Od svih naroda koji su učestvovali u Prvom svetskom ratu, Srbi imaju najviše razloga da proučavaju i kritički razmišljaju o tom najznačajnijem i najsudbonosnijem svetskom, evropskom i srpskom događaju u 20. veku.
Tako misli veliki pisac Dobrica Ćosić, autor slavne trilogije "Vreme smrti". Akademik, koji će za nekoliko dana napuniti 86 godina i koji svojom spisateljskom i javnom vitalnošću zbunjuje, govorio je u utorak na promociji knjige istoričara prof. dr Dragoljuba Živojinovića "Nevoljni ratnici".
Ćosić takvo svoje mišljenje zasniva i na činjenici da su posledice Prvog svetskog rata "trajne za veći deo čovečanstva i da su te posledice osobito dramatične i dejstvujuće na Balkanu i jugoslovenskom tlu, čineći još nerešenim srpsko nacionalno i državno pitanje, i ne samo srpsko, za čije rešenje je Srbija sa celokupnim potencijalom učestvovala u Prvom svetskom ratu".
Dogodilo se to, dodaje, i zato što je Srbija "istorijskom konstelacijom i svojim etosom bila primorana da poistoveti slobodu i nacionalu egzistenciju sa državom, a državu sa ratnim ciljevima saveznika, pa je herojski, žrtvenički, ali i zabludno i samoubilački učestvovala u Prvom svetskom ratu, sledeći saveznike i onda kada oni nju nisu sledili".
- Napadnuta od Austrougarske 1914. godine, moralno spremna na otpor, Srbija je videla i realnu mogućnost rešenja svog nacionalnog pitanja u oslobođenju i ujedinjenju sa Srbima, Hrvatima i Slovencima iz Austrougarske u zajedničku državu Jugoslaviju i taj svoj ratni cilj izrazila je u Niškoj deklaraciji septembra 1914. godine. Takva država, kao ratni cilj Srbije, nije odgovarala imperijalnim interesima saveznika sve do avgusta 1918. godine, dakle, dva meseca pre proboja Solunskog fronta. U stvari, saveznici su pristali na stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca tek u ishodu Prvog svetskog rata, kada su procenili da im je u interesu rasturanje Austrougarske monarhije da bi na Balkanu imali jednu državu koja može biti izvesna brana budućem nemačkom prodoru na istok. U jezgru tog inicijativnog motiva nalazi se i haška i mastrihtska odluka za razbijanje Jugoslavije 1991. godine, samo je tada inicijator i odlučujući činilac bila ujedinjena moćna Nemačka, iako je bila poražena u oba svetska rata. U istorijskim procesima negativna dijalektika ispoljava se i kao opšti zakon.

Iluzije

Zajednička država Srba, Hrvata i Slovenaca - ocenjuje akademik Ćosić - zamišljena je i stvorena iluzijama i zabludama srpske političke i kulturne elite o narodnom jedinstvu Južnih Slovena, bez obzira na verske i razvojne razlike.
- To je kao integracijski cilj predstavljalo izrazit progresistički, evropski duh toga vremena. Sa tim dominantnim duhom nacionalnog romantizma 19. veka, korespondirao je i imperativni nacionalni interes Srba - rušenje Austrougarske monarhije, trajno ugrožavajuće sile Srbije i čitavog srpskog naroda.
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, prema Ćosiću, nije imala integracijsku energiju da trajno reši nacionalno i državno pitanje srpskog i nijednog jugoslovenskog naroda.
- Takva Jugoslavija bila je temeljna istorijska pretpostavka za stvaranje samostalnih država Hrvata, Slovenaca, Makedonaca, Crnogoraca, a uslovila je velike, egzistencijalne nesreće srpskog naroda na kraju 20. veka. Jugoslavija je trajala dok su za njeno postojanje bile zainteresovane velike sile; jugoslovenski separatizmi su im bili politički izgovor, a srpski režim ideološki razlog za novu prekompoziciju Balkana i uslov za zalet američkog imperijalizma u evro-azijske prostore, zalet omogućen ishodima hladnog rata i propašću Sovjetskog Saveza. Takvu spoljnopolitičku determinaciju Balkana i Jugoslavije uspešno su iskorisitli hrvatski, slovenački, makedonski, albanski, muslimanski i crnogorski separatizam, ne samo da razbiju Jugoslaviju, nego i da razore državni i teritorijalni integritet srpskog naroda i ugroze njegovo etničko biće, pretvarajući dijasporičan srpski narod u izbeglički narod, koji danas nema ni svoju definisanu životnu teritoriju, ni međunarodno priznate državne granice.

Istorija

Kako je na takav istorijski ishod jugoslovenstva i glavnog ratnog cilja Srbije u Prvom svetskom ratu - zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca, posle njene propasti, odgovorila vladajuća nacionalna ideologija i opšta istorijska svest Srba? - postavlja pitanje Ćosić.
Odgovara neočekivano:
- Pored kosovizacije i crnogorizacije Srbije, odgovorili su retrogradnom političkom mitomanijom Nikole Pašića i Aleksandra Karađorđevića, ideološkom abolicijom četničkog terora u Srbiji, ambivalentnim odnosom prema titoizmu i njegovim istorijskim ishodima i na kraju nacionalnim defetizmom - političkom rehabilitacijom Milana Nedića, Dimitrija Ljotića i njihovih intelektualnih sledbenika. Retrogradnom i neumnom savremenom revizijom istorije Drugog svetskog rata kojom se poništava srpski antifašizam evropskog i svetskog značaja, poriču se njegovi oslobodilački rezultati u koji je srpski narod uložio velike žrtve i još veće nade.
Ćosić tvrdi da Srbe muči Prvi svetski rat i da se mi bavimo njim "ne zato što smo nacionalisti i zagnjureni
u tmine svoje prošlosti, pa zato nismo okrenuti svetlim evroatlantskim horizontima i zori one Evrope koja nas je sa NATO bombardovala 1999, odnosi se prema Srbima kao evropskim parijama, i sa Amerikom nam otima Kosovo i Metohiju i vrši aneksiju čiste etničke teritorije severno od Zvečana i Ibarskog Kolašina sa južnim delom Kopaonika", nego iz jednog još jačeg razloga.
- Nas muči Prvi svetski rat i njegov nastavak, Drugi svetski rat, jer se posledično još nisu okončali na našem životnom prostoru, a jedna nova civilizacija sa supstancijalnom krizom svom silinom je grunula u nas zaostale, pometene, ucenjene, same.
Veliki pisac, gotovo sa prekorom, opominje da se mi još naivno i sa uvek prisutnom patetikom odnosimo prema realnom prijateljstvu saveznika u Prvom svetskom ratu. Ali, sledi jedan, reklo bi se posve nov, neočekivan obrt i originalan Ćosićev zaključak.
- Još je žalosnije naše epsko veličanje srpskog egzodusa u snežnu, vrletnu, neprijateljsku Albaniju decembra 1915. godine, posle potpunog vojničkog poraza, kada se Franja Josif zahvalio nemačkom maršalu Fon Makenzenu za uništenje srpske vojske, a lord Kičener, britanski ministar rata, izjavio: "Da. Sa Srbijom je, nažalost, svršeno".

Odluke

Nepristajanjem na kapitulaciju, iako je srpska vojska saterana na Kosovo i Metohiju, srpska vlada i komanda odlučuju da se izvrši vojni i državni, u stvari nacionalni egzodus u Albaniju, jedini takav egzodus u evropskoj istoriji. Ta odluka doneta je na neubedljivim obećanjima savezničkih diplomata da srpsku vojsku na albanskoj obali, u San Đovani de Medua i Draču, čekaju savezničke lađe, što se, naravno, nije obistinilo.
Taj herojski podvig, ali i putoslovni, samoubilački čin platilo je mučeničkom smrću preko 140.000 srpskih vojnika i civila, a od četrdesetak hiljada srpskih regruta i dečaka mobilisanih i povučenih pred neprijateljskom najezdom, do Drača i Valone dovuklo se samo oko sedam hiljada izgladnelih, bolesnih, bosih nemoćnika.
Ko razuman sme samo da slavi "albansku golgotu" - herojstvo, upornost i spremnost na patnju i žrtve za slobodu po svaku cenu i veru u saveznike Srbije, a da se ne zapita: kakvi su ljudi bili ti srpski političari, državnici, vojskovođe, prestolonaslednik, koji su mogli i smeli da donesu tako hazardsku, surovu, ubilačku odluku da se jedna Srbija, i to ona koja je životno jezgro nacije, uputi u decembru, u siromašnu, neprijateljsku Albaniju; dakle - u potpunu neizvesnog i kolektivnu smrt.
Sledi još jedan žešći Ćosićev stav:
- Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, ratovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksnadra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno, masadsko samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali. Ne mogu da smatram velikim i mudrim državnicima Pašića, njegovu koncentracionu vladu i srpsku skupštinu koja je 21. avgusta 1915. godine konačno odbacila ultimativni zahtev saveznika da Srbija prihvati Londonski pakt, od aprila 1915, koji joj je za ustupanje Bugarskoj teritorije Južne Srbije od leve obale Vardara, a posle ratne pobede garantovao prisajedinjenje Bosne i Hercegovine, Jadransko more do Splita i neke delove Slavonije.
Neprihvatanje srpske vlade Londonskog pakta smatram kobnim, sudbonosnim činom, istorijskim korenom srpske tragedije u 20. veku. Niko ne zna kakvu bi sudbinu imala Srbija da je 1915. prihvatila Londonski pakt, ali je sasvim izvesno da joj 20. vek ne bi bio kakav joj se dogodio.     

A lađe ratnike nose...

Ćosić se priseća da su mu stotine i stotine čitalaca romana "Vreme smrti" zamerale što nije opisivao Solunski front, proboj i oslobođenje Srbije.
- Nisam to učinio zato što je srpska vojska na Solunskom frontu bila samo deo Istočne armije i pod savezničkom komandom, a srpska vlada sa skupštinom bila u izbeglištvu, dakle van nacionalne teritorije i potpuno uslovljena savezničkom politikom - odgovara pisac. - Moji čitaoci su me pitali: "Zašto je roman 'Vreme smrti' okončan na obali Jadranskog mora ovim poslednjim rečenicama: '... Preživeli ljudi, bez reči i komande odmileše u lađe među nepobijene, odabrane konje, noseći ono mače; za njima se ušunja i nekoliko srpskih pasa... Onda motori zastrašujuće zabrundaše i lađe krenuše, noseći ih nekuda na kraj niskog neba'."
Ćosićev potpuni odgovor je da danas, 25. novembra 2008. godine dopisuje "Vreme smrti" ovim rečenicama:
"A, iza kraja nisko neba, nalazi se kraj 20. veka u kome su sinovi i unuci onih ratnika u lađama, opet uludo branili Jugoslaviju i ginuli za svoju državu u međunacionalnim, verskim i građanskim ratovima, a Srbi iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije izgnani su u Srbiju, i svet, u beskućništvo, bedu, životnu neizvesnost..."
Tako će i Srbi svojom sudbinom potvrditi staru istinu da su velike sile saveznici malim narodima samo ako im je to korisno i da nema bezinteresnog prijateljstva među državama.


Izvor: Novosti

Cosic je skroz u pravu, Pasiceva vlada nije prihvatila Londonski Pakt i tako je unapred sve Srpske zrtve u 1 sv ratu obesmislila, umesto da prihvate sve sto su im nudili saveznici(Britanci, Francuzi, Rusi i od tada- Italijani) oni su insistirali na Jugoslaviji, naravno najlakse je sad posle svega to reci ali opet je jasno koliko nam je vlada bila naivna za vreme rata.
E sad sta bi bilo kad bi bilo... Koliko bi realizacija Londonskog Pakta bila realna je druga stvar ali opet za Srbiju bi neuporedivo bio bolje resenje i sprecio bi sve strasne posledice koje nam je Jugoslavija proizvela

Sve je receno  u ovih nekoliko redova bolna istina koju samo sa puno gorcine covjek moze konstatovati svi su od Jugoslavije dobili i drzave i narode i nacije i jezike i istorije a neki cak i crkve zalosno sta od jedne ideje jednog isuvise evropskog naroda  mislim na nas Srbe s obzirom kad je ta ideja stvorena mozemo da vidmo da od njenog stvaranja ostala balkanska braca koja to nikada nisu mogla da razumiji ni na koji drugi nacin sem klanjem i ubijanjem i protjerivanjem stotina hiljada Srba.

Da... Nisam uspeo da dodjem do napismeno odgovora Srpske vlade tog 21.8.1915 kojim je i definitivno odbijen Londonski Pakt , docepacu se toga nekako
Ali mogu samo zamisliti kako su nas Britanci, Francuzi i Rusi sa jedne a Italijani sa druge strane gledali nakon toga, kako tog dana tako i posle rata i tokom '20-tih i '30-tih uopste, mora da su se krstili, bili u neverici a i u cudu smejali na nasu odluku da odbijemo njihov plan...

Za neupucene evo linka mape na kojoj se nalazi sta su nam Saveznici nudili u prolece/leto 1915:
http://en.wikipedia.org/wiki/Image:LandsForSerbia.PNG

Ovo je samo za plakanje kad se sa danasnje tacke gledista posmatra.

Неко може да мисли да је капитулација била боља, неко да је повлачење паметније. Најбитније је, у сваком случају, да у тражењу одговора на та питања историчари оставе грађу, валидну и зналачку, на основу које ће се паметније ићи у будућност

Минуле недеље, одјекнуле су речи академика Добрице Ћосића на представљању књиге академика Драгољуба Живојиновића под насловом „Невољни ратници”. Тада је Ћосић, између осталог, рекао, а „Вечерње новости” пренеле:

–Ко разуман сме само да слави „албанску голготу” – херојство, упорност и спремност на патњу и жртвеза слободу по сваку цену и веру у савезнике Србије, а да се не запита: какви су људи били ти политичари, државници, војсковође, престолонаследник, који су могли и смели да донесу тако хазардну, сурову, убилачку одлуку да се једна Србија, и то она која је животно језгро нације, упути у децембру, у сиромашну, непријатељску Албанију; дакле – у потпуну неизвесност и колективну смрт – рекао је Ћосић и додао:

– Не могу да се дивим политичкој и државничкој мудрости Николе Пашића, ратоводству и стратегији престолонаследника Александра и војвода Путника и Степановића, који су преполовљену војску и стотину хиљада цивила, жена и дечака, руковођени фанатичном идејом да слобода и Југославија немају цену, повели у колективно, масадско самоубиство за ратни циљ који савезници нису тада прихватали…”

Уразговору са академиком Драгољубом Живојиновићеm сазнајемо да је најновију књигу „Невољни ратници” припремао готово 30 година и да је у њој обиље нове историјске грађе. Рећи ће да су ту досад необјављена америчка, британска, француска, руска документа. Ту је нова грађа из Архива Лојда Џорџа у Дому лордова у Лондону, као и да је реч о тајним материјалима Британског ратног комитета, Империјалног комитета, тајни записници руских, британских и француских званичника, записници са тајне седнице Француске народне скупштине…

– И када све то имате на длану, сложите коцкице, сасвим је природно за историчара, да још једном анализује прошлост и, уз нова сазнања, покуша да нађе одговор на питања која и данас одређују судбину народа – каже академик Живојиновић.

Можете ли да нам објасните да ли се, како и зашто грешило током ратних збивања пре више од девет деценија у српском политичком и војном врху?

– Објављивањем ратних циљева 1914. године почео је уствари процес растурања Аустроугарске монархије што савезницима тада није падало на памет. Та Нишка декларација није у први план ставила разбијање царевине, већ уједињење једног народа са три имена. Прикривање разлика, културолошких, верских и политичких између Срба, Хрвата и Словенаца, требало је да послужи том циљу – стварању Југославије. Наравно да су савезници, пре свих Енглези, а потом и Французи и Руси одбили те ратне циљеве Србије. Потом, друга велика грешка може се сматрати објављивање својих ратних циљева у времену када се није знало ни ко ће против кога, нити ко са ким ратовати или пријатељовати – каже наш саговорник уз објашњење да ниједна држава, до краја рата 1918. није обелодањивала своје ратне циљеве.

Немачка је свој ратни програм уобличила 1916. године, али га није саопштила. Лењин је објавио тајне уговоре које је Русија потписала са земљама Запада, компромитујуће за њих. Како су реаговале Америка и Енглеска?

–Лојд Џорџ је, брже-боље,у говору синдикатима објавио почетком јануара 1918. године енглески програм, а неколико дана касније је и Вудро Вилсон исто учинио са америчким. У оба програма рачунало се на очување Аустроугарске, али и на неке реформе, између којих је, на пример, Црну Гору требало припојити Србији и тако јој омогућити излаз на море – истиче академик Живојиновић.

Да ли је, по Вашем мишљењу, исправна одлука руководећих људи Србије да се иде у повлачење преко Албаније, или је требало тражити другачије решење?

– На то питање веома је тешко одговорити. С једне стране Бугари су Србима, заузећем Скопља, пресекли комуникацију са Солуном, односно одступницу тим правцем. Мало је познато да је војвода Радомир Путник у Призрену предлагао да се потпише капитулација, што је одбијено, као што је одбијен и предлог војводе Мишића да се заподене битка са Аустријанцима на пољима Косова. Е, сада, долазимо до кључне недоумице: да ли ићи преко Албаније или остати у Србији. Ако се зна да би репресалије непријатеља биле жестоке да се остало у Србији, онда је одговор у сваком од нас – шта би било паметније и целисходније. Неко може да мисли да је капитулација била боља, неко да је повлачење паметније. Најбитније је, у сваком случају, да у тражењу одговора на та питања историчари оставе грађу, валидну и зналачку, на основу које ће се паметније ићи у будућност.

Реците нам како је текло међународно признавање нове државе Краљевине СХС?

– Прва велика сила која је признала нову државу била је Америка. Они су то учинили без утврђивања прецизних граница, верујући у политичко смиривање тла на овом терену. Енглези су то учинили у лето 1919, потом Ватикан и остале државе, а међу последњима била је Италија 1920. године.


Izvor: Politika

Da nije Solunskog fronta, ne bi bilo ni voljenog mu Slobodana Milosevica...

Ne razumijem ?

Kolko me nervira ovaj Cosic, nije normalno! Kako ga nije sramota, pa moj pradeda je kao kraljev oficir poginuo na Ceru a mogao je da zivi lagodan zivot! Nek taj Cosic ide i to prica NKPJ a ne Srbima!

Pre bih rekao: Jugoslavija, Srpsko samoubistvo