Демократија се заснива на „народном“ признању, она је изборна установа. Међутим, народна воља се не сме схватати као нека воља тренутног народног колектива, воља савременика, као што се подразумева када је реч о „народном представништву“. Воља народа се не може никако поистоветити са вољом бирачког тела. Воља народа подразумева народ као историјски ентитет, као ланац нараштаја. „Једна нација – то је биће које има за собом прошлост, испред себе будућност, а у датом тренутку није прост збир њених чланова.“1
Данас се под речју демократија подразумева покрет, каквом је задао правац Русо, произашао из Револуције. Под демократијом се да поновимо владавина некаквог народа. „Какав је уопште тај "народ"? Реч ,,демос" се у Светом Писму појављује укупно четири пута (у апостолским посланицама), сва четири пута у негативном контексту. Изворни израз за народ је ,,етнос" и означава његово расно и културно-историјско порекло. Од тог елементарног облика он може да се уздигне до "лаоса" — освештаног народа који је способан за самосталан цивилизацијски развој, пре свега у етичком и духовном, потом и у материјалном смислу; или, пак, може да се сроза до "демоса" — до руље која у материјалном благостању види једини цивилизацијски смисао и која не бира средства да га оствари.“2 Демократске реформе политике, привреде и друштва су генерално дале лоше плодове. У пракси, демократија није постигла ни слободу ни једнакост ни братство. Једино је народу дата илузија да је суверен и да влада преко представника које бира. „Народи се најтеже одричу сличних обмана које ласкају њиховој сујети“.3 Демократија је дала неограничену власт некој већини која је ослобођена сваке одговорности. Демократија за једино мерило узима број. Све квалитативне вредности своди невешто на квантитативне. Сви бирачи су сведени на број један, без обзира на разлике у природној и социјалној вредности њиховој. Момир Николић указује да је ово највећи апсурд демократије и уједно њена највећа догма.
Битан моменат је следећи – народне масе нису компетентне да одређују државну политику. Није слобода садржана у том праву гласа, тренутно стање у Србији је такво да већина народа не познаје програм ни једне политичке партије, нити их то занима. О каквом одлучивању или бирању је онда реч? Шо је сасвим лепо рекао – „Демократија је када некомпетентна већина бира корумпирану мањину“. „Када се једном установи да власт припада народу, дакле да је свачија и ничија, да се са мало воље, умешности, труда може отети, када се међу завађене странке баци власт као кост међу гладне псе, онда се не треба чудити што је ове свим средствима отимају и што њихова борба пружа призор од којега се глава окреће.“4 За демократску власт је гажење слободе питање опстанка. „Никада грађани нису били мање свесни својих посебних интереса ни мање удружени да их бране него у поретку који им је, проглашујући их суверенима, ставио у дужност оно што им само по изузетку може припадати, старање о општим интересима заједнице.“ „Општа је заблуда умерених да се демократија може ограничити. Закон је демократије да увек иде лево куда је неодољиво носи природни развитак њених начела. Демократија се најмање може ограничити у младим друштвима где нема никаквих сила на које би се ово ограничење ослонило. Своју заблуду умерени су платили тиме што их је демократија дедом посејала дуж својега пута.“5

1 Димитрије В. Љотић – Закони живота
2 Душан Стојановић – Демократија – тројански коњ новог светског поретка
3 Момир Николић – Критика демократије
4 Момир Николић – Критика демократије
5 Момир Николић – Критика демократије

Tekst daleko od istinitog i naucnog.

Prvo, volja naroda jeste volja biraca. To sto neko ne zeli da glasa je njrgov problem, u staroj Grckoj ljude koji se ne bave politikom smatrali su idiotima... ne tako ostro, ali slicno je moje misljenje za one koje politika uopste ne zanima... ne shvatanje njene vaznosti i uticaja na nas zivot nije opravdanje.

Drugo ta narodna "volja" kod Rusoa nije volja vec suverenitet. Suverenitet pociva i izvire iz naroda, on je neotudjiv (samim tim pada u vodu prica o narodu koji se ne bi mogao pitati o necemu kao kolektiv). Uspostavljanje drzave kao najvece i najsavrsenije zajednice se bazira na saglasnosti volja, to je predpoliticko stanje koje prethodi stvaranju zajednice. Nakon toga Ruso vise ne govori o volji vec o suverenitetu... svaki covek prenosi deo suvereniteta na svoje predstavnike (znaci ne daje ga niti ga poklanja, nije bezuslovno i ne moze se otudjiti) i u svakom trenutku ga moze opozvati... problem je sto je zanemarena Rusoova ideja o imperativnom mandatu.

Sto se tice svetog pisma i sta ono kaze o demosu mnogo me ne zanima... religija i politikologija su dve odvojene i nespojive stvari... grcki filozofi koji su na srecu bili operisani od religije su jasno opisali i sam demos kao i njegove karakteristike, ali i njegovu vaznost.

Sto se tice nesretno upletenog etnosa u ovaj tekst, to je posebna prica. Nijedna drzava se politicki i drustveno ne zasniva na etnosu vec na ethosu (na srpskom etos, da neko ne kaze da su etnos i ethos isto). Nemam nameru da idem u sirinu za svaku stavku pa da sada pojasnjavam sam ethos i njegovo znacenje i vaznost za zajednicu.

Na ove navode me mrzi da odgovaram. Bilo bi preopsirno a da ih pobijam drugim navodima nema neku svrhu za diskusiju. Uvek ima stavova pro et contra, sustina je u tome koji su blize realnosti.

Некако ми се не допада то што је у тексту народ описан као агрегат, или чак гомила. Да је тако, не би постојало никакво гласање ни за шта, нити референдума, нити избора - ништа слично.

Pa sve zavisi od koje ideologije polazis... naslov je obnova monarhijskog idealizma o ustvari se govori o elitistickoj demokratiji... zagovornici teorija da je narod bezlicna neobrazovana masa koja ne moze da prepozna sta je za nju samu vazno, pa se izborima samo potvrdjuje intelekt elite da odlucuje u njihovo ime... to su teorije Moske, Pareta, Sumpetera, Milsa i slicnih elitista.

Srecom, uvek nasuprot njih stoje Tokvil, Mil, Lok i ostali koji opovrgavaju ove teorije koje sluze samo odrzavanju jednog sloja na vlasti, bez obzira da li se radi o monarsima ili politicarima... to je ustvari pokusaj da se veciti polozaji na vlasti umesto silom i represijom kao ranije sada zadrze putem demokratskih procesa, tacnije zloupotrebom iste za dobijanje legitimiteta... izglasajte da sam bogom dan, najkrace receno.

Демократија се показала као највеће зло после комунизма. Једноставно демократија није утемељена Српском духовном и националном бићу. Демократија нема Господа у себи.

А ти си на телефонској вези са Богом,па знаш шта он има у себи,и шта нам је наменио?

А ти покушаваш као саркастичан да будеш?


Па, када погледам колика је болест демократија, не морам да будем у телефонској вези с Господом да бих знао да нам то није наменио.

Gospod nam i ne treba vec uredjena drzava koja sprovodi racionalno utemeljene zakone.

A sto se tice utemeljenja, ako demokratija kao sto kazen nije kod nas utemeljena, onda mi kao narod imamo problem u sebi sa osecajem za dobro i lose, i odnos prema drugima.

Мени су далеко већа болест појединци који су убеђени да знају божански план.И ако су верници у праву,тј. све произилази од Бога,онда је и демократија од Бога.

Најбољи аргумент против демократије је петоминутни разговор са просечним бирачем.  
Винстон Черчил