Decenija od pada Miloševića :: Politicki ~ Geopoliticki forum

U susret desetogodišnjici Petog oktobra
Mi – Budale
Piše: Vladimir Arsenijević

Iznevereni smo, pa nemamo druge nego da, ponovo i ponovo, plaćamo cenu svih svojih pogrešnih procena. Nasamarili su nas tako da mnogi među nama uopšte ne kapiraju fintu na koju su naseli. Misle bedno da im je, kao i uvek, neko drugi kriv. A nije. Sve je, naime, bilo vidljivo i jasno još na samom početku, upravo onog neobičnog dana dve hiljadite, tog srazmerno blagog petog oktobra na pragu divnih beogradskih miholjskih jeseni, koji su stotine hiljada naših građana provele na ulicama Beograda. Uz malo zdravog razuma, čovek je već tad lepo mogao da vidi u kom će se smeru stvari kretati. Da samo nismo, godinama unazad, neodgovorno licitirali slobodnim mestima u gomili i u nju propuštali kojekakve ni ne primetivši da su nas ti isti kojekakvi već sasvim progutali i izmenili. I to na najstrašniji način, poput originalnog aliena, iznutra

Iskrivi se moj ponosni lik/ Sagnem glavu i mislim/ Revo/ Revo/ Revo/ U tebe su divne oči Lucija

Branko Ve Poljanski, 1926.

Još samo nekoliko dana i navršiće se, evo, puna decenija od onog čuvenog petog oktobra dve hiljadite. Ta tzv. „poslednja revolucija u Evropi“ je nakon godina i godina manje ili više uzaludnih protesta – realizovanih zajedničkim nastojanjima političke opozicije, studentske omladine i građana Srbije raznoraznih fela i političkih opredeljenja – konačno doakala Slobodanu Miloševiću i tako, u poslednjem trenutku, označila kraj čitavog mračnog perioda koji nazivamo generičkim imenom: Devedesete. I neka je. Bez obzira na sve što jeste ili nije usledilo nakon tog događaja (sa „šestim oktobrom“, dakle, ili bez njega) ipak je dobro, svakako je dobro što je tako! Jubilej nam se, dakle, sprema – jupi-jej! – samo kad bi naši građani znali šta tačno s njim da rade, i kad ne bi imali toliko razloga da zaziru od raznoraznih, zvaničnih i nezvaničnih, jubileja i praznika. Jer, oni kao da u Srbiji postoje isključivo da bi nas dodatno zbunjivali i bolno podsećali koliko je sve što mislimo da o sebi znamo u stvari nejasno i zamućeno do neraspoznatljivosti, svim našim poslovičnim zabludama, nedoumicama i fantazmima koji nam predugo već ne dozvoljavaju da donesemo bilo kakav konačan zaključak o bilo čemu, a da on ne bude istovremeno pretvoren u još jedno novo, izluđujuće pitanje na koje je, opet, kao u nekakvoj bezumnoj igri u kojoj igrač uvek bude vraćen na početak, nemoguće odgovoriti nedvosmisleno i jednom za svagda. Tako Srbija živi u beskrajnoj močvari uzaludnih pitanja, zalutala u sopstvenim mutnim vodama, u sred te specifične i samo naše –varvarske kajgane. Oslepela i dezorijentisana, ona, recimo to iskreno, već deset punih godina ovog smutnog postmiloševićevskog perioda koji se odužio preko svake mere, praktično svakodnevno demonstrira da ne razume baš ništa (vidi pod: Vuk Jeremić, min. spolj. posl.), a sve što veruje da zna, samo su teške, često i pogibeljne, zablude koje su u nedavnoj prošlosti odnosile ljudske živote, preseljavale čitave narode, ubijale gradove – grozna grobljanska paučina jednog nakaznog i trulog pogleda na svet koji se smrvio pod težinom sopstvene neodrživosti, ali i dalje, sporo i mučno, crkava. A da li će i kada – to (još uvek) ne znamo.

Ipak, desetogodišnjica je tu i trebalo bi je nekako obeležiti.

Pa, koje su to najizrazitije, najvidljivije tekovine te naše „revolucije“ od pre deset godina? Hm, da vidimo... Hronično gubljenje fokusa? Politička, ekonomska i, na koncu, krajnja etička relativizacija? Formiranje još jedne klase bogataša i moćnika? Spremno preuzimanje već podrobno izlizane egide gubitničkog srpskog šovinizma od strane nove političke elite, ovaj put s fensi kravatama i sopstvenim marketinškim agencijama? Poništavanje većeg dela ionako slabo definisanih ideala onog emancipovanijeg dela našeg društva iz prethodne decenije? Ustoličenje parohijalno desničarskog, beskrajno frustriranog pogleda na svet? Bezumno i sve slabašnije urlanje orvelovskog slogana: „Kosovo je Srbija!“ Čisti, dakle, politički idiotizam u prejakom koncentratu? Onaj pacer Koštunica? Njegov depresivni DSS? Brutalni i primitivni Velja Ilić? Sve one čačanske glavonje u njihovim šuškavim trenerkama? Smutljivi, snishodljivi DS? „Reformisani“ SPS? Ivica Dačić? Jovan Krkobabić? Kingpin Palma? Legija i ekipa? Đinđićeva smrt? Razularena, siledžijski nastrojena SPC? Naši mali klerofašisti i neonacisti sa šupljim bubuljičavim tikvama umesto glava raspoređeni po kojekakvim društvenim grupama budalastih naziva? Ko? Šta? Šta, zaista?

Iznevereni smo, pa nemamo druge nego da, ponovo i ponovo, plaćamo cenu svih svojih pogrešnih procena. Nasamarili su nas tako da mnogi među nama uopšte ne kapiraju fintu na koju su naseli. Misle bedno da im je, kao i uvek, neko drugi kriv. A nije. Sve je, naime, bilo vidljivo i jasno još na samom početku, upravo onog neobičnog dana dve hiljadite, tog srazmerno blagog petog oktobra na pragu divnih beogradskih miholjskih jeseni, koji su stotine hiljada naših građana provele na ulicama Beograda. Uz malo zdravog razuma, čovek je već tad lepo mogao da vidi u kom će se smeru stvari kretati. Da samo nismo, godinama unazad, neodgovorno licitirali slobodnim mestima u gomili i u nju propuštali kojekakve ni ne primetivši da su nas ti isti kojekakvi već sasvim progutali i izmenili. I to na najstrašniji način, poput originalnog aliena, iznutra! Kako smo mogli to da previdimo? Taj „opštenarodni skup“ na beogradskim ulicama već tad nije više bio naš protest. Predvodile su ga parohijalne svinjarske gazde-političari, instrumentalizovali ovejani DB-ovci s rukama okrvavljenim do lakata, sprovodili najstrašniji ratni zločinci i najbrutalniji kriminalci, podršku su im davali popovi-šovinisti, fudbalski huligani i naša desničarski nastrojena, agresivno konzervativna omladina. Tek tamo, daleko, na kraju duge kolone, za svima njima stupali smo mi.

Mi – Budale.

Iz te podgrupe ne izuzimam samog sebe, baš nimalo. Iako se dobro sećam da me je nekakva čudna sumnja već tad nagrizala. U onom neverovatnom finalu svih događaja tog burnog dana, dok sam se tiskao u ogromnoj gomili ispred zapaljene skupštine iz koje se vijorio gust dim i leteli silni lažni glasački listići s unapred zaokruženim imenom Slobodana Miloševića, osluškivao sam kako okupljeni, podižući desnice s ispružena tri prsta visoko u vazduh, oduševljeno intoniraju imena pristižućih „novih lidera“ i „opozicionih vođa“, poput generala Obradovića i Perišića, nekakvog Nebojše Čovića, građanina Vladana Batića, da ne nabrajam dalje – sve samih, dakle, istorijskih gromada naše desetogodišnje borbe za demokratiju, slobodu, i ravnopravnost svih građana. Gomila ih je oduševljeno pozdravljala gromoglasnim aplauzima, ništa se nikom u toj travestiji pobede kojom je kulminirala naša travestija revolucije nije činilo čudno, a oni su se kretali kroz nju, isturenih brada, sa sjajem pobednika u očima i državničkim dostojanstvom jednog Čembrlena, Čerčila ili, hajde, barem Nikole Pašića. Istina, nismo ih nešto viđali na svim silnim demonstracijama i protestima proteklih godina, nisu jurišali na zgradu televizije devedeset prve, nisu predvodili one rane studentske šetnje devedeset druge, nisu bacali jaja na državne institucije i okupljali se čitavih sto dana po ciči zimi i ogromnom snegu zime devedeset šeste/devedeset sedme, nisu ih hapsili i zasipali ledenim mlazom iz vodenih topova niti premlaćivali palicama maskirani Miloševićevi napadači devedeset osme, nigde ih, zaista, nikada nije bilo, ali k'o da je to imalo ikakve veze, ko će se u tom velikom istorijskom času baviti takvim tricama i kučinama! Izronili su tada, u poslednjem trenutku, nesposobni za bilo šta posebno, ali vešti i dovoljno lukavi da procene momenat i svoje dupe uglave među „pobednike“, pa sad, evo, ponosito šetaju kroz okupljenu gomilu dok se skupština puši a iz hiljada grla oko njih se ori: „Marširala, marširala, kralja Petra garda“.
Ali, kako na tu očiglednu prevaru u samom finalu jedne duge i nejasne borbe nije reagovao baš niko, tako nisam ni ja. Jer, mi Budale smo tada, kao i uvek pre ili kasnije, bile odlučne – da ne vidimo. Nama je više nego bilo šta drugo trebala nada, predugo smo već ostajali bez rezultata, svaki naš pokušaj promene predstavljao je još samo jedan u rastućem nizu naših teških poraza, i bili smo apsolutno spremni da prihvatimo i prigrlimo svakog ko će nam je pružiti. Barem u tragovima. Izgladnelom čoveku i mrva suvog hleba predstavljaće gozbu. Izgladnelom građaninu nadasve željnom promene, slobode, mira, napretka, jednog drugačijeg, normalnijeg života, čak će se i Milan St. Protić činiti kao dobro rešenje. A mi smo, tog petog oktobra dve hiljadite, nakon svega kroz šta smo prošli u protekloj deceniji, bili strahovito gladni. I nismo hteli, ovaj put zaista ne, da ispustimo zalogaj iz ruke. Progutali smo ga brzo, ne razmišljajući, i tek kad nam je skliznuo niz grlo i zaglavio se u utrobi, shvatili smo da je buđav, pokvaren, prokisao, da nas neće najesti i da ćemo se jednog dana teško kajati.

Ali, sumnja je trajala kratko, a onda smo opet podigli tri prsta visoko u vazduh i zapevali složno još jednu monarhističku, militarističku, srpsku koračnicu.

Mi – Budale.

http://www.e-novine.com/stav/40822-Budale.html