Pas koji ne laje

Širom Australije može se sresti dingo - divlji rođak domaćeg psa. Visok je kao pas srednje veličine, a krzno mu je kratko i gusto, riđe, žućkasto, braon, a retko i crno s belom dlakom na njušci, nogama i vrhu žbunastog repa. Kandže su mu oštre a uši uspravne. Za razliku od svojih pitomih rođaka, dingo ne laje, već samo zavija.

Može se pronaći u svim delovima Australije u kojima može da dođe do pijaće vode. Jednom dnevno ide na pojilo, a najviše voli delove zemljišta na kojima se spajaju šume i livade. Nažalost, ljudi su ga proterali u sušne predele. Ovaj mesožder je grabljivac i najčešće lovi noću. Najslađi plen su mu sisari, ali ne odbija ni gmizavce i insekte. Kada je gladan, zadovoljiće se i gušterom, a ako ima sreće, uloviće i pojesti i kengura ili ovcu. Dingo najčešće lovi sam ili u paru. Samo ako je reč o krupnom plenu, u čije hvatanje treba uložiti veći trud, u lov će krenuti ceo čopor. Kada odraste, dingo traži srodnu dušu s kojom će provesti ostatak svog života. Slično vukovima, formiraju male čopore u kojima se poštuje hijerarhija. Na svet obično dolaze tri do četiri slepa mladunčeta, a ponekad ih ima i osam. Dominantna ženka ubija mladunce svojih suparnica u čoporu, pa se o psićima ne brinu samo roditelji već i ostali psi.

Iako se uvek povezuje s Australijom, dingo nije poreklom s tog kontinenta. Postoje dve teorije kako je ovaj divlji pas dospeo u Australiju. Prema prvoj, dingo je na ovaj kontinent na južnoj Zemljinoj polulopti stigao pre 15.000 godina zajedno s Aboridžinima. Po drugoj pretpostavci, dingo vodi poreklo od poludivljih pasa koji žive širom jugoistočne Azije, a u Australiju su ga doneli pomorci koji su ovim psima trgovali ili ih koristili za ishranu.