Prihvatite dete u sebi i doživite nastajanje jednog novog oblika životne snage, koji razvija srećne misli. Ovako glasi savet bečkog psihologa Julije Umek, koja objašnjava zašto je, naročito za muškarce, važno da sačuvaju to “dete u sebi”. Ono ih, recimo, u vreme usamljenosti štiti od depresije, pomaže im da savladaju strahove i emocije, da izdrže razočaranja i frustracije i, najzad, da povećaju kvalitet života i životnu radost.
Veoma je važno da muškarac taj osećaj u sebi ne guši i ne blokira. Time bi se dragocena životna energija suzbila, a čitav spektar intenzivnih osećanja - kao što su srdačna radost, sreća, ali i bol i tuga - ne bi se mogli izraziti. Dete u čoveku održava zdravim duševno stanje muškarca, daje mu duhovitost i hrabrost. Čak i ukoliko je detinjstvo bilo nesrećno, čovek može kroz novo iskustvo u odraslom dobu da usreći ono dete u sebi.
To „dete u nama“ čine, zapravo, naša sećanja na detinjstvo. Julija Umek kaže da memorisana osećanja i iskustva iz detinjstva upravljaju našim instinktom čitavog života, a to tvrdi i naš sagovornik, psiholog Zoran Musterović. On ističe da mnoge njegove kolege smatraju da svi mi predstavljamo posledicu naših iskustava iz detinjstva, odnosno da su odrasle ličnosti uglavnom određene vrstom i kvalitetom kontakata koje su imali kao vrlo mali. I dobri i loši kontakti odrediće za ceo život i naša zadovoljstva i eventualne bolove.
- Dete u nama, ili, preciznije - slobodno dete, prepoznajemo po spontanosti. Ono se u nama smeje kada gleda neku komediju, raduje se i osmehuje kad sretne osobu koju voli ili mu se dopada, plače kada umre neko koga voli, oblizuje se dok uživa u dobrom jelu. Međutim, svako od nas ima svoju specifičnu grupu zadovoljstva i nezadovoljstva koja smo spremni da izražavamo češće od ostalih osećanja – kaže Zoran Musterović. - Dete doživljava i žalost i bol zbog gubitka. I te emocije se, uz odgovarajući kontakt, na zdrav način pretvaraju u dozvole. Što je dete, naročito u prvim godinama života, više dozvola steklo, time je, kasnije, njegov repertoar izražavanja emocija bogatiji, a takva osoba život češće doživljava kao radost. Takođe, što su raznovrsnije uzvraćene pažnje koje smo dobili (a zapravo nam je dozvoljeno da izrazimo naše prirodne impulse), to ćemo se češće osećati kao slobodno dete.
Uostalom, prisetimo se kako to deca rade, sa koliko entuzijazma posmatraju i istražuju svet oko sebe, kako im je lako da izraze svoja osećanja... Kada su povređena – ona plaču. Kada su srećna – smeju se gromko, iz dubine duše. Kada su ljutita zbog nečega – viču kao da je upravo nastao smak sveta. I sve to čine spontano.
- Ukoliko u životu niste imali realnih događaja koji prave energetsku bazu ličnosti, što predstavlja vaše slobodno dete, ne treba biti detinjast (jer se takva osoba ponaša neadekvatno, za razliku od autentičnog slobodnog deteta), već se treba družiti i sprijateljiti sa ljudima koji u sebi imaju slobodno dete, odnosno više stečenih dozvola za izražavanje zadovoljstva i nezadovoljstva. Da bi se ostvarila bliskost između odraslih ljudi potrebno je da se ostvari iskren odnos između deteta u nama i deteta u drugom. Kako uključene strane, kako kaže Bern, imaju poverenja jedna u drugu, one slobodno otvaraju svoje tajne svetove opažanja, doživljavanja i ponašanja jedno pred drugim, ne tražeći zauzvrat ništa osim ushićenja pri otvaranju “kapija” bez ikakvog straha – ističe Musterović. - No, kako dete u nama, posebno u najranijem dobu, sve želi sada (bez obzira da li je moguće i ne vodeći računa o osećanjima drugih ljudi), u interesu je bezbednosti i socijalizacije da se dete ograniči. Podsetimo, dete hoće da zavuče iglu u električni utikač! Da bi usvojilo ograničenja, roditelji često upražnjavaju negativne kontakte (obično su to ljutiti pogled, uzvik „nemoj“, pa i udarac), a sve sa namerom da se mališani pridržavaju ograničenja i kada majka i otac nisu prisutni. Tako dete postaje prilagođeno, prihvatajući pravila koja ga čuvaju od raznovrsnih fizičkih i psihičkih opasnosti. Roditelji su ti koji prvi „porobljavaju“ dete govoreći mu šta treba da uradi i kaže, kako ne sme da se ponaša... Tako počinju da guše dečji unutrašnji glas osećaja i intuicije. Isto to, kasnije, nastavlja da čini škola. Sa adolescencijom dolazi do čuvenog buntovništva, odnosno rehabilitovanja i potpunog zadovoljavanja slobodnog deteta u nama, a odbacivanja pravila i prilagođenosti koje su nametnuli roditelji (a mi vremenom usvojili), pa je zato adolescent u nesporazumu sa drugima (roditelji i odrasli) i sa sobom (jer je usvojio pravila). To je pokušaj da se oslobode nepotrebno represivnih poruka koje su dobili od roditelja, a koje može biti kruto, učtivo i neautentično emocionalno ispoljavanje, nezadovoljstvo sobom, doživljaj neuspešnosti... Ovo je važno shvatiti da ne bismo bili sputani zabranama iz detinjstva.
Zašto neki muškarac, recimo, nesrećan zbog gubitka ključeva od kola, jednostavno ne bi zaplakao nasred ulice i tako pokazao šta oseća? A, ne, odavno mu je rečno da mora da se kontroliše, da odrasli ne plaču! Tako je dete u njemu blokirano, a okolina je retko u prilici da uvidi kakav je on odista, šta misli, šta želi, čemu se raduje...
- Kao posledica gušenja ili isključivanja slobodnog deteta u nama nastaje blokiranje energije ličnosti, doživljaj otuđenosti i beživotnosti, smanjene radoznalosti, kontakata i dinamike. To govori koliko je za naše zdravlje tokom celog života bitna kontinuirana potreba za pozitivnim, za kreativnošću, radoznalošću, novim iskustvima. Ta, razna osećanja, međutim, moraju biti prikladna datoj situaciji – kaže naš sagovornik.
Nažalost, postoje ljudi koji imaju malo “registrovane” sreće u svom ranom detinjstvu, pa otuda verovatno neće moći da ispolje svoje srećno dete, jer ga u sebi imaju veoma malo. Sa druge strane, biti odrastao a dominantno pod uticajem deteta, stvara rizik od toga da budemo bezobzirni prema drugima. Jer, kako je već rečeno, dete hoće sve i to odmah, a to ne priliči zreloj i zdravoj ličnosti.
Postoji li, dakle, neka starosna granica kada bi to dete u nama, ipak, trebalo ukrotiti i potisnuti? Čini se da nema, a i zašto bismo to učinili ako se zna da se bliskost može ostvariti samo na taj način, kroz dete u nama. Suština je u tome da njime ne treba mahati tamo gde ga nema, da se ne treba na silu i poput kakvog glumca smejati ako nam nešto nije smešno, ili plakati samo zato što se to od nas očekuje u datom trenutku, a ne stoga što odista ne možemo da zadržimo suze. Treba, dakle, biti prirodan. Autentičan. Treba osloboditi dete u nama.

NIKAD NIJE KASNO

Čuveni psiholog Milton Erikson rekao je: „Nikada nije kasno za srećno detinjstvo“. Muškarci koji žive u dobrim partnerskim vezama mogu da nadoknade emocionalnu naklonost koja im je u detinjstvu nedostajala i da tako izleče neke rane na duši iz detinjstva.
Muškarci vole da osvajaju, otkrivaju, istražuju, grade, kao što su u detinjstvu gradili tvrđave. Za to im je potrebna dečija znatiželja, sposobnost za oduševljavanjem, spontanost, kao i sposobnost da u jedan zadatak urone kao u neku igru. Muškarci više pate od negativnih iskustava nego žene. Osećanja kao što su napuštenost, ne biti voljen, pažen, niti priznat, rasplamsavaju dečiju ranjivost. Dete u čoveku zahteva zadovoljenje osnovnih potreba iz detinjstva, stvara duboku čežnju za ljubavlju i priznanjem i bezuslovnim prihvatanjem.

DIZNI I JUNG

Volt Dizni je za svoj prvi dugometražni film odabrao “Snežanu i sedam patuljaka” i, uprkos sumnjama finansijera, doživeo veliki uspeh. Zašto? Obraćao se detetu u svima nama. Istovremeno, Jung je dete video kao univerzalni simbol kolektivnog nesvesnog. U “Psihologiji arhetipa deteta” on kaže: “... dete je put za buduće promene ličnosti. Ono anticipira figuru koja proizlazi iz sinteze svesnih i nesvesnih elemenata ličnosti u procesu individualizacije. Ono je simbol koji ujedinjava suprotnosti, medijator, iscelitelj...”

TERAPIJA

Kada neka osoba svoj svet izgradi na klimavim nogama – na uplašenom i izolovanom detetu, kad-tad se dogodi kriza. Bolest, razvod ili finansijske poteškoće mogu učiniti da pomisli da se ceo njegov život ruši. Da bi se “podigao” i izlečio, ne može to u izolaciji, već mu je neophodno društvo, razumevanje i podrška, jer do loma je došlo upravo zato što je predugo bio sam.



Izvor: Novosti

Nije dzaba rekao Gete - da najveci covek ostaje dete 

Ima osoba koje su deca sa pedeset ,a ima i staraca sa dvadeset .
Godine nisu vazne -bitno je kakav duh imas.

Da li ste Dete?

Uglavnom o detinjstvu mislimo kao o prošlom, smeštamo ga nazad na početak svog života i ograničavamo ga nekim godinama – do desete, dvanaeste godine smo deca, do puberteta, do punoletstva. Često ga i romantizujemo, posmatramo kao izgubljenu nevinost, izgubljen raj.



Kad ga ograničimo uzrastom, zakonskom odredbom, hormonalnim promenama i ne možemo drugačije da ga gledamo nego kao prošlo i nedostupno. Odrasli smo. Nismo više deca.

A šta se dešava s tim detetom?

Nestaje? Umire? Nepovratno i bez ostatka se transformiše u odraslog?

Ili možda odrastao izrasta iz deteta kao stablo iz korena?

Ako dozvolimo ovu analogiju, detinjstvo možemo da shvatimo kao naš koren – onaj deo koji često previdimo kad gledamo u drvo videvši samo oku očigledno: stablo, krošnju, lišće, plodove – kao nevidljivi deo nas, koliko god godina imali, iz koga i dalje rastemo, na koga se oslanjamo i iz koga povlačimo energiju da stojimo uspravno i stvaramo.

Kakav je Vaš odnos prema detinjstvu?

Da li smatrate da je zauvek gotovo i čeznete za njime dok plivate kroz odrasle obaveze i odnose, dok živite na načine na koji žive odrasli?

Da li ga vidite kao gotovo, ali uz: "Hvala Bogu da je gotovo!", ne bi se vraćali u to stanje zavisnosti i slabosti nikada?

Kakav je Vaš odnos prema detetu u Vama?

Da li ga i dalje osećate? Sećate se detinjstva, osećanja koja ste tada imali i dalje žive u vama, život osećate s istim intenzitetom?

Ili ste prekinuli da ga osećate? Ponosite se svojim racionalnim umom, svojim dostignućima, fokusirani na svoje ciljeve osećate sigurnost u svojoj nezavisnosti.

Ako dozvolite pretpostavku da je detinjstvo najduži period života, da je dete uvek u nama kao koren na koji ponekad zaboravimo jer nam nije pred očima – tezu da je u svakom od nas dete trajno dok god smo živi, razmislite:

Gde je ono sada u Vama?

Šta mu treba?

Šta govori?

Koliko prostora ima?

Kakvi su mu odnosi sa drugim delovima Vas?

Kako se slaže sa onim koji mora ujutru da ustane i ide na posao?

Da li se potpuno ne podnose i ignorišu? Deru jedno na drugo? Onaj što ide na posao ućutkuje dete? Koliko grubo to čini?

Ili kad otvorite oči dete skoči iz kreveta radujući se svemu što će moći danas da nauči i uradi, a onaj koji mora da ide na posao ga uhvati za ruku i povede sa sobom?

Kako se slaže sa onim koji je tužan prošavši kroz poraze, gubitke, izazove?

Ili sa onim koji je realan? S onim koji je proračunat?

S onim koji ima puno životnog iskustva?

Kako se slaže sa onim koji voli nekoga? S onim koji je zaljubljen?

Ako ste roditelj, kako se slaže sa roditeljem?

Kada ste roditelj svom detetu, šta ga učite? Ono što bi možda radije trebalo da naučite dete u Vama?

Kako se slažu dete u Vama i Vaše dete ili bilo koje dete koje sretnete? Kao pas i mačka? Ima li ljubomore između njih?

Da li ste uopšte u stanju da stupite u svesni kontakt s detetom u sebi?

Ili je gurnuto u neki ćošak, ćuti uplašeno pred strašnim pravilima roditelja, kažnjeno za neke greške koje nije u stanju da shvati?

Ili divlja po ceo dan razmaženo očekujući od svih drugih oko sebe da mu odmah odgovaraju na zahteve, zadovoljavaju potrebe, preuzimaju odgovornost?

Ako prihvatite tezu da je detinjstvo najduži period života i da je dete trajno nastanjeno u nama dok smo živi – razmislite i podelite svoje iskustvo, napišite nam:

1. Kakav odnos mislite da treba da imamo prema njemu?

2. Gde mu je mesto u našim životima danas?

3. Šta radi i kako se oseća sad i ovde u Vama?

Karl Jung je jednom napisao ovako: "Ako postoji nešto što poželimo da promenimo u detetu, trebalo bi prvo da proverimo i saznamo da nije to možda nešto što bi trebalo da promenimo kod sebe."

Odnos roditelj – dete je mesto na kome se reprodukuje, ponovo i ponovo proizvodi, sva naša ljudska stvarnost u kojoj živimo. Svestan kontakt s detetom u nama nas može osposobiti da ne ponavljamo zajedno sa svim dobrim stvarima koje smo naučili i ovaj poguban – da svoje zaboravljene delove i osobine, tražimo u drugima.

Retko ko od nas je sposoban da kao odrastao doživi pun intenzitet osećanja koje dete svakodnevno oseća, da živi u svetu onoliko intenzivno koliko dete može. Pristajemo na realnost, gubimo vitalnost i zadovoljavamo se ciljevima uspeha, novca i drugih odraslih postignuća i/ili tražimo prečice ka intenzitetu života seksom, alkoholom, drogama, mnoštvom zavisnosti koje su nam na raspolaganju u potrošačkom društvu. Ni odsecanje deteta iz naših života, ni prečice kojima pokušavamo da pobegnemo od problema ne vode razvezivanju ovog čvora kojima smo vezani sa drugima, koji naše granice drži konfuznim, haotičnim, nejasnim, koji nas drži zbunjenim pred životom.

Odgovaranjem na ova pitanja možete da pokušate da krenete ka jasnim i funkcionalnim granicama – ka samostalnosti i povezanosti s drugima na ispunjujuće načine.

Izvor

Ratko Topalović

Jesam.

Kad sam bila dete terali su me da odrastem. Onda sam i sama počela da žurim. Pa su se slagale godine, decenije i sama sebi sam postala stara i naporna. Onda su se neke karte promenile. Danas želim da nađem i sačuvam svaku neuništenu trun deteta u sebi i da je negujem.

Ostati mali

Ne moze zena mojih godina da se ponasa  kao dete.I, da trazi u sebi dete...jer ispred sebe vec ima odraslu decu.
Jedno je vedar duh, a drugo je biti dete u 42 godine!
Nisam dete, i ne zelim da budem dete.

Bilo mi je tužno kada sam, nakon 15 godina, ponovo pročitala Malog princa i videla šešir umesto zmijskog cara.

Nisam. Nisam imala vremena da budem ni kada sam jos mogla.