Крај сребреничког мита: Питања која чекају одговоре
На основу које историјске истине о Сребреници ће ускоро гласати посланици у Скупштини Србије? Истине НАТО пакта, Америке, Хашког трибунала, Дражена Ердемовића, Стјепана Месића, Јелка Кацина и Хариса Силајџића, или истине до које је дошла нека независна страна или домаћа комисија? Пошто таква комисија до сада никада није формирана, јасно је чију истину би усвојили српски посланици који желе у овом часу да већински донесу резолуцију о Сребреници, игноришући огроман број страних и домаћи аутора који дају потпуно другачију слику у односу на монтирану истину о Сребреници.
Позивајући се на Апел српској јавности против већ два месеца најављиване тзв. резолуције о Сребреници у Скупштини Србије, који је на иницијативу Српског сабора Двери до сада потписало преко 300 угледних јавних личности широм света, као и више од 100 српских патриотских невладиних организација из свих Српских земаља и Расејања, што представља највећу друштвену акцију српског патриотског НВО сектора на свету до сада, сматрамо да је било какво посебно третирање теме Сребренице у државним институцијама Србије више него неозбиљно и равно антидржавној делатности, све док се не одговори на следећих 10 питања:
1.Ако је Сребреница била демилитаризована и заштићена зона Уједињених нација, како то да је она коришћена за „одмор, обуке, опрему и нападе Орићевих јединица на српске положаје“ (извештај генералног секретара УН од 16. марта 1994. и 30. маја 1995. године)?
2.Ко је од посматрача УН и представника великих сила, иако су знали колика је тензија између зараћених страна, дозвољавао Насеру Орићу да Сребреницу као „демилитаризовану зону“ користи практично као војну базу (извештај Холандског института за ратну документацију, април 2002. године)? Да ли су тако и они вишестрано умешани у планирање и изазивање етничких сукоба у Сребреници?
3.Да ли је Алија Изетбеговић преко свог сребреничког заповедника, по злу познатог Насера Орића, месецима и месецима пре јула 1995. године свесно нападао и убијао Србе, желећи да их испровоцира да узврате ударац на Сребреницу, која је требало да послужи као мамац и жртвено јагње за активно укључивање НАТО-снага у сукоб? Да ли је заиста тачно да је амерички председник Бил Клинтон рекао Изетбеговићу да мора бити убијено више од 5.000 муслимана ако жели да НАТО нападне Србе?
4.Да ли је Насер Орић, по Изетбеговићевом наређењу, непосредно пре јула 1995. године, био плански повучен из Сребренице са својим људима, оставивши за собом на хиљаде људи без команде?
5.Да ли је велики део муслиманских војника покушао пробој према Тузли и Жепи? Да ли је тачно да се на хиљаде муслиманских војника пробило из Сребренице и годину дана касније пријавило ОЕБС-у за гласање на изборима, како сведоче многи страни извори? Где су ти „убијени“ људи сада?
6.Где су докази? Где је 8-12.000 лешева са којима се тако лако и нехумано лицитира? Колико их заправо има? Како се спроводи и ко сада спроводи обдукцију лешева? Ко је све сахрањен у Поточарима?
7.Где су фамозни сателитски снимци Сједињених Америчких Држава који показују стравичне и масовне српске злочине, а на које се у своје време позивала Медлин Олбрајт? Зашто је стављен ембарго службене тајне на те наводне сателитске снимке следећих 30 до 50 година, од стране америчке, британске и француске државе? Зашто их не покажу јавности?
8.Зашто се не изврши детаљна анализа тачности сведочења главног хашког сведока Дражена Ердемовића, који сведочи да је за непуна четири сата, заједно са још седморицом људи које поименице наводи, убио 1200 људи, тако што их је изводио по групама од десет људи, одводио их скоро 200 метара до места злочина, онда их убијао, па проверавао урађено, па се одмарао и пио, па онда све испочетка и тако 120 пута? Зашто се не установи да му је за такав монструозан злочин требало бар 20 сати? И где је тих 1043 леша јер је касније на том месту пронађено 157 лешева?
9.Зашто нико од преостале седморице из Ердемовићеве групе, који су наводно побили 1200 људи, није ухапшен, процесуиран и изведен пред лице правде, иако се зна ко су и где тренутно живе? Да ли се неко плаши да „главни сведок“ не постане „лажни сведок“? Или то само потврђује да циљ и смисао рада Хашког трибунала није утврђивање индивидуалне одговорности већ колективно жигосање српског народа?
10.Да ли је, на крају, случај Сребреница медијски припреман, предимензиониран и свесно искривљен да би се створила слика о „злим геноцидним Србима“ и тако ублажила критика јавности на стотине хиљада протераних Срба из Книнске Крајине (само двадесет дана после наводног геноцида у Сребреници), бомбардовање Републике Српске (само месец и по дана после наводног геноцида у Сребреници), затим бомбардовање Србије 1999. (као изговор да се поново не догоди наводни геноцид у Сребреници) и тако даље…
Да овде и не покрећемо посебно питање редефиниције и злоупотребе појма геноцида који се константно врше у случају Сребренице, са крајњим циљем оптуживања и укидања Републике Српске као „геноцидне творевине”, а да се притом свесно заборавља вишеетапни истински геноцид учињен над српским народом у 20. веку и необорива чињеница да је заправо Независна држава Хрватска истински симбол геноцида и геноцидна творевина.
Зашто баш Сребреница?
Поставља се кључно питање (ако нема одговора на ова питања – а нема их, јер у нашој медијској и политичкој јавности ова питања никада нису покренута): на бази којих онда сазнања посланици у Скупштини Србије мисле да гласају? На основу које историјске истине о Сребреници ће гласати наши посланици? Истине НАТО пакта, Америке, Хашког трибунала, Дражена Ердемовића, Стјепана Месића и Хариса Силајџића, или истине до које је дошла нека независна страна или домаћа комисија? Пошто таква комисија до сада никада није формирана, јасно је чију истину би усвојили српски посланици који желе да већински донесу резолуцију о Сребреници, игноришући огроман број страних и домаћи аутора који дају потпуно другачију слику у односу на монтирану истину о Сребреници.
Крајње је трагична и помисао народних посланика да су компетенти за тему о којој тако мало или погрешно знају и самим тим не могу да доносе никакве резолуције. Једини начин да се озбиљно приступи овој теми, која са собом носи оволико нерасветљених историјских околности, јесте формирање независне државне комисије за испитивање догађаја у и око Сребренице од 1992. до 1995. године, у којој би морали да узму учешћа највећи домаћи и страни стручњаци од ауторитета, како би били избегнути сви политички притисци. Мандат комисије не би смели да буду само догађаји од неколико дана у Сребреници у јулу 1995, већ и шири историјски и географски контекст, а најмање све претходне године од почетка грађанског рата у Босни и Херцеговини.
Државни органи Републике Србије који претендују да доносе резолуцију о Сребреници без одговора на горе постављена питања од стране независне државне комисије јасно показују своје праве намере.
За чије интересе ради држава Србија?
Наш је неодступни став да нити један једини злочин не може и не сме бити приписан српској страни док се не утврди тачно име жртве и тачно име убице, као и све околности убиства. Све друго представља најобичнију политичку манипулацију и медијску пропаганду уперену директно против српског народа, у коју сада доношењем резолуције о Сребреници треба да се укључи на највишем нивоу и држава Србија. Ово се посебно односи на срамно коришћење државе Србије као средства притиска на Републику Српску, без обзира колико власт била уцењена понудом уласка у Европску Унију и другим шаргарепама или уценама. Срећа Србије, и то је оно најважније, никада се не сме градити на несрећи и пропасти Републике Српске, посебно у овом случају када је комплетан интелектуални и политички врх Републике Српске против планиране резолуције у Скупштини Србије.
Водећи рачуна о томе да је од 1992. до 1995. године доказани геноцид у сребреничком крају заправо извршен над Србима, невиним српским цивилима – женама, деци и старцима у околним сребреничким селима, поново тражимо формирање независне државне комисије која би утврдила пуну истину о Сребреници и позивамо државне институције Србије да се не играју са будућношћу српског народа и овом историјском задатку приступе онако како то чинe сви други народи света који не дозвољавају да се на њихово национално достојанство баца политичка, правна и медијска љага коју треба да понесу будуће генерације.
Сопственом народу пресудити и наметнути му одговорност за непостојећи геноцид над другима - равно је аутогеноциду. То је још и више несећање на своје жртве и историјски заборав геноцида који је над нама учињен у 20. веку.
Ne daj boze ikada vise da se ponovi. Jedan od nacina da se to osigura jeste donosenje adekvatne deklaracije kojom bismo se jasno i glasno, bez dvosmislenosti, pozicionirali u odnosu na taj zlocin, i poslali poruku svima da on nije cinjen u nase ime. To sto drugi ne donose deklaracije o svojim zlocinima, time salju poruku da su oni cinjeni u njihovo ime. Ne vidim zasto bi nas to opterecivalo. Mi bi trebalo da se bavimo sobom.
Kasno ti je sad da se vadis . Ja znam makar 10 svedoka koji tvrde da je zlocin ucinjen u ime kvlade ! Ne petljaj ti nas .....
Lider LDP je istakao da je veoma važno da se u deklaraciji jasno definiše ono što se desilo u Srebrenici, da se ne omalovažava ubistvo 8.000 ljudi i ne skriva iza presude Medjunarodnog suda pravde, uz izbegavanje kvalifikacije samog dela.
Шта се заправо десило у Сребреници и колики је стваран број жртава тек остаје да се види. Ово ме подсјећа на причу о силованим муслиманкама у рату у БиХ којих је једно вријеме било 200 000 па јасније 20 000 да би се тај број свео на пар хиљада жена свих националности , дакле не само муслиманки. Ево једног примјера оних "интелектуалаца" и "умјетника" који не обраћају пажеу на чињенице већ се држе медијске кампање:
"Priče o silovanjima u Bosni široko-medijski su se povampirile početkom 2006. godine sa nagradom, na Berlinskom filmskom festivalu, filma “Grbavica”. Primajući “Medveda”, rediteljka Jasmila Zbanić je izjavila i sledece: “Želim da podsetim da su, iako je rat završen pre 11 godina, ratni kriminalci Mladić i Karadžic još su na slobodi. Organizovali su silovanje 20′000 žena u Bosni, ubili 100′000 ljudi i iz domova proterali milion ljudi. Ovo je Evropa, a još niko nema interesa da ih uhapsi” [47]. Nataša Odalović, piše u Danas-u, 10.03.2006.: “Govor koji je rediteljka izrekla jeste politički, ali ne znači da je a priori netačan” [48].
A taj govor, partijskom porukom, jeste netačan:
U Bosni nije bilo silovano 20′000 žena, a još manje sve nesrpkinja, kako se to razume iz konteksta. Za to nema validnih dokaza.
Netačna je tvrdnja da su ta silovanja “organizovali” Mladić i Karadžić, jer etnička pripadnost žrtava i logora-bordela daju sasvim drugu sliku.
Netačna je tvrdnja da su obojica “ubili” 100′000 ljudi, “upakovano” Muslimana, jer Muslimana je poginulo / ubijeno / nestalo oko 66′000 (prema muslimanskim izvorima [49]), od kojih su 28′000 bili vojnici.
Reagujući na optužbe upućene Jasmili Zbanić zbog njenog obraćanja publici u Berlinu, Mirjana Karanović, protagonistkinja filma, izjavila je: “Uopšte, osećam se veoma glupo što sada, kada smo napravil divan film (…) moram u svojoj zemlji da najviše pažnje posvećujem neljudskim optužbama desnice, koja ima zločinačke namere u odnosu na čitav narod, i želi da nas gurne u blato i govna iz kojih smo počeli da se izvlačimo” [50]. Ako je “legitimno da autor koristi pažnj javnosti da izrazi svoje političke stavove”, onda je i pravo drugih da te stavove osporavaju i kritikuju ako su šuplji i tendeciozni. To su dva puta dva demokratskog društva, koje ne prihvata da mu se “udari” brnjica. Ko tu u stvari gura “nas” nazad u močvaru, “desnica” ili gđa Karanović i njoj slični? U intervjuu sa novinarkom NIN-a Jasminom Lekić (16.02.2006.), gđa Karanović je bila još preciznija: “Samo je u Istočnoj Bosni silovano, prema zvaničnim podacima, dvadeset hiljada žena (…)” [51]. Takvih, “zvaničnih” podataka - nema! I veći katolik od Pape: njena rediteljka, Jasmila, govorila je o 20′000 silovanih - u celoj Bosni. (Jasmina Lekić se držala Zbanićkine verzije: u svom izveštaju sa Berlinskog festivala (NIN, 23.02.2006.) govori o “zvaničnih dvadeset hiljada silovanih muslimanki” [52]. Sve “zvanično” - na jeziku.
Jovan Nenadov; Lausanne, 20.12.2009
Preuzeto sa: nsmp.org
Па и сад, ових дана је објелодањено да су у меморијалном центру Поточари сахрањени и они који нису убијени у Сребреници (из сентименталних разлога, мо`ш мислит`), што је сасвим довољно да се запитамо да ли има још таквих те колики је стварни број страдалих. Дакле, не треба доносити никакву резолуцију која би укључивала само Сребреницу, тј. муслиманске жртве (јер је на том подручју страдало готово исто толико Срба , и то раније, само Орић није кажњен па можда то треба да буде довољан разлог да се сумња у то )
Истина је једна , не може се кориговати, таква је каква јесте, али прво треба доћи до ње прије него што се донесе било какав документ, макар он и не био облигационе природе..
Ne daj boze ikada vise da se ponovi. Jedan od nacina da se to osigura jeste donosenje adekvatne deklaracije kojom bismo se jasno i glasno, bez dvosmislenosti, pozicionirali u odnosu na taj zlocin, i poslali poruku svima da on nije cinjen u nase ime. To sto drugi ne donose deklaracije o svojim zlocinima, time salju poruku da su oni cinjeni u njihovo ime. Ne vidim zasto bi nas to opterecivalo. Mi bi trebalo da se bavimo sobom.
Слава свим жртвама које су балијски кољачи побили у околини Сребренице ! Треба да се донесе резолуција која то осуђује!
Deklaracija ce najverovatnije biti donesena, ono sto je vazno jeste da ona potvrdi genocid, i da se Srbija pozicionira u odnosu na njega u skladu sa realnim cinjenicama, a ne unutrasnjim politickim potrebama, i time posalje jasnu poruku. Dakle, najbitnije je da nema prevelikih odstupanja od one deklaracije koja je doneta u evropskom parlamentu i presude medjunarodnog suda pravde, kao sto izgleda da je slucaj po navodima izjave gospodina Jovanovica. No, sacekajmo konacnu verziju.
Ех, које су сисе ваши парламентарци... Мјесто да бране десетине хиљада убијених Срба у БиХ, закланих, разбацаних по којекаквим гудурама, они доносе "декларацију" иако немају појма о чему се ради. Мјесто да заузму чврсте ставове (да не кажем, да имају муда) и да се боре да се 200 000 Срба врати на своја огњишта у Крајини и Далмацији, они стају на страну балијске пропаганде. Пи**ке једне обичне, забошћете нож у леђа мом покојном оцу и још некима који никада нису пронађени. Знате гдје су? Сјетите се снимака шутирања српских глава, оно шкорпионско стријељање није ништа у поређењу са тим.
NVO o zločinima nad Albancima 25. mart 2010. | 15:15 | Izvor: Beta Beograd -- Inicijativa mladih za ljudska prava zu Beogradu je organizovala je akciju obeležavanja godišnjice zlocina pocinjenih nad Albancima na Kosovu 1999. godine.
Aktivisti te organizacije su u Knez Mihailovoj ulici u blizini Filozofskog fakulteta postavili na tlo crveno platno, kao simbol krvi žrtava, koje vodi do štanda - vrata Evropske unije, a na tom putu nalazi se i Batajnica, u kojoj je pronađeno nekoliko masovnih grobnica.
Predstavnik Inicijative mladih za ljudska prava Nenad Obradović kazao je agenciji Beta da je cilj te akcije da se podseti na pokušaj etničkog čišćenja Albanaca na Kosovu tokom NATO bombardovanja 1999. godine.
"Mislimo da država mora da odgovara za zločine počinjene u Suvoj Reci, Podujevu i selu Mejo. Neki pojedinci su procesuirani, ali nema procesa protiv države", kazao je Obradović.
Pored crvenog platna kredom su na asfaltu iscrtana tela žrtava, a prema rečima organizatora, posle akcije u Beogradu slična akcija će danas biti održana u Batajnici.
Aktivisti te inicijative delili su građanima pamflete sa datumima zločina počinjenih u Suvoj Reci, Podujevu i Meju i podatke o ubijenim i raseljenim Albancima sa Kosova i Metohije.
Tema: 
..... A nije ni bio sam , bilo ih je ihihi ... 