Do odraslog (kloniranog) majmuna dug je put
Amerikanci su nedavno klonirali ćelije zametka, a Jan Vilmut, tvorac ovce Doli, odustao je od dozvole da to izvede na ljudima. A šta ima novo u Leskovcu?

Samo što je objavljena vest da su dobijene matične ćelije iz kloniranih majmunskih, dva nezavisna rada pokazala su da je iz matičnih ćelija kože moguće dobiti slične embrionalnim

Ugledni britanski naučnik Jan Vilmut, tvorac prvog kloniranog sisara ovce Doli (peti jul 1996), napustio je, kako je nedavno izjavio, istraživanja u korist stvaranja matičnih ćelija bez zametka (embriona). I odustao je od prava (licenca) za kloniranje ljudskih zametaka koje je stekao pre dve godine, da bi nastavio stazom Japanca Šinija Jamanake, sa Kjoto univerziteta, koji je ovih dana iz kože miša bez embriona dobio – matične ćelije; navodno je isto izveo i sa ljudskim.

Kakvi su ga razlozi naveli na takvu odluku pomoći će nam da odgonetnemo prof. dr Vladimir Glišin, osnivač i prvi direktor Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo u Beogradu.

Zašto je odustao od patenta, ako bi to ubuduće mogao da bude unosan posao?

Jan Vilmut bio je, ujedno, jedini istraživač u Velikoj Britaniji koji je imao tapiju za izučavanje kloniranja na ljudskom materijalu, a evo, posle višegodišnjih i bezbrojnih pokušaja, u najboljim materijalnim i drugim uslovima, na kraju je odustao! Glavni i jedini navođen razlog za kloniranje humanih zametaka bio je da će se tako stvoriti specifične embrionalne matične ćelije koje bi, zbog ove činjenice, prevazišle imunološko odbijanje tkiva nastalog kloniranjem. Takvo zaključivanje uopšte ne mora da bude, a možda i nije, naučno utemeljeno.

Kako je skončala ovca Doli? Šta joj se, s naučne tačke, gledišta, dogodilo?

Posle šest godina je uginula; naknadnim ispitivanjem je utvrđeno da je patila od prerane pojave artririsa i plućne infekcije. Najvažnije je, međutim, da su joj tzv. telomeri, nastavci na svakom hromozomu, bili znatno kraći za života. I kod uobičajenog starenja oni se skraćuju i deo su molekularnog mehanizma približavanja neumitnom kraju. Zanimljivo je da je kloniranje ovce ponovljeno još jednom u Australiji i ona je uginula posle, približno, tri godine. Namerno ili slučajno (?) dozvoljeno je da leš istrune da više ne bi mogla (ili se nije htelo) da se obavi potonja nepristrasna analiza.

Iz kojih razloga nije moguće kloniranje čoveka? Na kakve su prepreke naišla dva američka istraživačka tima pre nekoliko godina?

Prepreke su bile i ostale brojne, čak nepremostive! Prvo, treba imati u vidu da je sam mikrohirurški zahvat vađenja jedra iz jajne ćelije u vezi s mnogim teškoćama. Za razliku od životinja (veterinari su imali malo sreće), proteini deobnog vretena odgovorni za pravilnu raspodelu novosintetisanih hromozoma u ćelijama kćerima kod ljudskih jajnih su vezani, prilepljeni za spoljni deo membrane jedra. Kada mikrohirurg izvlači jedro iz jajne ćelije, on povuče i ove proteine neophodne za pravilan razvitak zametka. Otuda kod čoveka uvek nastaju monstrum–embrioni. Drugi razlog jeste, a to je već udžbeničko znanje, da nijedna ćelija u našem organizmu nije s genomske tačke gledišta istovetna (identična) s nekom drugom. Zbog toga nemamo nikakav unapred dat pokazatelj koji bi nam rekao šta, u stvari, presađujemo (transplantiramo) u neoplođenu jajnu ćeliju. To je svojevrsna genomska lutrija s (ne)verovatnim mogućim dobitkom jedan na milion ili manje. Rak nastaje dodavanjem promene (mutacija) u nekoj „matičnoj” kanceroznoj ćeliji, i dok ona ne pređe u vidljiv oblik bolesti, nemamo načina da prethodne mutacije ustanovimo. Uostalom, najveća boljka i ograničenje kloniranih ćelija jeste da brzo prelaze u kancerozni oblik.

Zbog čega su biološki sličniji jednojajčani blizanci od davaoca ćelija i klona koji je iz toga nastao?

Što se genomike tiče, to je teorijski slučaj kada dva odrasla organizma mogu biti najsličnija. Kažem slični, a ne identični. I u medicinskim udžbenicima opstaje jedna zabluda, da ne upotrebim težu reč, ne postoje dva istovetna organizma. Jednojajčani blizanci su samo teorijski najsličniji. Posle svake deobe dve ćelije kćeri, zbog manjkavosti mehanizma za replikaciju DNK, nasumično se razlikuju za šest nukleotida. Malo ili mnogo? Kod velikog broja naslednih bolesti bolesnik se od zdravog razlikuje samo za jedan u datom genu. Znači razlika u jednom nukleotidu može da znači život ili smrt. Zamislite kakav galimatijas možete da očekujete transplantiranjem jednog genoma koji je, možda, prošao tridesetak ćelijskih (genomskih) deoba.

Nemam nikakve moralne nedoumice da to treba raditi, što se nauke tiče. Posebno što, nisam naveo, međusobne razlike između genoma dva zdrava čoveka mogu da budu i do 12 odsto, a to je, otprilike, više od 300 miliona nukleotida. A maločas sam rekao da i jedan može biti presudan! Ove genomske razlike (u literaturi se zovu copy number varients) i te kako su bitne za uspešno kloniranje. Jajna ćelija (citoplzma jajeta) „baždarena” je za određeni genom roditelja, a odjedanput unosimo genom koji je predodređen za drugi par genomskih roditelja. Jedno od objašnjenja za raširenu neplodnost ljudi jeste, upravo, genomska nepodudarnost (inkompatibilnost) u ovim genomskim razlikama dva partnera koji treba da ostave potomstvo.

Čemu, uopšte, može da posluži kloniranje ćelija i kojih? Da li bolje to uraditi sa zrelim matičnim ćelijama davaoca na kojem se, u stvari, izvodi medicinski zahvat (lečenje)?

Samo što je objavljena vest da su dobijene matične ćelije iz kloniranih majmunskih, dva nezavisna rada u prestižnim časopisima Ćelija (Cell) i Nauka (Science) pokazala su da je iz matičnih ćelija kože moguće, genomskim reprogramiranjem, dobiti slične embrionalnim. Samim tim prevaziđeno je imunološko odbacivanje, razlog na kojem je počivala celokupna ideja kloniranja za terapeutske svrhe. Dabome, svi ograničavajući činioci koje sam naveo za sve genomske nejednakosti među ćelijama datog organizma važe i ovde. Ali, jedna važna više ne postoji: ispostavlja se da je pretvaranje sopstvenih zrelih (adultnih) matičnih ćelija u embrionalne najprihvatljivije, ako hoćete najmoralnije, da se premosti imunološko odbacivanje presađenog tkiva.

Iz kojih pobuda su Amerikanci nedavno klonirali ćelije majmuna?

Dobro je što jesu, ali se u javnosti prećutkuje – a to je nemoralno i kriminalno – da je pozitivan ishod bio samo u dva klonirana zametka od gotovo 400 pokušaja. U ovom slučaju isprobana je drugačija tehnika mikrohirurgije, bez bojenja ćelija davaoca (donor) koje su samom tom činjenicom mogle negativno da utiču na ishod. Međutim, rano je za  ushićenje. Glavni i suštinski ispit će biti, ako će ikada dogodi, da iz kloniranih zametaka nastanu zdravi, odrasli majmuni.

Da li znate šta će se u Leskovcu raditi? Koliko je naučna javnost upućena u taj poduhvat?
Šta se dešava ili ne dešava u Leskovcu, čitamo samo u novinama. Nije prvi put da se vesti iz nauke najpre tako objavljuju. Glavni pokretač celog poduhvata samo drži tzv. popularna predavanja, nisam video da  je bio ozbiljan naučni sastanak, ako treba i sa kod nas omiljenim dodatkom –  međunarodnim učešćem! Zbog toga sam, čak, negde napisao da mi sve to više liči na klovniranje nego na kloniranje. Ni prvi, verovatno ni poslednji takav slučaj.
Stanko Stojiljković

Izvor: Politika