Milan Starčević iz Orašca još pre deset godina odredio godinu svoje smrti
Uklesao na nadgrobnu ploču - umirem 2006!
Kupio je i sanduk, odelo, cipele, krst i ostalu pogrebnu opremu

Odlazak na "onaj svet" za mnoge je tema o kojoj ne žele ni da razmišljaju. Oni malobrojni, koji zbog godina ili bolesti počinju da time naglo budu preokupirani, pripremaju se za "čin" na različite načine. Neretko se dešava da neki za života sebi podignu i spomenik. Ali, u selu Orašac kod Aranđelovca, na seoskom groblju, Milan Starčević je otišao korak dalje. Pre desetak godina podigao je spomenik na kome nije uklesana samo godina rođenja. Na spomeniku stoji da će živeti do 2006. godine!

Milana Starčevića u selu svi poznaju. Doduše, po nadimku Tolin, i o njemu imaju dobro mišljenje. Većina, naravno, sa čuđenjem gleda na potez sa podizanjem "onakvog spomenika", a neki mu se i podsmevaju.
Posle nekoliko stotina metara makadamskog puta, kad se skrene sa magistrale, nailazi se na veliku dvospratnu kuću Starčevića. Stanojka, Milanova žena, još sa kapije priča kako joj suprug nije dobrog zdravlja.
- Malopre se vratio iz Kragujevca, radio je neke analize krvi.
I Milan se žali.
- Loše se osećam zdravstveno. Moguće je da sam dobro predvideo godinu smrti, mada, ne dam se ja još.

Njegovi zdravstveni problemi su počeli 1996. godine, kada je otkriveno da ima tumor na mozgu. Čuveni kragujevački hirurg Radivoje Nikolić tada mu je preporučio operaciju kako bi tumor bio otklonjen. Lekar nije bio optimista, ali mu je rekao da postoji mogućnost da se operacija dobro okonča, i da će on živeti. "Koliko dugo?" - pitao je Starčević. "Pa, još deset godina" - hteo je da ga uteši hirurg. Starčević mu je tada rekao: "Operiši, pa nek bude i deset godina."

Posle uspešne operacije, sa kasnijom odlukom da sebi podigne spomenik, za života u sećanju mu se stalno vraćao ovaj razgovor sa doktorom, i nekako mu je to bio osnovni motiv zašto je na spomeniku uklesao da će živeti do ove godine.

- Bio sam još ranije doneo odluku da sebi za života podignem spomenik. Celog života radio sam kao građevinac i preduzimač, sagradio mnoge objekte, pa što i sebi ne bih sazidao spomenik. Još nešto je uticalo na moju odluku - nisam imao muškog naslednika. Imam tri ćerke. Znam da ni one ni njihovi muževi, neće mnogo obraćati pažnju i odvojiti poprilična sredstva da bi mi podigli spomenik. Danas se svako bori za sebe i za svoju porodicu, a kćeri kada se udaju, to je već druga kuća, kaže on.

I ćerkama i rodbini bilo je u selu neprijatno zbog njegovog stavljanja godine smrti na spomeniku. Ali, vremenom su se svi pomirili sa tim.
- Sada osećam da im ne smeta što sam sebi podigao spomenik. Pre svega, zbog toga što posle moje smrti neće morati da se izlažu velikim troškovima - kaže šeretski Milan.

Živ legao u sanduk, a komšija nije hteo da ga pusti napolje

Kad je Milan doneo naručeni sanduk kući, nameravao je da ga isproba, kako bi se utvrdilo da li dimenzije odgovaraju njegovoj građi. Jednog dana došao je komšija i on ga je zamolio da mu pomogne u nameri. Legao je u sanduk, a komšija Migo je stavio poklopac preko njega i zatvorio reze. Međutim, vreme je prolazilo, a komšija nije otvarao poklopac, pa je Milana počela da hvata panika.
- Migo, otvaraj sanduk, bog te ubio - vikao je on, ali od komšije ni glasa. Tek posle nekog vremena, kada se već Milan dobro isprepadao, komšija je otvorio sanduk i počeo da ga začikava.
- Kad ga tad nisam ubio, niko ga neće ubiti. Mislio sam da ga je srce strefilo, i da ću ostati u sanduku, a on u stvari terao šegu. Tada sam rekao: "Ja u sanduk više živ ne ulazim"- priča Milan.
      
On je, da bi podigao spomenik, nakon odlaska u penziju morao da proda građevinske skele i mešalicu. Od tog novca je kupio i sanduk, odelo, cipele, krst i ostalu pogrebnu opremu.
- Kad budem osetio da mi se bliži kraj, spremiću u koverti i nešto novca. A u podrumu za tu priliku odvojio sam i malo rakije - kaže Starčević.

Jedino ga muči što će najverovatnije morati da kupi novi sanduk, jer mu se kupljeni - "smanjio".
- Mnogo sam se ugojio - objašnjava Starčević.

Dok govori o stvarima od kojih se čovek naježi, njemu ne silazi osmeh sa lica. Kaže još da mu je najveća sreća unuk Nikola koji ima tri godine. Najmlađa ćerka, koja sa mužom i detetom živi sa njim i suprugom, ipak mu je podarila muškog naslednika, kome će ostaviti kuću i imanje. Druge dve ćeri nemaju mušku decu.
- Sada, kada znam da imam kome da ostavim ono što sam stekao, moje su se želje ispunile - kaže Starčević dok miluje malog unuka.

Za trenutak, oči su mu zasuzile, a glas zadrhtao.
- Umoran sam od bolesti i teškog života. Sada bih najviše voleo da umrem - kaže Milan Starčević.
Saša Simonović

Izvor: Glas Javnosti