U najnepristupačnijem predelu divokoza može da trči brzinom od pedesetak kilometara na sat, skače do dva metra uvis i šest metara u daljinu. Divokoza se može nazvati pravom planinskom lepoticom.

Na nepristupačnim liticama visokih planina, gde ljudska noga još nije kročila, gde ne zalazi većina divljih životinja, mogu se videti samo ptice i - divokoze. Ovih okretnih životinja ima na Alpima, Karpatima i planinama Male Azije, a mogu se pronaći i na našim planinama.

Divokoza je savršeno prilagođena surovim uslovima u kojima živi. Donja površina njenih papaka je mekana i elastična, što olakšava hodanje po strmim planinskim stenama. Kada se nađe u opasnosti od grabljivaca, vukova, medveda i risova, spasavaju je snažne i brze noge. Divokoza ima oštar vid i dobro razvijeno čulo mirisa, koji joj pomažu u potrazi za hranom i upozoravaju je na opasnost. Krzno joj je leti riđe ili sivo, dok zimi dobija boju čokolade. I mužjak i ženka imaju tanke crne rogove, dugačke dvadesetak centimetara i zakrivljene unazad, koji im služe za samoodbranu.

U letnjim mesecima divokoza pase na planinskim livadama na nadmorskoj visini preko 1.800 metara, dok se zimi, u potrazi za hranom, spušta do šuma u nižim predelima. Leti se hrani travom i lišajevima koje pronađe na stenama, a zimi u šumi jede borove iglice i koru sa stabala.

Ženke žive u manjim grupama s mladuncima. Samo se zimi udržuju u krda koja mogu brojati i do stotinak životinja. Mužjaci su usamljenici koji se sa ženkama viđaju samo u sezoni parenja, od sredine oktobra do decembra. U borbi za ženku mužjaci se jure, guraju i bodu rogovima, ponekad i do smrti.