Источна страна

Министар одбране Јапана господин Фумио Кјума урадио је нешто што никако није смео. Изјавио је да је бацање атомске бомбе на Нагасаки у Другом светском рату било неминовно!


(Новица Коцић)

Подсетимо, 9. августа 1945. тачно у 11 часова и 2 минута, Нагасаки је био мета другог од два нуклеарна напада које су извели Американци у настојањима да приморају Земљу излазећег сунца да положи оружје, чиме би и највећа светска кланица забележена до тада у људској историји била коначно приведена крају. Неколико дана пре тога (6. августа) жртве нуклеарног напада били су становници Хирошиме, и то са још тежим последицама.
Атомски удари на два јапанска града директно су проузроковали смрт више од 200.000 људи, углавном цивила, који су са великим ратом имали једнако онолико везе колико су је имали и цивили на осталим меридијанима наше планете, невољно гурнути у велику несрећу изазвану болесним амбицијама оних који су их у том тренутку водили.

Бесмислена жртва

Министар Кјума и сам је пореклом из дистрикта Нагасаки и тешко је веровати да му још од најранијег детињства дубоко у душу није усађено схватање о трагичним последицама употребе оружја за масовно уништавање. Па ипак, усудио се да оправда злочин. Да би ствар била још трагичнија, из Кјуминих речи произилази да је вредело жртвовати тих 200.000 душа само из једног разлога – да би Јапан у Другом светском рату био поражен и понижен од стране Американаца, а не од стране Руса! Шта ли о томе мисле потомци страдалих и они који су, захваљујући ко зна каквој срећи, успели да преживе ратну страхоту.

У тренутку док су председници две велике војне силе (САД и Русије) Џорџ Буш и Владимир Путин разговарали о томе како свет на дужи период извести на што безбеднију стазу мира, Кјумина констатација о „доброј атомској бомби“ деловала је колико бесмислено толико и опасно. Двоструки стандарди у процењивању међународних збивања никада раније нису дошли до сличног степена. А када се таквим методама служи највиши војни чиновник земље која већ деценијама важи за „неагресивну“, све изгледа још бесмисленије.

Пре неколико дана у Москви је боравио генерални секретар НАТО-а Јап де Хоп Схефер. Разговарао је са највишим руским званичницима, па и председником Путином. Закључак који су из свега извукли аналитичари јесте да су односи Русије и алијансе остали на прилично климавим ногама и да постоји превише проблема о којима две стране имају сасвим супротна гледишта. Сличан закључак намеће се и после сусрета Путина и Буша, названог егзотично – „самит јастога“, а уприличеног протеклог викенда на имању оца америчког председника.

И даље остају отворена питања иранског нуклеарног програма, размештања америчких ракетних система по Европи, укључивања у НАТО земаља из традиционалне руске сфере утицаја, енергетске будућности света, будућности Косова и Метохије... Тешко је било и веровати да у месту Кенебанкпорту, држава Мејн, на североисточној атлантској обали могу бити исправљене све кривине светске политике, али закључак после свега јесте да је ипак постигнуто мање од очекиваног. Барем када се на овај догађај гледа из балканског ракурса.

Зато се и вреди вратити „случају Кјума“ и његовим могућим последицама. Наиме, ако се у глави министра (који је, срећом, смењен по хитном поступку) јављају идеје да је оправдано уништавати државе и народе, па макар и сопствене, само зарад тога што се код некога родила сумња да би те државе и ти народи могли да се понашају „недружељубиво“, онда смо већ на ивици нове светске трагедије.

Чекајући нове варнице

Али ако и не идемо толико далеко, закључак о, најблаже речено, трајном неспоразуму на релацији Исток–Запад но можемо избећи. Русија и Јапан још од Другог светског рата имају нерашчишћене рачуне око четири Курилска острва. На то се у својој констатацији, на неки начин, и осврнуо министар Кјума. Проблем је, међутим, у томе што он у овај неспоразум покушава да увуче и друге. Наиме, Јапан је, прво као окупирана земља, а потом и поново суверена, остао под јаком војном паском САД. Играње тамошњих војних кругова на ту карту у комуникацији са Русијом може да буде само контрапродуктивно.

Викенд партија риболова у Кенебанкпорту, ако ништа друго, остаће запамћена по томе што никоме од учесника није баш било по вољи да посебно заоштрава и даље неусаглашене ставове. Видљиво опуштена атмосфера тешко да ће бити преточена у нешто опипљивије. Зато и не би требало да нас већ за који дан, када умине атмосфера присности из летњиковца породице Буш, изненаде нове варнице, лако могуће са неке треће стране. 

А онда ће прича о „добрим и лошим злочинима“ поново доћи на ред.

(Политика)

U savkom zitu ima kukolja. Nismo samo mi narod sa kukoljem na visokim mestima u drzavi.
Medjutim ubrzo je mortao da podnese ostavku - kao licni cin sto je pogresio.
Kod nas politicari na visokim funkcijama prave greske da ne bi smo mogli da ih samo posmenjujemo i da nadjemo nove koji bi radili u interesu Srbije.

Bolje da je uz ostavku podneo i Hara-kiri......

Јесте било неминивно. Без бомби Амери их не би потукли ни 1960. Ако је нешто неминовно, не значи да је добро. А господину министру предлажем да сачува част и изврши сепуку.

gde ne bi, japan nije imao vise nista sem japana , uostalom kako je i sam rekao ko zna sta bi bilo da su komunjare osvojile japan

Ништа. била би Србија до Токија 

Иначе, америчка процена је била да ће им требати више од 10 година. А Рује су их чистиле тек тако.

Na dan potpisivanja bezuslovne kapitulacije 2. septembra 1945. godine, Japan je imao 188 divizija (5,5 miliona naoružanih vojnika) raspoređenih u Kini (1/3 kineske teritorije, uključujući Peking, Šangaj, Harbin i Hongkong), cela Koreja je bila pod japanskom okupacijom, ceo Vijetnam, ceo Tajland i 90% Indonezije.

Znači, da su japanci hteli da se bore, mogli su da zajebavaju saveznike još par godina, po cenu da na kraju Japan bude pretvoren u pepeo i prah.

Не слажем се.
Зато што је и после бомбе постигнут споразум какав би био и без бомбе. Једино што је то названо "безусловна капитулација". Али у Јапану је остао цар, а није се ни претеривало са "денацификацијом" - што се одлично види по томе што јапански премијери посећују оно светилиште, Кинези и Кореанци бесне. Амери то подстичу по правилу завади па владај.
Наравно, нису Амери попустили што воле много Јапан него да се ови у безнађу не би окренули комунистима. Прави разлог бацања бомбе је сличан. Демонстрирање силе Совјетији која тада још није имала бомбу.

Eto, atomska bomba je humana bomba.
Sada shvatam.


Sto amere nisu nagradili za koriscenje atomske bombe (cak ni istorijski)?
Svi cute, osudjuju neke tamo....

Прва бомба је свакако била неминовна. Искористили су прилику да испробају ново оружје у ратним условима. То је сигурно убрзало одлуку Јапана да приступи преговорима. Бацање друге бомбе има елементе бахатости и демонстрирања силе. А и допало им се да бију немоћног противника.