Dinosaurusi nam nisu pomogli
Sisari su tek dvadesetak godina posle iščeznuća džinovskih gmizavaca zavladali našom planetom

Uništio ih asteroid

Ni narodne poslovice nisu istinite kao nekad: dinosaurusima nije moralo da smrkne, da bi sisarima (a i nama) moglo da svane.

Iščeznuće najvećih gmizavaca pre 65 miliona godina, posle pada asteroida na poluostrvo Jukatan u Meksičkom zalivu, nije ni u kakvoj vezi s docnijim rasprostiranjem vrste u koju i ljude ubrajaju. Grana koja obuhvata daleke pretke većine sadašnjih predstavnika, uključujući primate, glodare i kopitare, razdvojila se znatno ranije i ostala je, uglavnom, netaknuta. Istina, u veoma malom broju.

Naglo bujanje i razgranjavanje nastupilo je tek 10-15 miliona godina nakon velikog pomora, a potrajalo je celih 35 miliona.

Najnovije istraživanje, opisano ovih dana u uglednom naučnom časopisu „Priroda” (Nature), opovrglo je pretpostavku da je iznenadni nestanak prvih prokrčio put ubrzanom širenju drugih. Nasuprot uvreženom tumačenju, sisarski rod doživeo je dva „zlatna razdoblja” u svojoj evoluciji – pre i posle uništenja najkrupnijih ikad nastanjenih na Zemlji. Današnji potomci, međutim, razlikuju se prilično od davnih preteča, a najpre u veličini.

Stručnjaci su u velikoj meri iznenađeni novom prevratničkom pretpostavkom, stoga nije nimalo neobično što je ona postala – jabuka razdora. Iz prvih objašnjenja naziru se dva suprotstavljena tabora – pristalica i osporavalaca – a prvi su, za sada, u blagoj prednosti.

Evolucioni biolog Olaf Bininda-Emonds s Tehničkog univerziteta u Minhenu (Nemačka), sa saradnicima iz nekoliko zemalja (Australija, Kanada i SAD), iscrtao je na osnovu genetskih odlika novo „srodničko drvo” sa 99 odsto od 4.554 znana sisara. Podaci su delom iz fosila (ostaci pradavnih), a delom iz „naslednog otiska” (DNK) današnjih pripadnika.

Na temelju novih saznanja uočavaju se dva vrhunca u razvoju sisara. Prvi se zbio dvadesetak miliona godina uoči obrušavanja „kosmičke stene”, kada su počeli da se međusobno sve više razlikuju. Jasno su se izdvojili torbari, posteljičari i jajonositelji koji su se, u stvari, okoristili istrebljenjem džinovskih gmizavaca zauzevši ispražnjena staništa (i lovišta).

Drugi je zabeležen 10-15 godina nakon izumiranja dinosaurusa, otprilike u vreme započinjanja ere eocena, i to se, uistinu, smatra „zlatnim dobom” sisara. Veoma dugo oni su bili nadmoćni, ostavivši brojno potomstvo čije izdanke i danas srećemo. Zbog čega su prevladali?

Pouzdanog odgovora još nema, izvesno je samo da je premoć prilično potrajala i da je urodila grananjem na nove vrste. Doskora se verovalo da su ondašnji sisari jednostavno ispunili prazninu. Sada je, međutim, jasno da je do uspinjanja na upražnjeni evolucioni tron proteklo mnogo vremena, gotovo dvadesetak miliona godina. Po svemu sudeći, nije održiva pretpostavka da su se dočepali bogate trpeze odmah posle umorstva prethodnog vladara.

U razmatranje se, dakako, moraju uzeti još neki činioci, a u bitne se uvršćuju klimatske promene. Pre oko 50 miliona godina, naime, Zemlja je prošla kroz jedan od najtoplijih perioda u svojoj istoriji: temperatura je u nekim krajevima porasla za sedam Celzijusovih stepeni. (Slična predviđanja za kraj 21. stoleća iskazuju savremeni zastupnici čovekovog pogubnog upliva, zar ne?) Nema sumnje da su tada jedne vrste zauvek nestale, a da su druge zaposele veći životni prostor.
Dejvid Peni i Metju Filips sa Univerziteta Masi na Novom Zelandu, koji nisu učestvovali u istraživanju, u propratnom članku u dotičnom časopisu nazvali su ovaj tragalački poduhvat preokretom i napisali da će se novi postupak razvrstavanja upotrebiti u izučavanju biljaka, ptica, beskičmenjaka i ostalih organizama.
Stanko Stojiljković

Izvor: Politika

Odlican tekst i tema koja uvek privlaci paznju- svaka cast druze Fajteru