордости, "евхаристијски егоизам" је онда парадокс само онога ко тако приступа мислећи да је тиме светији од других. Јер Бог се не може оскрнавити мојим грехом, може ме само очистити. Какво би то онда било очишћење Духом Светим ако би мој грех био јачи од Бога? Такође, ако сматрамо да су важнија добра дела од учешћа у светињи, и ако сматрамо да је Бог дужан да нам због добрих дела подари благодат, онда условљавамо саму благодат а Бог се не може условити јер је слободан. Напоменуо бих следеће, како некада тако и сада, једни потенцирају да се човек спасава (освећује) само добрим делима а занемарују благодат (она постаје наградом за учињено), а други истичу превагу благодати без обзира на ниво сагрешења, односно, креира се нека врста супституције: "Не морам ти помоћи, благодат ће то уместо мене". Заборавља се средњи пут који је синергија етике и благодати. Прича о милостивом Самарјанину је јединствен показатељ колико добра дела значе у очима Божијим али, опет, са друге стране, заснивати своју личносну егзистенцију само на њима, води у једну моралистичку изопаченост, фарисејског карактера, која не може без заједнице са Богом да омогући ни светост, ни вечни живот. Очишћење Духом Светим је истовремено и освећење Христовим присуством у нашем крвотоку...
Tema: 
