Djukić za MONDO: Želim titulu na EP


Nakon završetka igračke karijere, Miroslav Djukić kratko vreme oprobao se na funkciji sportskog direktora mladjih kategorija Valensije, pre nego što je letos preuzeo funkciju selektora mlade reprezentacije Srbije. Kada je imenovan, pred njega je bio postavljen težak zadatak - da se sa reprezentacijom, koja će prvi put igrati pod nazivom Srbija, kvalifikuje za Evropsko prvenstvo u Holandiji i tamo stigne barem do polufinala. Srbija je sa Djukićem na čelu zabeležila dve pobede - nad Gruzijom i Litvanijom, a potom je usledio baraž i dvomeč sa Švedjanima. Prva utakmica u Novom Sadu i ubedljiv poraz (3:0) ugasili su nadu skoro svih u plasman na EP. Djukić je tada preuzeo krivicu na svoja pleća, ali je i dalje verovao u svoju ekipu. U revanšu su on i "orlići" ispisali jednu od najlepših stranica istorije našeg fudbala, deklasirali domaćina sa 5:0 i u velikom stilu overili vizu za EP.

Kako ocenjujete učinak mlade reprezentacije od kako ste je Vi preuzeli?

"Veoma sam zadovoljan, jer smo uspeli da ostvarimo cilj, a to je plasman na Evropsko prvenstvo. Imamo veoma dobru ekipu, ali postoji još mnogo stvari koje je potrebno popraviti, ukoliko želimo da napravimo ozbiljan rezultat. Ne zaboravite da ćemo na kontinentalnom šampionatu igrati u grupi sa ekipama kao što su Engleska, Italija i Češka. U svakom slučaju, posedujemo veliki potencijal i kvalitet, koji moramo da iskoristimo“, započeo je priču za MONDO Miroslav Djukić.

Sa kakvim ambicijama će naša mlada reprezentacija otputovati na Evropsko prvenstvo?

„Prvi cilj u Holandiji biće nam osvajanje jednog od prva tri mesta, koje vode na Olimpijadu u Pekingu. Ipak, ukoliko nam se ukaže prilika da odemo korak ili dva dalje, sigurno ćemo je iskoristiti. Ipak, nezahvalno je da obećavamo bilo šta. Poštujemo sve rivale, ali verujemo u sopstvene mogućnosti".

Da li će biti promena u spisku igrača koji će putovati u Holandiju ili ćete se osloniti na proverene snage?

"Dobro je što svi igrači koji su započeli ovaj ciklus kvalifikacija, mogu da nastupe u Holandiji, bez obzira da li su stariji od 21 godine. U proteklom periodu uspeli smo da stvorimo okosnicu tima. To, medjutim, ne znači da neće biti promena, jer nikome mesto u timu nije zagarantovano. Predstoji nam nekoliko prijateljskih utakmica. Svako od igrača moraće da se umećem, znanjem i zalaganjem izbore za svoje mesto u prvih 11“.

Klupa A tima? Što da ne!

Nakon dobrih rezultata u kvalifikacijama za kontinentalni šampionat, nameće se logično pitanje da li ćete nakon turnira u Holandiji preuzeti klupu nekog kluba?

"Sve moje misli i ambicije trenutno su usmerene ka mladoj reprezentaciji i Evropskom prvenstvu. Prvo moramo to da odradimo onako kako smo zacrtali, maksimalno angažovano, a posle ćemo videti šta i kako dalje".

Mislite li da je vodjenje mlade dobra preporuka za klupu seniorskog tima i da li u budućnosti vidite sebe kao vodju "orlova"?

"Sve varijante su otvorene, jer nikad se ne zna šta nosi budućnost. Na meni je da radim najbolje što znam i umem, a na drugima je da procene koliko sam dobar. Za sada se ne opterećujem time, koristim svaku priliku da napredujem i naučim što više kao selektor mlade reprezentacije. Siguran sam da će sve ostalo doći samo od sebe".

Dvadeset godina ste bili vrhunski igrač, a sada svoje mesto nalazite na klupi pored terena. Koja uloga je zahtevnija?

"Mnogo je lakše biti na terenu, nego pored njega. Kao igrač se osećate moćno, jer ste direktan učesnik u toj predstavi. Uloga trenera, medjutim, slična je prozorišnom reditelju. Vaši glumci su na terenu, vi ih organziujete i od njih zavisi kakva će biti prestava. Najvažnije je da trener dopre do svojih fudbalera i prenese im znanje, a nevolja je ta što ćete tek na samom meči videti koliko ste uspeli u svojoj nameri“.

Igrali ste 14 godina u Primeri, koja je jedna od najbolji, ako ne i najbolja liga na svetu. Koji su bili najradosniji trenuci u karijeri?

"Uvek se priča svodi na osvojene trofeje. U karijeri sam osvojio titulu prvaka Španije i kup sa Valensijom, kup sa Deportivom kao i dva Superkupa. To su mi bili najdraži momenti u karijeri, pogotovo što smo za osvajanje tih pehara morali svojski da se potrudimo. Igrao sam i dva finala Lige šampiona, što je svakako veliki uspeh, ali, budući da smo oba puta poraženi, ostao mi je gorak ukus u ustima".

Ah, taj penal protiv Valensije...

Kada vam je bilo najteže u karijeri?

"To je svakako bilo dok sam igrao u Deportivu. U poslednjem prvenstvenom kolu, da ironija bude veća, protiv svog budućeg kluba Valensije, kod rezultata 0:0 promašio sam penal, meč je završen tim rezultatom, a Barselona je sa istim brojem bodova kao i mi, ali sa boljom gol razlikom osvojila titulu. Tuga je bila još veća, jer bi to bila prva titula u istoriji kluba, a šest godina kasnije Deportivu je to pošlo za rukom. Tada sam, medjutim, već igrao u Valensiji. Navijači iz La Korunje, ipak su mi oprostili taj promašaj i upravo oni su mi u tom izuzetno teškom trenutku pomogli da se podignem".

Odigrali ste 48 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije, sa plavima ste učestvovali na Mundijalu u Francuskoj 1998. i dve godine kasnije na Evropskom prvenstvu u Belgiji i Holandiji. Koji utakmice u dresu nacionalnog tima su vam ostale u najlepšem sećanju?

"Dvomeč sa Madjarima za plasman na Svetsko prvenstvo 1998. bio je možda i najlepši trenutak u mojoj reprezentativnoj karijeri. Tada smo deklasirali Madjare ukupnim rezultatom 12:1, plasirali se na Mundijal, a ja sam postigao jedan od svoja dva reprezentativna pogotka. Takodje, nikada neću zaboraviti meč sa Hrvatskom u Zagrebu, kada smo uprkos paklenoj atnosferi i snažnom protivniku, izborili remi i otišli na Evropsko prvenstvo".

U Deportivo ste stigli kao neafirmisan igrača, kada je klub bio u drugoj ligi. Već nakon godinu dana obezbedili ste plasman u Primeru i vremenom postali jedan od stubova oslonaca "Superdepora".

"Kada sam 1990. stigao u La Korunju, to je bio mali klub, koji je 20 godina tavorio u drugoj ligi. Ima tu neke simbolike - klub i ja smo se istovremeno razvijali i rasli. Igrajući za Deportivo, debitovao sam u reprezentaciji SFRJ, u potpunosti sam sazreo kao igrač, a klub je nekoliko godina u nizu beležio sjajne rezultate. Jednostavno, Deporitvo je tih godina bio pravi bum u Španiji".

Nakon toga preselili ste se u Valensiju, klub koji je oduvek gajio velike ambicije i koji ima dugu i slavnu tradiciju.

"Razlika izmedju Deportiva i Valensije je kao nebo i zemlja. Iza Valensije, koja je po svim parametrima treći po veličini klub u Španiji, stoji grad od milion stanovnika, postoji kompletna infrastruktura i veliki budžet. Osvajanje trofeja sa Deportivom bilo je ravno čudu, dok se u Valensiji to očekivalo svake godine".

Španija kao druga domovina

Nakon završetka igračke karijere imali ste ponudu od Valensije da u tom klubu počnete trenersku karijeru?

"Sa Mestalje su mi svojevremeno nudili da preuzmem jednu njihovu filijalu koja igra u trećoj ligi, ali sam to odbio. Želeo sam da se oprobam kao trener, ali ne u tom rangu takmičenja, koje je potpuno amatersko. Radio sam prošle godine kao sportski direktor mladjih kategorija u Valensiji, ali, ipak, cilj mi je da budem profesionalni trener".

Najveće fudbalske uspehe ste ostvarili u Španiji i odlučili da tu nastavite da živite. Da li to znači da ste se definitivno opredelili za žiivot na Iberijskom poluostrvu?

"Španija je mojoj porodici i meni dala mnogo, ovde se osećamo kao kod kuća. Od prvog dana ovde su me sjajno primili i mogu da kažem da je Španija moja druga domovina. Odgovara nam španski mentalitet, brzo se uklapamo i u njihov način života. Španci su druželjubivi, rade da bi se vikendom provodili i vrlo su komunikativni. Jednostavno vas teraju da brzo učite jezik, da bi ste mogli da komunicirate sa njima. Igrao sam centarhalfa i to je pozicija na kojoj stalno morate da komunicirate, tako da sam veoma brzo probio jezičku barijeru kako bi se bolje snašao. Ipak, pre svega, ja sam Srbin i ne zatvaram vrata povratku u svoju zemlju, iako sada budućnost svoje dece vidim ovde".

Šta biste poželeli srpskom fudbalu u novoj godini, a šta sebi kao selektoru mlade reprezentacije?

"Voleo bih da na našim terenima prevlada sportska borba, bez prekida utakmica i sramnih rasistički incidenata na stadionima. Voleo bih da budemo prava sportska nacija i da vratimo naš fudbal tamo gde mu je mesto - u evropski i svetski vrh, jer trenutna pozicija ne odgovara našim mogućnostima. Potrebno nam je mnogo više rada i profesionalizma, jer ne može da se živi samo od suvog talenta. Što se tiče reprezentacije, najveća želja u Novoj godini mi je da se u Holandiji popnemo na evropski tron. To bi bilo nešto predivno, iako smo svesni da će biti teško. Ipak, imamo odličnu generaciju, koja je svesna svojih mogućnosti i učinićemo sve da stignemo do tog cilja".

Izvor: MTS-Mondo