Za prijemni na nekoliko visokih skola ,bila je potrebna ova knjiga,koju niko ne moze da nadje jer je praistorijska,pa sam ja skenirala samo neke definicije i nadam se da ce nekome biti od pomoci za sledeci prijemni ispit. Tu imate odgovore na pitanja:
Sta je teka
sta je programoteka
Sta je identifikator teke i jos mnogo izraza za koje niste culi u zivotu:))) poz i srecno
Definicije_Nedeljko_Parezanovic___Racunarstvo__i__informatika

Teka je u stvari zajednicko ime za programoteku i datoteku.

Programoteka je teka koja sadrzi program.

Identifikator teke j e NISKA koju korisnik mora uvesti radi identifikovanja teke.

Osnovne operacije sa tekama su :
kopiranje,kreiranje i gasenje teke.

Pokretanje aplikativnog programa se vrsi otvaranjem odgovarajuce programske grupe,pa se klikne 2x misem na ikonicu

Izvorni program je texualni oblik programa, a izvrsni je program na masinskom jeziku.

Prevodilac prevodi izvorni program na masinski jezik.

Informacioni sistem - Sistem u kome su dominantni problemi prikupljanja ,cuvanja, obrade i prezentacije podataka.

Operativna memorija racunara je uredjaj u kome se cuvaju programi i podaci.

Bitne karakteristike memorije su:

kapacitet memorije i vreme prilaza memoriji


- vreme prilaza memoriji podrazumeva vreme koje protekne od trenutka obracanja memoriji ,radi dobijanja podataka, do trenutka dobijanja podataka iz memorije.

Pa nije lose da se zna

Jel nije tajna na kojim visokim skolama? Lepo se nasmejah citajuci ovo 
Nego da se uozbiljimo... Programoteka je poprilicno zastarao file, kao i teka... koliko sam ja shvatio to je neki prevod wanna be za file. A sto se prave definicije file-a tice, on glasi nekako ovako: File je logicka jedinica smestanja podataka koji apstahuje fizicka svojstva uredjaja za smestanje podataka. Operativni sistem preslikava file na fizicki uredjaj.Za korisnika file je najmanja jedinica alokacija logickog prostora na sekvencijalnoj memoriji(podaci se ne mogu smestati van file-a. Identifikator file-a je po ovom coveku iz 13. veka pre nove ere ime file-a, inace postoje razlicite strukture zavisno od file sistema, koje nose informacije o file-u, tipa ime file, koje adrese mu pripadaju ili pocev od koje ide sekvencialno ili u nekoj ulancanoj listi. Ako postoji gasenje, gde je paljenje?
 

Neki ljudi umeju da lupe pa da ostanu zivi, a jos da teraju ljude da ovo uce za prijemni. A sta je sa operativnim sistemima koji se izvrsavaju iz konzole. Pa cak i u windowsu mogu da pokrenem bilo koj program a da ne upotrebim mis. Sta ako namestim u podesavanjima da mi se otvori program posle jednog klika na file?
Pojam izvorni program ne postoji, postoji izvorni kod programa...to je tekstualni oblik programa na nekom od programskih jezika. Izvrsni program nije bas na masinskom jeziku, malo drugacije se tu radi povezivanje... .exe sto je izvrsni nije bas isto sto i .obj file, mada aj da kazemo da moze malo da se kaze da je slicno. Linker povezuje obj fileove u izvrsni.
Prevodilac prevodi izvorni kod programa u masinske file-ove, a linker povezuje objektne file-ove u izvrsni.

Uopste nije tacno...u operativnoj memoriji se smesta operativni sistem racunara, u operativnoj memoriji se nista ne cuva. Tj cuva se dok se izvrsava program. Dakle u operativnoj memoriji se nalaze samo programi, pretvoreni u procese sa sebi pridruzenim podacima, nad kojim se izvrsavaju. Kada se proces zavrsi sve sto je on koristio se oznacava kao alobodno i moze se na to mesto ucitati novi proces.

  Dobro da je krenula prica- nego izgleda da cu ovu temu da selim u PC Klinika.... ajd da sacekam malo 

pa ne znam pilot...mislim u racunarstvu ima nauke...a ovo je tema o nauci... tako da mozda i nesto treba da ostane ovde. Pogotovu stvari koje se ticu teorije racunarstva kao sto je ova. A u pc klinici treba da budu teme kad ljudi traze pomoc u vezi racunara.

Znam, zato sam reko da sacekam. Al cinjenica je to sto si reko 

ASCII

ASCII (скраћеница од „Амерички стандардни код за размену података“ (енгл. American Standard Code for Information Interchange), изговара се „аски“) је скуп карактера и кодна страница утемељена на латинском писму какво користи енглески језик и још неки западноевропски језици. Најчешће се користи у рачунарству, али и у комуникационој и управљачкој опреми у раду са текстом.
 
 Слично другим кодовима за представљање писаних знакова, ASCII одређује однос између скупова битова и знакова писаног језика, и омогућава дигиталним уређајима да међусобно комуницирају и обрађују и чувају податке које садрже знакове. Знаковни код ASCII, или његово компатибилно проширење (види ниже), се користи у готово свим рачунарима, нарочито персоналним рачунарима и радним станицама. Препоручени MIME назив за ово кодирање је „US-ASCII“.

ASCII је, строго говорећи, седмобитни код, што значи да користи седам бинарних цифара (у распону од 0 до 127 у декадном систему) за представљање знаковних података. У време када је ASCII био уведен, многи рачунари су користили осмобитне групе (бајтове), или прецизније октете) као најмању јединицу за представљање података. Осми бит је био обично коришћен као бит парности за проверу грешака у преносу података или је имао улогу карактеристичну за дати уређај. Машине које нису користиле парност обично су постављале осми бит на нулу, мада је било и неких система које су постављали осми бит на јединицу.

ASCII не прописује ни на који начин информације о концептуалној структури или изгледу парчета текста. То захтева друге стандарде као што су језици за означавање. Концептуална структура може се додати користећи XML или HTML а изглед користећи CSS за релативно једноставне ствари, SGML за нешто компликованије или PostScript, Display PostScript, или Тех за напредно подешавање изгледа текста и прелома.

ASCII је као стандард први пут објавило Америчко удружење за стандарде (енгл. American Standards Association, ASA) 1963. године, која је касније променила име у ANSI. Постоје разне варијанте ASCII-а, али тренутно најраспрострањенија је ANSI X3.4-1986, такође стандардизована као „ECMA-6, ISO/IEC 646:1991 International Reference Version, ITU-T Recommendation T.50 (09/92)“, и RFC 20. Уграђена је у своју највероватније најбољу замену, уникод, као првих 128 комбинација. Неки рачунарски стручњаци сматрају ASCII најуспешнијим софтверским стандардом икад предлаганим.

Историјски гледано, ASCII се развио из телеграфских кодова и његова прва комерцијална употреба је била као седмобитни телепринтерски код којег је производио Сервис за податке Бел. Систем Бел је имао у плану да користи шестобитни код изведен из кода „Fieldata“ који је увео знакове интерпункције и мала слова у ранији петобитни телепринтерски код Баудот, али су се предомислили и придружили се подкомитету АНСИ-а који се бавио развојем ASCII-а. Код Баудот је служио у слању и примању телеграфских порука и много тога наследио из морзеове азбуке, али је за разлику од ње свака јединица кода била константне дужине. У поређењу са ранијим телеграфским кодовима, предложени код Система Бел и ASCII су били преуређени за погодније сортирање и додате су могућности да се користи и на другим уређајима поред телепринтера. Неке могућности ASCII-а, укључујући искејп секвенце (енгл. Escape sequences, су додате захваљујући Бобу Бемеру.


UNICODE

Први рачунари су били прављени претежно за енглеско говорно подручје и имали су подршку само за енглески алфабет, за бројеве, заграде и још по неки контролни карактер, што је чинило укупно 128 могућих слова (у 7 бита). То је био тзв. ASCII или US-ASCII стандард.

Касније је скуп карактера проширен на 256 (8 бита), а „горњих“ 128 карактера је било коришћено за додатне карактере. Из неке навике је и овај проширени ASCII називан ASCII, тако да ту често долази до забуне. Да би постојала подршка за више језика, смишљане су тзв. кодне стране (Code Page) које дефинишу понашање тог додатног скупа слова. Основна кодна страна на персоналним рачунарима (PC437) у том горњем сету карактера дефинише разне графичке карактере за цртање текстуалних прозора и слично. Касније је развијено још пуно кодних страна које подржавају одређене језике. Тако постоје Latin1 (ISO-8859-1) за латинична писма Западне Европе (Француска, Немачка, Шпанија, ...), Latin2 (ISO-8859-2) и Windows-1250 за латинична писма Источне Европе (наша латиница и сл.), ISO-8859-5, KOI8-R и Windows-1251 за ћирилицу... Основни проблем са кодним странама је то што се међусобно искључују, тј. цео документ мора да буде написан истим писмом. То углавном није проблем реализовати, али ако би било потребно помешати два писма, као на пример у неком туристичком водичу где заједно постоји и текст на српском, на енглеском и на француском, наилази се на проблем. Због тога се дошло до идеје да се направи јединствени запис за све језике - Unicode.

Постоји више верзија Unicode-а. Базична верзија је двобајтни формат записа до 216 = 65536 карактера. Њен назив је UCS-2 зато што користи два октета, односно два бајта. Са тих 65536 карактера решен је проблем записа скоро свих постојећих писама (укључујући чак и нека измишљена, као на пример клингонско писмо). Овај тип Unicode-а се назива Plain UCS-2 или UTF-16.

Сада се јавља проблем алокације простора за Unicode поруку на медијуму који се користи. Ако је реч о неком документу на диску, он ће да заузима дупло више простора него конвенционалан документ јер ће се сваки карактер записивати са два бајта уместо само са једним. Ако је реч о преносу података преко рачунарске мреже, биће потребно пренети дупло више података, па ће самим тим и пренос да траје дупло више (односно да кошта дупло више). Поставља се питање да ли је то сувише велика цена за универзално писмо и да ли постоји неки начин да се тај проблем превазиђе и избегне. Као решење увек стоји могућност да се записује неком одговарајућом кодном страницом и троши бајт по карактеру, ако није неопходно коришћење више писама у истом документу (што се ретко дешава). Друго решење је коришћење тзв. трансформационих шеме за погоднији запис и пренос података коришћењем Unicode-а.

Mislim da bi valjalo da se tema preimenuje malo na samo definicije ili pojmovi iz racunarstva i informatike... nekako mi bolje zvuci nego da bude ovako vezano samo na ovog coveka koji je izdao nekad davno ovu neku knjigu iz koje emma mora da uci za prijemni.

bite

Бајт (ен. byte, другачије написан облик речи bite са значењем "одгризак") се користи као јединица мере података у рачунарству и састоји се од одговарајућег броја битова који није апсолутно стандардизован - бајтови различитих рачунара могу имати различит број битова, нпр. између 4 и 32. De facto стандард је, међутим, 8 битова ("октет") и данас је тешко наћи рачунаре са различитом дефиницијом бајта.
Корисници приступају бази података првенствено преко упитника. Коришћењем кључних речи и сврставањем команди корисници могу брзо да пронађу, преуреде, групишу и одаберу област у многим записима које треба вратити или помоћу којих треба саставити извештаје о нарочитој скупини података у складу с правилима дотичног система вођења базе података.




Одомаћена употреба и
(значење по СИ систему) Стандард за бинарне
префиксе по IEC 60027-2
Назив Ознака Количина Назив Ознака Количина
килобајт kB 2^10  (10^3)кибибајт KiB 2^10
мегабајт MB 2^20 (10^6) мебибајт MiB 2^20
гигабајт GB 2^30 (10^9) гибибајт GiB 2^30
терабајт TB 2^40 (10^12) тебибајт TiB 2^40
петабајт PB 2^50 (10^15) пебибајт PiB 2^50
ексабајт EB 2^60 (10^18) ексбибајт EiB 2^60
зетабајт ZB 2^70 (10^21) зебибајт ZiB 2^70
јотабајт YB 2^80 (10^24) јобибајт YiB 2^80

Разлог за постојање ове јединице информације је практичан. Да би се дефинисала основна величина података довољна за смештање једног слова односно знака интерпункције, али такође и за пренос комуникационим каналима као и ради дефинисања основне адресибилне јединице података. У складу са комплексношћу процесорске архитектуре је дефинисана и основна величина речи којом барата процесор. Тако се временом од 8-битног процесора прешло на 16-битне, 32-битне и на крају 64-битне. Тако је и величина процесорске речи, ширина адресне линије, регистара и адресибилна јединица за приступ постала значајно већа, међутим још увек сви процесори чувају, компатибилности ради, могућност да баратају појединачним бајтовима. Зато и данас (условно) важи стара дефиниција бајта:

Бајт је најмања адресибилна јединица количине података

baza podataka
База (банка) података је колекција података организованих за брзо претраживање и приступ, која заједно са системом за администрацију, организовање и меморисање тих података, чини систем базе података. Из угла корисника, подаци су на неки логички начин повезани. Они представљају неке аспекте реалног света

Постоје различите врсте база података, зависно од тога, на који начин су подаци интерно организовани. Тако се разликују хијерархијске, мрежне (CODASYL), релационалне, објектно-оријентисане, објектно-релационе, прилагођене за WEB, XML и мултимедијске базе података.
virus
Вирус је програм или код који се сам репликује у другим датотекама с којима долази у контакт.

Може се налазити и заразити било који програм, сектор за подизање рачунала, документ који подржава макронаредбе, тако да промени садржај те датотеке и у њу копира свој код.

Рачунарски вирус се обично састоји од два дела.

Први део је самокопирајући код који омогућава размножавање вируса
Други део је корисна информација која може бити безопасна или опасна.
Неки се састоје само од самокопирајућег кода.

Понекад вирус захтева интеракцију човека да би се репликовао попут покретање програма који садржи вирус или отварања неке заражене датотеке.

Врсте рачунарских вируса
boot сектор вируси — нападају Master Boot сектор
паразитски — заразе извршне датотеке додавањем свог садржаја у структуру програма
свестрани вируси — нападају boot секторе и извршне програме
вируси пратиоци — створи .com датотеку користећи име већ постојећег .exe програма и угради у њу свој код
линк вируси — у трену инфицирају нападнути компјутерски систем, може изазвати прави хаос на диску
макро вируси — имају могућност да сами себе копирају, бришу и мењају документе

Inace prvi virus je ustvari projekat jednog studenta, koji je hteo da napravi program pocetkom 80tih koji je trebao da izracuna koliko racunara je prikljuceno na internet. Medjutiv njegov program je imao gresku jer se kopirao i u racunare koje je vec posetio i time im opterecivao procesor, tako da je posle nekoliko desedina-stotina primljenih kopija koda, racunar tog vremena postao neupotrebljiv jer je procesor bio zabukiran. Inace taj student trenutno radi kao savetnik u raznim kompanijama koje se bave zastitiom podataka, kao i mnogi drugi pioniri pravljenja virusa.

DMA kontroler (kontroler sa direktinim pristupom memoriji)
predstavlja uredjaj koji prenosi podatke iz periferije u memoriju ili iz memorije u periferiju ili iz jednog dela memorije u drugi deo memorije. Uredjaj ima direktan pristup memoriji i date periferije i memorije, procesor mu samo prosledjuje zahtev, startuje ga, i on kad zavrsi operacicu prenosa signalizira procesoru prekidom ili 1 na bitu spremnosti u statusnom registru da je operacija zavrsena. Za to vreme procesor moze izvrsavati druge operacije.


jos nesto uspeh da primetim...kako covek uspe da nazove hard disk nesavitljivim a disketu savitljivim diskom... kao i da je hard disk neizmenjiv? pisem jos mozda kasnije...

Dreadknight!