Манипулација матичним ћелијама

Имамо људе и добру законску регулативу, али нам недостаје новац, каже познати научник


Миодраг Стојковић

Лесковац – Почетком априла, у Београду је рођена прва беба зачета у Специјалној болници за лечење стерилитета др Миодрага Стојковића у Лесковцу. Познатог научника најпре питамо зашто је јавност са извесним закашњењем сазнала за то.

– Вест је случајно „процурела” када је једна ваша колегиница дошла овде на неке приватне консултације. Ћутали смо о томе јер се ова врста медицинске помоћи код нас још сматра срамотом и наши пацијенти нас моле да не причамо о томе. Поред срамоте, неки то крију и због сујеверја и ми поштујемо њихову вољу.

Како сте ви доживели тај догађај као човек који је водио велику битку док ова установа није почела да ради?

Као сатисфакцију за све проблеме и све тешкоће које сам прошао од идеје до свечаног отварања.

Тај пут од идеје која је потекла од вас и гинеколога др Небојше Марковића није био лак?

Нажалост, није. Три године су прошле до коначног циља. Бројне тешкоће су нас пратиле. Можда део кривице сносим и ја јер сам веровао неким људима да ће финансијски помоћи опремање Специјалне болнице, а они су у пет до дванаест врло неодговорно изашли из тог пројекта, па сам морао да тражим нове изворе финансирања.

У једном тренутку сте били спремни да одете?

Моја супруга Петра и ја смо се спаковали и већ смо били на путу за Шпанију, када ме је Драган Бујошевић позвао у емисију „Није српски ћутати”. После емисије, он је позвао Драгана Ђиласа који је био на челу НИП-а и објаснио му проблем. Утаначили смо разговор за сутрадан и Ђилас ми је рекао да део опреме може да се финансира из НИП-а. Захваљујући тој помоћи и кредиту који смо узели од Фонда за развој, набавили смо опрему. Зграду у којој је живео некадашњи доживотни председник лесковачке општине опремила је локална самоуправа. Због тога смо граду поклонили сто бесплатних третмана и у овом месецу смо имали прве пацијенте.

Одакле долазе ваши пацијенти?

Из целог света. Из Босне и Херцеговине, Македоније, Словеније, Немачке, Француске, Канаде, Аустралије. До сада је урађено више од сто интервенција, од којих је 40 посто окончано успешно. То је изузетан успех, с обзиром на то да је већина наших пацијенткиња старија од 30 година, а после 38. године шансе за зачетак и одржавање трудноће су веома мале. Прву бебу добио је брачни пар радника из Београда. Реч је о девојчици тешкој 2,9 килограма. Крајем овог месеца очекујемо дечака. Биће близанаца и тројки. Показало се да постоји велика потреба за овом врстом медицинске помоћи јер је бела куга велики проблем у нашој земљи. Према неким проценама, 60.000 парова у Србији је без деце. Дневно урадимо највише четири интервенције јер свакој пацијенткињи поклањамо велику пажњу, хоћемо да видимо у чему је проблем. Имамо два гинеколога, а моја супруга и ја радимо лабораторијски део.

Вантелесна оплодња је прва фаза Специјалне болнице, а у другој фази, коју сте најавили, овде би требало да почну и истраживања на матичним ћелијама по чему сте познати у свету?

У томе, нажалост, нисмо много одмакли. Ове године конкурисали смо код НИП-а за набавку опреме, али пројекат није прошао. Надамо се да ћемо истраживања да наставимо у сарадњи с Медицинским факултетом у Крагујевцу где су у ту сврху адаптиране две лабораторије и где ја радим као професор на хуманој генетици. Да бисмо овде стартовали, потребно нам је 150.000 евра за опрему.

То није велики издатак, имајући у виду значај тих истраживања.

Шта да вам кажем. Знате ли на колико врата сам закуцао док нисам створио ово у Лесковцу. Институт који носи име принца Филипа у Валенсији вредан је сто педесет милиона евра, а годишњи буџет је двадесет пет милиона евра.

Колико вас је ангажовано на истраживањима у том институту?



Има нас четиристо. Радимо на комплементарним областима. Неко се бави неуродегенеративним болестима, неко срчаним обољењима, неко испитивањем нових лекова за лечење рака итд. Али, све је мање-више испреплетано с матичним ћелијама. Моја супруга је сада стално у Лесковцу, а ја сам у Шпанији, али све више овде. Имамо неколико важних пројеката, у првом реду су та неуродегенеративна обољења, посебно повреде кичмене мождине. То је нешто што нас веома интересује. Радимо на изоловању матичних ћелија из периферне крви. То је врло обећавајуће. Од неког пацијента извучете из вене крв и изолујете матичне ћелије. Оне би могле да се врате пацијентима, односно, да се на тај начин побољша ефикасност изолованих матичних ћелија. Сваког дана се дешава нешто ново. Али, да бисте били схваћени озбиљно као научник, ви прво морате то да објавите у некој научној публикацији. Све док не објавите, ви сте „продавац магле”. Ми смо већ припремили публикацију о изоловању матичних ћелија из периферне крви и мислим да ће то бити фантастично откриће. Јер, од сваког пацијента могу да се добију матичне ћелије, да буду специфичне по том пацијенту.

Велика су очекивања од матичних ћелија, посебно у лечењу тешких обољења?

Пут од лабораторије до пацијента има неколико обавезних фаза, не само због науке и медицине, већ и због закона. Прва фаза је у лабораторији где се ради са животињама. Следи преклиничка фаза испитивања и онда иде клиника. Ми смо сада у фази експериментисања са животињама. Прошлог месеца иницирали смо животињу и сада чекамо резултате да видимо како животиња реагује.

Када ће се то знати?

Ја се надам да ћемо за неколико месеци имати прве анализе, да видимо шта се дешава с тим ћелијама, односно да ли су оне успеле да неутралишу неке недостатке код тих животиња. Сада су у једној немачкој лабораторији с којом сарађујемо. Углавном радимо на лабораторијским пацовима и мишевима који су модел неких људских болести. Ако се то покаже делотворним, идемо у преклинику, односно на једну пилотску студију на ограниченом броју пацијената да видимо како ће бити код њих. Ако резултати буду добри, онда то може да иде на ширу клинику. Када је реч о матичним ћелијама, више се манипулише јер се пацијентима обећавају решења за све болести, а није заиста тако. Свака матична ћелија има своју примену и ниједна није универзална. Матичним ћелијама не може се лечити све.

Докле се код нас стигло с тим истраживањима?

Имамо људе, али немамо паре. План је био да овде у Лесковцу буде база тих истраживања, али нам недостаје 150.000 евра да бисмо кренули. Ми у Србији немамо опрему какву студент на Западу види током студија. Све треба да се увезе. Опрему за вантелесну оплодњу набавили смо у Немачкој, Француској, Јапану и Великој Британији.

Каква је ситуација када је реч о законској регулативи?

Министарство је припремило законе, међу којима су и закон о вантелесној оплодњи и закон о трансплантацији ткива и ћелија. Прочитао сам оба, врло су модерни, флексибилни и прагматични. Мислим да Србију сврставају међу десет првих земаља које ће имати регулативу ове гране. У Србији имамо људе који се интензивно баве матичним ћелијама, рецимо на ВМА у Београду и Институту за мајку и дете. И њима то отвара врата да се боље и интензивније позабаве том проблематиком.

Izvor: Politika